Колско полуострво: људи, ирваси и поларни мрак

Висоравни и бескрајна тундра Колског полуострва подсећају на пејзаже које Реј Бредбери описује у свом делу „Марсове хронике“. Ова далека земља је део Русије и на њој живи доста Руса. Али, локално становништво живи у кућама на саоницама, и често их шибају ветрови толико јаки да могу потпуно да одувају пса са земље. Док још не наступи потпуни мрак, над њиховим главама види се само гримизно небо.

Фото-галерија: Чувари ирваса из Руске Лапоније

Овде од 10. децембра до 3. јануара влада потпуни мрак, али се уобичајени послови не мењају много током тих 2000 сати таме, која ову област прекрије сваке године.

Град Ловозеро, које млађе генерације с љубављу зову „Лав-Озеро“ („Језеро љубави“, од енглеске речи „love“ – љубав) налази се у средишту Колског полуострва и престоница је руског дела Лапоније, земље чије су име многи од нас научили читајући бајке у детињству. Истоимена област је најпространија и најређе насељена регија у Мурманској Области.

Источно од Ловозера, на обали, налази се Гремиха – „село летећих паса“. До села се може доћи једино воденим путевима и то само по лепом времену. Током зиме, снежне вејавице и морске олује знају да и више седмица заробе посетиоце у овом селу. Јаки ветрови могу да подигну псе или ситније животиње у ваздух, а када је време заиста лоше, људи морају да се држе за металне ограде дуж пешачких стаза, постављених по целом насељу.

У поређењу са Гремихом, Ловозеро се може сматратим тихим малим сеоцетом у тундри.

„Имамо стан и кућу у Ловозеру. Али не можемо да оставимо ирвасе. У град идемо једном месечно да купимо неопходне намирнице и да се окупамо“, каже Татјана, узгајивач ирваса у Гремихи. „Наш син Јегор својевремено је обећао да ће нам саградити парно купатило, али није успео. Утопио се пре шест година.“

Татјана и њен муж Валериј живе у малој кући направљеној од дрвета и смоле. Поређане уз зидове, стоје посуде са укусним и хранљивим мочварним малинама и брусницама. Када треба да изађе из куће, Татјана облачи капут од коже ирваса. Гулаш од ирвасовог меса уобичајени је оброк овог брачног пара. Ове видљиве везе нису једине које Татјану и њеног супруга везују за ирвасе. Они су Коми – припадници полуномадског аутохтоног народа руског Севера, и узгајање ирваса им је у крви.

Њихов пријатељ Миша имао је другачије идеје. „Знате ли зашто власници крда ирваса не желе да се врате у град? Знају да ће се, уколико се преселе, одати пићу. Људи се у Ловозеру брзо одају алкохолу. Досада и хладноћа – тежак је то живот“, рекао је Миша.

Миша више воли да путује сноумобилом. Преко зиме организује путовања саоницама и сноумобилом, а лети води излетнике у обилазак Колског полуострва. Понекад води туристе код породица које узгајају ирвасе, где за малу накнаду могу да јашу ове животиње.

„Туристи су углавном из Русије, Скандинавије и САД и заљубљеници су у екстремне услове живота. Нико овде не дође случајно. Наравно, за пут се морате припремити. Не може свако живети у типију (конусном шатору од коже) или се возити 13 сати сноумобилом. Али овде ствари имају неки посебан шарм. Предео овде изгледа као да сте слетели на другу планету“, каже Миша.

„Локалне власти су раније планирале пројекат 'Руска Лапонија‛ са хотелима и ски-стазама. Цела ствар је пропала, али нам заправо и не би било потребно много да овде развијемо туризам. Само када би они хтели да помогну малим предузећима да почну са пословањем!“

Миша и његова браћа раде и као волонтери у спасилачким потрагама за људима заробљеним у сметовима, помажући тако тимовима из Мурманска и Хибинија. „Људи који нису одавде лако се изгубе. Ми онда следимо њихове трагове на сноумобилима“, објашњава Миша. „Али ово има и лошу страну, пошто све то радимо бесплатно.“

Ловозерски Саами, читачи поларне светлости
Припадници народа Саами, који живе на Колском полуострву на руском Крајњем Северу, гатају помоћу поларне светлости и једиини су белци који и данас узгајају ирвасе. Само овде се још може чути њихов језик, који тако необично одзвања у нашим ушима.

„Не бојим се живота!“, каже Татјана. „Једини проблем су пси – ловци их не затварају преко ноћи. Ловачки пас може да растргне ирваса на комаде. Шта ту двоје људи може да учини? Понекад власници дођу да их умире, али већ следећег дана пси поново тумарају по целом језеру. 

Када ирваси поједу сву маховину којом се хране, породица се пакује и сели на друго место. „Наш дом је на саоницама, имамо покретан тоалет, тако да селидба на ново место није никакав проблем“, објаснила је Татјана. „Осим када нам снег затрпа угаљ, па не можемо да га откопамо.“

„Тешко је кад неко мора сам да се бори“, додаје Миша. „Ако ирвас-предводник побегне, сви ће побећи. Ако се један од њих издвоји, одлута негде, он стане – и на крају се врати у стадо. Они трче док се не уморе како се не би смрзли. Тешко им је кад су сами.“

Чини се да се менталитет ирваса преноси на становнике Ловозера. Занемарљиво мали број људи одлази у град, али га истовремено мало њих и напушта. Постоји нешто – умор, страх од другачијег начина живота, потреба – што људе наводи да остану са онима који су им слични, а то одржава број становника на стабилној бројци. Тренутно овде живи 2.828 људи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.