Први човек у свемиру: Сећања на Гагаринов лет

Александар Моклецов / РИА Новости
Рано ујутру 12. априла 1961. године ракета-носач је изнела у орбиту свемирски брод „Восток” са првим космонаутом са Земље – држављанином СССР-а Јуријем Гагарином. Како се тај догађај сачувао у сећању његових сународника?

„Он улеће у разред и виче да је космонаут лансиран!”

Инжењер-конструктор у пензији Александар Ракитски је те далеке 1961. године ишао у први разред у Петербургу (тадашњем Лењинграду).

За њега је дан Гагариновог лета у свемир „једна од последњих светлих успомена совјетског народа”. Ево шта он каже:

„12 април 1961. године, Лењинград, Школа бр. 216 поред Владимирског проспекта, први разред, трећи час – аритметика. Учитељица Татјана Ивановна држи час, нешто прича, а ми у клупама седимо и шмркћемо. Један дечак се, као и увек, блесави и прави гримасе. Ми му се смејемо. Учитељица га избацује са часа.

Изненада, 5-6 минута касније, он улете у разред и узвикну: „Космонаут је лансиран!” Учитељица га поново избаци. Три-четири минута касније уђе заменик директора школе и саопшти нам да је СССР лансирао у свемир првог космонаута Јурија Гагарина, и да данас неће бити наставе.

Ми, прваци, истрчасмо на Владимирски проспект, а затим на Невски. А тамо – као да је првомајска прослава: радост и сузе радоснице, људи играју и певају. Отац ми је те вечери испричао да је тако било и 9. маја 1945. године.

„Свима су биле сузе у очима”

Анатолиј Солодухин је служио као пробни пилот космичких апарата на космодрому Бајконур.

„За мене и моје колеге 12. април 1961. године и догађаји везани за тај датум остали су заувек незаборавни и најупечатљивији”, пише он.

„Сви смо замрли у очекивању. Напетост је достигла врхунац. Чује се брујање апаратуре, на командним таблама се гасе и пале сигнали разних боја. Сви су крајње напети. У тишини једна за другом одјекују команде Кирилова, руководиоца службе за старт.

„Кључ у позицију старт!”

Чекунов, оператер централне командне табле управљања ракетом, окреће специјални кључ и покреће аутоматски механизам лансирања ракете. И најзад, кратка и самоуверена команда: „Старт!”

„Полетање!”

„Разумео, полетање!” – у 9 часова и 07 минута по московском времену гласно узвикује Чекунов.

Ослобађају се и раздвајају у страну конструкције лансирне рампе. Бункер се тресе од заглушујућег брујања мотора које постаје све јаче.

„Па-је-ха-ли-и-и!” – одјекује из звучника глас Јурија Гагарина (рус. „Поехали!” у овом контексту: „Крећемо!)

Када смо истрчали из бункера заслепила нас је јарка светлост априлског сунца и заглушио све јачи звук ракете која се удаљавала од нас носећи космички апарат и првог човека у свемир. Ракета се подизала најпре полако, а затим све брже и брже. Тако је тог незаборавног 12. априла 1961. године изнад планете свануло јутро космичке ере!

Ми смо као омађијани стајали испред улаза у бункер и подигнутих глава пратили погледом Гагаринов лет. Свима су у очима биле сузе радоснице”.

„Видела сам наранџасто чудовиште”

Румија Нурсканова је 1961. године имала 5 година. Она и њена бака су прве среле Јурија Гагарина после његовог атерирања у Енгелском рејону. Оне су живеле на селу, а 12. априла су садиле кромпир у пољу.

„Све време сам се вртела око баке и гледала у небо. Видела сам две црвене тачке, али ме бака изгрди и нареди ми да садим кромпир. Наставих да радим и заборавих на објекат који сам видела на небу. Нешто касније на земљи угледах огроман број конопаца и наранџасто чудовиште које се подиже из тих конопаца и иде према нама.

Рекох баки: „Види, ниси хтела да гледаш у небо, а он сада иде овамо”. Она га угледа, усправи се, дохвати ме за руку и поче да се моли. И ја се, наравно, уплаших и приљубих се уз њу.

Затим се обе окренусмо и потрчасмо према башти где је била наша кућа. У том тренутку он довикну: „Мајко, станите, ја сам наш”. Она стаде, и он нам сам приђе. Бака му поможе да откопча херметички шлем. Тада му угледасмо лице и осмех.

Она га упита: „Ко си ти? Одакле си?” Ми тада нисмо ништа знале о његовом лету. У кући нисмо имали ни радио-апарат, ни струју. Он рече да је са брода. Бака се зачуди и упита откуд брод, када ту нема воде. „Ја сам са неба”, одговори космонаут.

Тада бака мене остави да чувам кромпир, јер је теле пришло и почело да једе из кофе. У том тренутку је кромпир био важнији од Гагарина. Ја остадох ту, а бака оде да види брод. Била сам много уплашена, и чак сам заплакала”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“