Живот на дивљој обали Оњешког Поморја

Антон Агарков
Дивља обала Белог мора на негостољубивом северу царство је медведа и других дивљих животиња, али ту живе и људи. Како изгледа живот на овом егзотичном месту?

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Из авиона кроз замагљени прозор гледамо Бело море, пред нама промичу језера, бескрајне мочваре и мрачна архангелска тајга. После двочасовног лета авион слеће на писту близу кућице коју је ту и тамо већ начео зуб времена. Само дрвена табла са натписом „Аеродром Летње Золотице” сведочи да се ту налази контрола лета.

У овом маленом селу на негостољубивом северу, на обали Оњешког залива на Белом мору, преко лета борави само 700 људи, а око 300 остаје да презими. Село је са осталим светом повезано нестабилном авионском линијом и немирним Белим морем на које се зими не може рачунати.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Ми доживљавамо Летњу Золотицу као престоницу националног парка „Оњешко Поморје” и одскочну даску у неизвесност. На ово место нас је довела неочекивана понуда да снимамо медведе којих се толико намножило на обали Белог мора да сада чак и мештани почињу да их се прибојавају.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Медведи у мају долазе на линију осеке, лутају унаоколо без журбе, претражују алге које су на обалу избациле пролећне буре и грабе све што им се нађе на путу. Нешто касније „штипкају” и младу траву, као да су овце. У Летњу Золотицу не залазе баш често, на срећу житеља овог села. То значи да „фотографски лов” на медведе морамо почети четрдесетак километара далеко од села, на путу где може проћи само камион „Урал” или кватроцикл.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Нераван пут нас води до рибарске „тоње”, тј. кућице на самој обали мора. Са једне стране тајга, са друге пешчана плажа и огромно море, а изнад нас тек почиње северни дан.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

У дрвеној кућици, поседелој од ветра и соли, стоји пар дрвених клупа, омањи сто и дотрајала пећ. Сасвим довољно за обичног човека са севера, скупљача ламинарија (морских алги).

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Ти људи ће убрзо доћи у своје кућице „тоње” и отиснути се на море у чамцима са дугим штаповима на чијем крају су причвршћени ножеви у облику српа. Тиме они ваде алге из мора. Спремне ламинарије суше на бодљикавој жици, затим праве свежњеве и носе у центре за откуп. Док стигне на чисте московске столове са сјајним посуђем, алга ламинарија успут поскупи неколико пута.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Одсели смо у једној рибарској кућици. Кроз прозор се види како се незграпне фоке греју на сунцу лежећи на топлом камењу. Чим им приђемо, њихове лење телесине склизну у воду, где се истог тренутка претварају у праве морске виртуозе. Неповерљива лисица увек у исто време прилази кући да провери ко је заузео њену територију. Лукаво шкиљи док „позира” фотографу, а после тога одлази некуд својим послом.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Дивље гуске праве паузу у плиткој води, где скупљају снагу за наставак дуге селидбе на Гренланд. После кише је песак поравнат, а на њему се види колико је ту жив „саобраћај”. Поред низа лисичијих трагова вуче се вучији траг, а поред њега трагови мечке и мечета. 

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Медведи иначе овде „господаре ситуацијом”. Они се шетају путем, јер им је то много лакше него да се пробијају кроз тајгу, и нису баш склони да пропусте кватроциклисте. Када је медвед на путу, он увек има предност.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Дивља обала Оњешког залива је највеће богатство националног парка „Оњешко Поморје”. Али када се човек врати у Летњу Золотицу, брзо схвати да то полузаборављено сеоце заслужује бар исту заштиту какву уживају медведи, лисице и фоке. Овде житељи не закључавају куће. Чак се и продавница затвара тако што се врата подупру штапом.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Додуше, овде људи ретко одлазе у продавницу. Природа им даје шумске плодове, рибље, животињско и птичије месо. Старци се отискују на море и плове до острва Анзер на великим дрвеним чамцима, млађи ору ралом које вуче коњ, а старице у правим руским пећима пеку невероватно укусне карелске „шањге”, тј. пециво са шумским плодовима или рибом. И што је најважније, ту нема много оних који би пристали да своју кућицу на Дивљој обали мењају за комфор у великом граду.

Фото: Антон АгарковФото: Антон Агарков

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“