Легионарска болест руског фудбала

Руководство московског „Спартака“ донело је одлуку да бар до краја сезоне позајми другим клубовима неколико младих фудбалера за које се сматрало да су будућност „Спартака“. Емину Махмудову (20), Игору Горбатенку (23) и Сослану Гатагову (20) стављено је до знања да ове године немају шансе за улазак у прву поставу. Дакле, још један руски клуб се одриче талената које је изнедрио руски фудбал и оријентише се на стране играче.

Младићи у руским фудбалским школама данас су унапред осуђени на неуспех, јер ће на њихово место свакако доћи неколико „легионара“, који су можда и слабији играчи, али се за њих плаћа огроман новац и добијају се проценти. Ни „Спартак“ није изузетак по том питању. Зато се његови навијачи с правом питају: „Због чега ми треба да навијамо за тај необични скуп чудака из целог света који се доводе у везу са 'Спартаком' само зато што носе црвено-беле дресове?“

„Ако у тиму има 15 легионара, онда је све разводњено“
Саво Милошевић у Казању прича откуд у Србији тако много младих и талентованих фудбалера и објашњава зашто претерано богатство руских клубова омета развој руског фудбала.

„Још памтим како се пре пар година у Новосибирску, на утакмици против 'Сибира', са трибина орило: ‘Напред, Руси!’. Тада сам схватио да се то не односи на 'Спартак'“, сећа се један од навијача. „У тиму 'Сибира' су били само наши, није било странаца.“

И навијачи „Зенита“ су се у децембру побунили због обиља странаца у тиму и устали су против куповине скупих играча са других континената. По мишљењу ватрених навијача, довођењем фудбалера из Африке и Латинске Америке „Зенит“ губи свој идентитет. Међутим, навијачи су тиме навукли на себе оптужбе за „расизам“.

Зашто се, међутим, не упућују никакве примедбе оним европским клубовима који се свесно оријентишу на своје домаће играче? Узмимо, рецимо, „Барселону“, у којој стартну поставу увек чини 9-10 питомаца локалне школе фудбала „Ла Масија“. Тамо се странац не цени много ако није Лионел Меси. Довољно је сетити се Александра Глеба или Златана Ибрахимовића, којима у овом клубу каријера није била успешна. Или, рецимо, „Атлетико Билбао“, који уз „Барселону“ и „Реал“ од 1928. ниједном није напуштао највишу лигу. За тај клуб играју само локални фудбалери, и тамо нико то не скрива. Напротив, они се тиме поносе.

„Ми као северни клуб из великог европског града никада нисмо имали интелектуалне везе са Африком, као, уосталом, ни са Јужном Америком или Аустралијом и Океанијом. Ми немамо ништа против житеља тих и свих осталих континената, ми само желимо да за 'Зенит' играју пре свега фудбалери који су нам блиски по духу и менталитету“, каже се у манифесту навијача петербуршког клуба.

„Мислим да навијачи имају пуно право да износе своје гледиште“, сматра Александар Шпригин, председник Сверуског удружења навијача. „Сваки навијач је сањар, и свакоме је сан да у екипи ‘Зенита’ игра локални фудбалер, који је одан клубу. Неки 'либерали' су нас оптуживали за 'расизам', али те оптужбе немају никаквог основа. Могу званично да изјавим да су правници извршили експертизу нашег манифеста и нису у њему нашли ни екстремизам, нити било какво распиривање нетрпељивости. Што се тиче критике коју нам упућују Енглези, она ме нимало не чуди, јер они нам стално гурају клипове у точкове. Они су уствари увређени због тога што је светско првенство 2018. припало нама, а не њима.“

Аутори манифеста тврде да их занима само квалитет фудбала. По њиховом мишљењу, фудбалери из Африке се тешко прилагођавају нашој клими, због чега и не показују висок ниво игре.

„Ми се прибојавамо да клуб не крене путем 'Манчестер Ситија', 'Арсенала', 'Анжија' и многих других који купују гомиле играча из разних земаља света и нису оличење свога региона или града који представљају“, пишу навијачи.

Ту се они дотичу глобалног проблема са којим се суочио руски фудбал. У водећим клубовима заиста се примећује велика несташица сопствених кадрова, младих руских грађана који 2018. треба да представљају своју земљу на светском првенству. Навијачи желе да виде селекторе на градским и обласним првенствима Русије, на општинским такмичењима, на школским и аматерским турнирима. Тако би и водећи клубови почели да ангажују своје, а не стране „звезде“.

Посебно депримира стање у ЦСКА. Само један играч овог клуба, Игор Акинфејев, поникао је из руске школе фудбала. „Зенит“ је, на пример, увек био познат по својим младим кадровима, али у последње време у стартну поставу не успева да се пробије ниједан играч из дечје и омладинске школе фудбала „Смена“, која је почетком 2000-их дала руском фудбалу читаву плејаду талентованих фудбалера.

Александар Панов, бивши нападач „Зенита“ и руске репрезентације, сматра да је проблем са подизањем домаћих кадрова очигледан и да га хитно треба решавати, иначе ће у противном за тим Петербуржана играти само странци.

„Ја нисам против легионара у екипи 'Зенита', али где је нестала наша омладина? Пре само 10 година наша школа је изнедрила такве играче као што су Игор Денисов, Андреј Аршавин и Владимир Бистров. Они су постали лидери и у свом клубу, и у репрезентацији. А шта имамо сада? Мене ова ситуација депримира, надам се да ће из свега овога бити извучени одређени закључци и да ће се убрзо све изменити. Ако се већ купује играч из друге земље, он заиста мора да буде бољи од домаћих фудбалера“, сматра Панов.

Од сличних клубова мало одудара московски „Динамо“, који дуго није освајао трофеје, али зато даје шансу руској омладини. Ове сезоне се добро показао 19-годишњи Иван Соловјов, који је пре тога био готово непознат, док је Александар Кокорин постао један од водећих играча руске репрезентације и најбољи играч првог кола првенства Русије. Па ипак, то су појединачни случајеви, а не треба губити из вида да ће за само пет година Русија бити домаћин светског првенства 2018, што значи да пред репрезентацијом Русије стоје озбиљни задаци.

Росијскаја газета. Сва права задржана.