„Искрени осмех не може да се увежба“

Ритмичка гимнастичарка Јевгенија Канаjева, која је у избору организованом од стране агенције „Р-Спорт“ проглашена за најуспешнију спортисткињу у 2012, није пристала да лично учествује у одабиру најбољих јер би у том случају пожелела нешто што је немогуће, а то је да све своје колеге постави на прво место.

У разговору за агенцију спортских новости „Р-Спорт“ двострука олимпијска шампионка из сибирског Омска испричала нам је о својим навијачима – чак и са далеког Тајвана, о тајни искреног осмеха и о чоколади коју је кришом појела да тренер не види.

РИА „Новости“: Јевгенија, Ви се бавите прилично субјективном врстом спорта…

Јевгенија Канајева: Практично се за сваку спортску дисциплину може рећи да је субјективна. Па и у фудбалу или хокеју свако има своје миљенике. Понекад се тренеру посебно свиђа одређена гимнастичарка, док се нека друга можда и не истиче изузетним даром, али то надокнађује својим великим трудом и преданошћу... Међутим, важан је пре свега визуелни утисак. Сви најпре обраћају пажњу на спољашњи изглед, нарочито у ритмичкој гимнастици. У таквом случају је тренеру веома тешко да донесе личну одлуку. Дешавало се да заједно са мном тренирају врло талентоване девојке, далеко способније од мене. Са бољим предиспозицијама, складнијом телесном грађом и изражајнијим цртама лица. Све у свему, фантастичне гимнастичарке са огромним потенцијалом. Међутим, како ће се тај потенцијал касније реализовати у каријери, тешко је било ко могао да претпостави.

Кажете да много тога зависи од тренера?

Ј.К.: Веома је важно да човек за себе пронађе правог тренера, али ни то није сасвим пресудно. Уколико је неко предодређен да буде добар спортиста и притом не штеди своје срце и душу, онда ће га сигурно пре или касније приметити и позвати у репрезентацију. У руској ритмичкој гимнастици постоји у сваком тренутку десетак најбољих којe су увек у првом плану, али када долази првенство Русије, стручни штаб креће да бира девојке из првих педесет па тако и осталих четрдесетак добија своју шансу.

Сматра се да је тренер у гимнастици диктатор. Да ли сте се сусретали са тиме?

Ј.К.: Па, не знам… (одговара кроз смех). Ми имамо један посебан начин рада. Да, проводимо много времена на терену, али он није ограђен бодљикавом жицом. Режим рада је свакодневни, то је тачно. Одрађују се поставке, јасно се дефинишу наши задаци на сваком тренингу. Како гимнастичарка постаје зрелија, стиче право да и она износи своје предлоге.

Да ли може да се дође са сладоледом на тренинг?

Најбољи руски спортисти 2012.
Представљамо 10 најбољих руских спортиста 2012. (према годишњој анкети часописа „Руски репортер“) и њихов труд и резултате који се често граниче са надљудским.

Ј.К.: Не. Са сладоледом, наравно не. Али не толико због тога што је то опасно, колико због тога што се то сматра крајњим непоштовањем према тренеру.

А кришом?

Ј.К.: То свако ради, али да други не виде, и то није некаква посебна тајна. Ето, чак сам и ја јела чоколаду, али се нешто претерано и не скривам, већ само не радим то пред тренером. Понекад ми и сам тренер даје нешто слатко, посебно када ми понестаје снаге. Сваки спортиста треба да зна шта је то што он жели и на шта је спреман да би то и постигао. И наравно, да увек води рачуна о целокупном визуелном утиску који ствара.

Тако је, само што у другим спортовима постоји извесна објективност – голови, поени, секунде. Док је у уметничкој гимнастици све чисто субјективно. Вероватно да код вас постоје одређени критеријуми у оцењивању, само их мало ко разуме.

Ј.К.: Критеријуми постоје, али ако гимнастичарка све изводи тако да нема шта да јој се приговори... На пример, окрет са предножењем. Уписује на картицу један окрет, а изводи два, и нико не може да каже да тај елемент није извела како треба. Увек се ради по том принципу... Када се изводи скок „шпага“, а елемент шпаге није идеалан, онда се уместо тога ради проширена шпага [енг. „oversplit“ – са углом ногу преко 180°]. Много тога још зависи и од изражајности, колико је све са душом изведено, и на то се у последње време све више обраћа пажња. Наш спорт је изузетно креативан и захтева изванредно умеће. Међутим, мислим да је најважније да се не пређе граница, а то је могуће само ако се не изгуби осећај искрености. У свету је искреност оно што највише недостаје. Као и доброта. У спорту је исто тако. 

Како се увежбава искрени осмех?

J.K.: Никако. Он се не може увежбати. Треба водити правилан живот, волети људе, ценити их, не судити им и не завидети. Ваш спортски домет зависи пре свега од тога какав сте човек. Када сте позитивна особа, са здравим мислима, неко ко не улази у свађе и конфликте – ако се изузму одређене ситуације – тада ће Вас и у спорту красити хармоничност.

Није могуће увек бити на таквом нивоу!

J.K.: Много тога је немогуће, али морамо да се трудимо да мотивишемо себе само на најбоље. Ни мени не полази за руком да увек будем позитивна. Постоје и стресни тренуци, и сузе, и разне негативне мисли.

Али када Ви изађете на тепих, све одушевљава огромна радост коју имате. Вероватно да то није могуће увежбати?

J.K.: Знате, у ритмичкој гимнастици су нас још од детињства учили да исказујемо своја осећања на сцени, и како постепено достижемо ниво светских турнира, онда то све више и више ценимо.

Многим спортистима није право што нису плаћени онолико колико и фудбалери.

J.K.: Мени лично није криво због тога, ја сам прилично срећна у животу и не радим све ово због новца. Фудбал је општепопуларан спорт, као и хокеј или рецимо тенис. О томе не треба претерано дискутовати... Без новца се не може, али прави спортиста не размишља о својим приходима. Он мисли на своје циљеве.

Звезде уметничке гимнастике имају такође своје обожаваоце који су им врло верни, је ли тако?

Ј.К.: Да, изузетно пуно их има у Шпанији. Безброј! Тамо су људи просто луди за ритмичком гимнастиком. Невероватно је колико су ватрени. У Италији и у Француској је исто много воле. У Русији имамо огроман број страсних навијача, посебно деце. У време светског првенства у Москви окупило се толико људи да нисмо могли да чујемо стартни сигнал. Сећам се добро како излазим са траком, а сви узвикују моје име... Не могу то да опишем, ма чинило ми се да ћу да полетим. Ту је и једна невероватна навијачица из Тајвана која је специјално долетела у Монпеље да би ме подржала. Направила је један огроман колаж од неколико хиљада мојих минијатурних фотографија и држала га је док сам ја наступала. Упознала се са мојом мамом и чак је дошла и на Олимпијске игре у Лондон.

Какви су Ваши тренутни планови за скорију будућност?

Ј.К.: Тешко ми је да сада било шта о томе кажем. Заокупљена сам својим здрављем и то ми је тренутно најважније. Спорт је сјајна ствар, али ја желим да постанем мајка. За жену је то нешто најдрагоценије на свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.