Српски „железничар“ у Лондону

Дописник „Росијске газете“ сусрео се са 29-годишњим српским фудбалером у лондонском ресторану. Одбрамбени играч „Челсија“ беспрекорно говори руски. О времену које је провео у „Локомотиви“ говори са нескривеном носталгијом и признаје да репрезентацију Русије сматра за једну од најјачих екипа које ће учествовати на Првенству света у Бразилу. Репрезентација Србије, за коју он игра, на жалост, неће отпутовати у Бразил.

Нисам очекивао да ћу постати професионални играч

Росијска газета: Како сте одлучили да постанете фудбалер?

Бранислав Ивановић: Мој отац је био професионални фудбалер и управо он ми је усадио љубав према фудбалу. Иако, да будем искрен, док нисам мало одрастао, нисам ни сањао да ћу играти на овако високом нивоу. Само сам волео да будем напољу и да са другарима јурим за лоптом. У мом родном граду, Сремској Митровици, налазила се фудбалска школа клуба „Срем“, у коју ме је отац уписао.

Cлавољуб Муслин: Желео бих да завршим каријеру у „Краснодару“
Славни тренер краснодарског клуба говори о фантастичној победи над дагестанским ФК „Анжи“, о стању у српској репрезентацији, граду Краснодару и о својим плановима за будућност.

Шта нам можете рећи о фудбалском шампионату Србије?

Б. И.: Ниво нашег државног првенства није висок зато што сваке године српске клубове напушта велики број одличних играча. Имамо и проблема са инфраструктуром, иако се у последње време у том погледу може опазити известан напредак.

Разумем да је то за Вас тешка тема, али ипак ћу Вам поставити питање: како је рат у Југославији крајем 90-их утицао на вашу породицу?

Б. И.: Тај рат је променио много тога у мојој свести. Тада сам био млад и много тога нисам разумео, али када сам видео како људи умиру и како су несрећне њихове породице... То је било страшно. У таквим тренуцима човек почиње да схвата како је сваки дан драгоцен и да живот може бити прекинут у сваком тренутку. Тешко ми је да се сећам тога. Људи из Србије обично нерадо говоре о том времену.

У „Локомотиву“ без двоумљења

Како сте сазнали да је „Локомотива“ заинтересована за вас?

Б. И.:  Мој менаџер ми је јавио да постоји таква могућност. Признајем да сам одувек желео да играм за руски клуб и зато нисам дуго размишљао да ли да пређем у Москву. Осим тога, Милош Красић ми је о вашој земљи испричао много лепих ствари, а значајну улогу у мом преласку је, наравно, одиграо и Славољуб Муслин.

Чега се најрадије сећате из времена које сте провели у „Локомотиви“?

Б. И.: Победе у финалу Купа Русије, јер то је био мој први трофеј у каријери. Био сам срећан у том клубу и, искрено, до данас не схватам зашто „Локомотива“ отада није освојила ниједан трофеј.

Како сте живели у Москви? Чуо сам да престоницу Русије сматрате за један од најлепших градова на свету, али да не волите московске саобраћајне гужве.

Б. И.: Московске саобраћајне гужве су нешто невероватно! Срећа је што сам становао близу стадиона и нисам морао по три сата да путујем на тренинг као неки други играчи. Што се тиче Москве, то је заиста изузетан град и мени се допадао од детињства. На часовима географије наставник нам је причао о престоници Русије и већ тада сам размишљао о томе како да овај град посетим.

Имате ли омиљена места у Москви?

Б. И.: Посебно бих желео да споменем српски ресторан „Ботик Петра“ („Петров бродић“), у којем сам после утакмица често седео са Красићем и Јовановићем. Али немојте мислити да сам се дружио само са сународницима. Успео сам брзо да се уклопим у руско друштво.

Хоћете ли нам открити како сте у томе успели?

Б. И.: Чини ми се да је до тога дошло зато што смо као народи веома слични. Имамо сличан менталитет и зато тако много српских фудбалера успешно игра за руске клубове.

У „Челсију“ помогао Шевченко

Да ли се сећате како сте сазнали да је за вас заинтересован „Челси“?

Б. И.: Као и обично - од менаџера. Нисам му одмах поверовао и чак сам спустио слушалицу. Када сам схватио да је у питању озбиљна понуда, желео сам само једно: да одем у Лондон и потпишем уговор. Међутим, тамо сам у прво време седео на клупи. Био је то веома тежак период за мене, јер нема ничег страшнијег за играча него када не излази на терен.

Како сте се изборили са депресијом?

Б. И.: Тада ми је много помогао Андреј Шевченко. Мислим да би ми без његових савета и подршке било много теже. 

А како су Вас прихватили остали чланови тима? Ипак је у „Челсију“ било много звезда. Како су вас они дочекали? 

Б. И.: У том погледу нисам никада имао проблема, иако се увек са осмехом сећам како ме је тим дочекао. У „Челсију“ постоји обичај да сваки новајлија после заједничке вечере треба пред осталим играчима да отпева неку песму. Замислите, ја, млад играч који тек што је прешао у један од најбољих клубова на свету, у којем игра толико звезда, треба пред њима још и нешто да отпевам. Толику сам трему имао да за вечером ништа нисам јео, иако волим добро да поједем (смеје се). Али обичај је обичај. Отпевао сам тада једну савремену српску песму. Мислим да су били задовољни. Добио сам и аплауз. 

Душан Тадић близу преласка у московски „Динамо“
Душан Тадић, 24-годишњи офанзивни везни играч ФК „Твенте“ и репрезентативац Србије, који је све одушевио својом игром и резултатима прошле сезоне, врло је близу потписивања дугорочног уговора за Фудбалски клуб „Динамо“. Московски клуб је спреман да за Тадића издвоји 12 милиона евра. Уколико „Динамо“ успе да се договори са Тадићем, цео московски тим би могао да се уздигне на један потпуно нови ниво.

Ипак ми недостаје Београд

Можете ли да замислите да останете да живите у Лондону?

Б. И.: Засад нисам размишљао о томе. Живот фудбалера је такав да никад не знамо шта нас сутра чека.

А који вам је омиљени град?

Б. И.: Има их неколико: Лондон, Москва, Њујорк. Али највише ми недостаје Београд.

Да ли у свом сину Стефану видите будућег фудбалера?

Б. И.: Он има само пет година. Али већ шутира лопту и понекад чак гледа моје утакмице.

Да ли помажете својој жени у кућним пословима?

Б. И.: Понекад спремим своје омиљене шпагете, али то је све што умем да урадим. 

Споменули сте да волите добро да поједете. Да ли вам онда тешко пада да се придржавате прописаног начина исхране?

Б. И.: Волим добро да поједем, посебно за време одмора, када не играмо утакмице. Међутим, никада нисам имао проблема са вишком килограма. 

Имате ли неку жељу?

Б. И.:  Да, и није везана за фудбал. Желео бих да моја породица и пријатељи буду здрави и срећни. За њих сам ја најважнији човек на свету, као и они за мене.

Росијскаја газета. Сва права задржана.