Забајкалски дневник: Уздуж и попреко по медвеђем трагу

08. октобар 2016. Ана Груздева
Ана Груздева, дописница „Руске речи” из Сибира, посетила је планине Кодара у Забајкалском крају. Циљ јој је био да боље упозна природу источног Сибира и чари његових планинских предела.

 Илустрација: Сергеј Попов Илустрација: Сергеј Попов

Дуго путовање и медитација у возу

Моје путовање на север Забајкалског краја почиње у возу, на Бајкалско-амурск ој прузи, која се скраћено зове БАМ. Из Краснојарска (4.173 км од Москве) воз путује два дана, а од Москве или Санкт Петербурга скоро читаву вечност, тј. преко 100 сати путовања са преседањем у Северобајкалску (5.741 км од Москве).

Труцкање у загушљивом вагону са лежајима може се третирати као нужно зло, али је боље доживети га као успорену телепортацију. Тамо је излежавање у пријатној кућној атмосфери, а овде мешкољење на неудобном горњем лежају вагона. Тамо је удубљивање у посао или у мобилни телефон, а овде нема никаквих брига, јер нема интернета. Тамо вишеспратнице на све стране, а овамо „медитација” која траје два дана, када се кроз позор види како „у облацима вреле прашине, избељена сунцем као да је окречена, лети Русија са њеним пољима и степама, са њеним градовима и селима”, као што је писао Борис Пастернак у роману „Доктор Живаго”.

Поглед из прозора. Илустрација: Сергеј ПоповПоглед из прозора. Илустрација: Сергеј Попов

Та „путничка иницијација” је била неопходна, с обзиром да сам се спремала за двонедељни пустињачки живот у планинама. Али је била и пријатна, јер је путовање БАМ-ом ретка прилика за дегустацију укусног бајкалског димљеног или сушеног омуља (Coregonus autumnalis) на станици „Северобајкалск” . То је и прилика да се са обале „баци поглед” на Бајкал док воз стоји 40 минута, и да се задуго утоне у тмину Северомујског тунела.

Кроз планину трагом медведа

Стаза моје екипе у Кодару ове године није била лака: станица Леприндо, превој Хадатканда (2.263 метра надморске висине), Верхњесакукански превој (2.193 м), Медвеђи превој (2.174 м), кућица хидрометеоролошк е службе, Чарска пешчара и насеље Нова Чара. Кад се све сабере, нас троје смо заједно имали 80 килограма терета и 70 масница, прешли смо 150 километара за 14 дана, успут нисмо срели ниједно људско биће и ниједан дан није прошао без мокрих ципела. Али ми смо били спремни на све то. Хтели смо да завиримо у само срце Кодара.

Илустрације: Сергеј Попов
 
1/3
 

Планински венац Кодар смо најбоље упознали када смо једног влажног и хладног јутра изашли на стазу, а све унаколо је било обавијено маглом. Ципеле се заледиле, руке укочиле... А стазе у ствари није ни било. Кретали смо се куда нас је водила навигација.

По рубу литице смо обишли језеро, које се на једном месту видело између планина и фасцинирало нас својом тиркизном бојом. Уследио је каменити успон на Верхњесакукански превој, све по трагу медведа који је само пар сати пре нас туда прошао, и поред трагова оставио... још понешто.

На врху нас дочека заслепљујућа лепота! Облаци се за тренутак подигоше те ми са висине угледасмо и место нашег предаха, и величину језера са једне стране превоја, и огромни ледник, и дугачку камениту долину са друге стране. Сурови и негостољубиви Кодар био је задивљујуће леп.

Илустрација: Сергеј ПоповИлустрација: Сергеј Попов

Кренусмо даље... Спустили смо се по снежнику, опет трагом оног истог медведа, који се по том снежнику још и трапаво клизао на леђима. Прескакали смо са камена на камен, а сваки је био клизав од маховине... А затим је уследила опуштајућа и спокојна шетња по зеленој долини реке Изумрудне. А онда опет препреке: водопади, шипражје патуљастог бора и врбе, „форсирање” реке... Сунце и киша, магла и ведрина, очајање и усхићење, успон и спуст – Кодар не признаје никаква „међустања”.

Илустрација: Сергеј ПоповИлустрација: Сергеј Попов

Самоникли музеј туризма

„Шта, зар је овде увек овакво време?”, „вероватно немамо среће са временом”, „кућицу смо загрејали до -21, а напољу је скоро -40. Срећан нам 23. фебруар!” – то су записи из свеске у кућици бившег одељења локалне метеоролошке станице. Сада кућица служи као пристаниште свим туристима у Кодару.

Илустрација: Антон ПетровИлустрација: Антон Петров

Ту су лежајеви на спрат, дугачак сто, пећ и мало предсобље у коме се може сушити одело. Међутим, кућица се може схватити и као самоникли музеј туризма. На зидовима су карте, фотографије путника, заставе од крпа, заштитни шлемови, амајлије од дрвета и мноштво натписа на зидовима и таваници. „Експозиција” је претрпела извесне измене од нашег прошлогодишњег боравка у кућици. На пример, овога пута смо нашли нови цртеж оловком. Оставили су га туристи из Француске који су овде били прошле зиме. Провели су овде цела три месеца! Свака им част! Резултат њиховог путовања је пројекат „БАМ” . И ми остависмо у кућици белешку о нашем боравку и кренусмо даље, у Чарску пешчару.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!