Жива митологија планине Јергаки

Као на филму

Дрвени путоказ „Еколошка стаза“, који се налази поред федералног пута М-54, обећава једноставан пут и лагану шетњу до нашег првог одморишта – Светлог језера. Пред нама је уређен пут од дебала и пиљевине. Међутим, већ неколико стотина метара даље меку стазу смењује беспуће тајге: земља избраздана кишом, баре, оборена стабла и камење. Уређене стазе, удобни дрвени бунгалови и кафеи поред пута су за оне који викендом воле да се мало прошетају по природи. А Јергаки су врлетне планине, које не опраштају туристима неискуство, заборавност или непажњу. Ко је понео једнократну кабаницу или заборавио вунене чарапе, може да криви само себе.

Тамо где почињу уске стазе парка природе Јергаки и открива се поглед на необичне планинске пејзаже - тамо престаје да влада урбана средина и на десетине километара се пружа простор тишине и дивље природе тајге. Редитељ Питер Џексон је без проблема овде могао да сними „Хобита“. Али Јергаки је драгоцен и јединствен природни резерват не само због пејзажа од којих застаје дах, него и због своје компактности (довољно је недељу дана да се обиђе половина планинских знаменитости на овом месту), разноврсности рељефа и крајолика, који изненађују чак и искусне путнике.

Рекреационо-туристичка зона парка простире се на 160 хиљада хектара, на којима се налази преко шездесет врхова, планинских гребена и превоја. Овде можете чути шум великог броја водопада, а неки од њих се обрушавају у каскадама са висине од 200 метара.

Призоре стена које пробијају облаке смењују шуме кедра или планински пропланци и мочваре, белина ледника контрастира са цвећем ватрене боје под именом „жарки“ (Trollius asiaticus L.), а поред тиркизних језера протичу прозрачни потоци. Воду каква је у Јергаки не можете купити ни у једном граду на свету. Она је ледено свежа, потпуно чиста и слатка.

Разноврсност и лепота природе у Јергаки су разлог зашто је овде почео развој пењања и алпинизма, еколошког, спортског, јахачког туризма и сплаварења. Због сталног пораста броја туриста на територији планинског масива, 2005. је у Јергаки основана посебна заштићена зона – парк природе.

Посетиоци из брлога

„Чујете ли?“

Из суседног црвеног шатора, који се налази само сто метара од места где смо се ми улогорили, пролама се енергично лупање у металне посуде и дуг врисак. Страх који паралише тело не оставља никакву сумњу: дошао је медвед. Покушати описати овај страх становницима града, који су медведа видели можда само у зоолошком врту, исто је што и слепом човеку причати о дуги - ниједан епитет ту не може да помогне. Тек када почнете да дрхтите у шатору, а да то није од хладноће, одједном схватате да мрки медвед није сибирски мит, ни уврежени стереотип или невини симбол на логотипу, него истинска звер, која нечујно корача, али тешко и гласно дише. И боље да услед сопствене немарности никада не наиђете на њега.

Проблем медведа у Јергаки није измишљен, већ сасвим озбиљан.

Дивља звер се овде одавно навадила да посећује кампове, пре свега захваљујући непажљивим туристима. Медвед је научио да канџом вешто отвори конзерву слатког кондензованог млека, научио је укус конзервисаног меса, заволео фабричке слаткише. Али, што је најважније, престао је да се плаши људи, што сваке године значи све више посла за спасиоце у парку природе.

Нашим комшијама у камп је набасао медведић (како се касније испоставило по траговима), зато што туристи, који су до Светлог језера дошли тек по ноћи, нису стигли (или их је мрзело) да ранац са намирницама окаче на кедар. Медведић је распорио ранац који се вукао по земљи, попио уље из флаше, а следеће ноћи поново њушкао у нашем правцу. Истина, велики пас, који се појавио на обали језера заједно са новом групом туриста, увече га је лавежом отерао у густу четинарску шуму. Али ни то нам није пружило осећај сигурности, када је почео да пада мрак, јер где је медведић, ту је и медведица.

Парк Јергаки је све популарнији. Како наводе сарадници парка природе, сваке године се број туриста повећа за 10-15%. Што значи да је све већи и проценат неприпремљених, неискусних путника. И зато питање медведа и даље лежи на савести туриста. 

Жива митологија

Јергаки је истовремено и митски простор, простор тајанствених прича из тајге, које се проносе међу планинским врховима и стазама. Етнограф Монгуш Кењин-Лопсан, истраживач туванског шаманизма, истиче да је сајански планински масив Јергаки за Туванце дуго био света територија, место на којем се одигравала иницијација шамана. Данас своје варијанте „иницијације“ нуди велики број „јога путовања“ у ове легендарне планине, тако да у резервату Јергаки понекад можете наићи на групне медитације или из шуме зачути песму.

Звучна фото-галерија: Тувански шамани певају из дубине бића

Али и они туристи који се не баве духовном праксом у Јергаки, већ једноставно одмарају душу, све до данас настављају да око себе граде, обликују и урезују знаке који за њих имају тајанствену моћ. На грање дрвећа и жбуња често везују разнобојне траке. На одморишту „Стрелка“ (где се налази ушће реке Тајгишонок и реке Леви Тајгиш) дочекује нас специфични планински идол туриста – старо стабло са изрезбареним застрашујућим лицем и великим отвором уместо уста.

Ноћу, са жеравицом упаљеном у овом отвору, дрвена скулптура подсећа на поузданог чувара кампа са шаторима. Истина, у реалности његова заштитна магија не делује. На овом одморишту посвуда наилазимо на медвеђи измет.

Карта звезданог неба

Наш двонедељни боравак је, на срећу, прошао без авантура. Упркос мокрим ципелама, боловима у леђима од ношења ранца и болним ногама од напорних прелазака преко превоја, не желимо да напустимо ово место. Кувамо густи кисељ (традиционална руска врста пудинга од бобичастог воћа) са правом боровницом, и поново ми је жао што нисам понела карту сазвежђа. Када је небо над планином Јергаки ведро, оно личи на светлуцави уџбеник астрономије.

Разумљиво је да за нас, који долазимо из монотоне градске средине, величанствене планине и тихе шуме постају врста манастира, успешни бег од цивилизације, сибирска егзотика коју смо само стигли да окусимо.

Росијскаја газета. Сва права задржана.