Налазимо се на северу приградског Каменомостског насеља Мајкопског рејона. Лако проналазимо етнографски комплекс „Беловодје”, који је подигао стоматолог Владимир Меликов. Комплекс чине парк егзотичног биља поред извора, језеро са лабудовима, ресторан и хотел. Изложба необичних предмета одавно је позната као „Музеј снежног човека”.
У кавезима међу камењем живе ракуни, а око оригиналних дрвених скулптура шетају се црни украсни прасићи. Чега све нема у овој колекцији!
„Као цар Кошчеј [лик из руских бајки] ја стрепим над својим благом”, шали се власник колекције. „Једном сам на обали нашао чудан предмет: стручњаци су рекли да је то јаје и ембрион диносауруса. Дешава се да ми људи сами донесу чудне стварчице. На пример, секиру из времена Ивана Грозног, стари мач, старинску пеглу... А недавно сам набавио огромног каменог црва и џиновски амонит (фосил мекушца стар преко 300 милиона година). Чак се и представници Унеска интересују за ову ризницу”.
Свуда унаоколо леже камени жрвњеви, лобања медведа, глава европског бизона, делови долмена (праисторијски мегалитски гроб, изграђен од окомитих камених блокова и наткривен каменом плочом). А у мрачном подруму Меликов је на основу описа очевидаца реконструисао пећину у којој живи снежни човек.
Најпознатији експонат у музеју су гипсани одливци трагова ногу овог непознатог бића. Управо због овог проналаска у „Беловодје” је долазио чак и познати светски путник и научник Николај Дроздов. А после тога је признао да нема сумње: снежни човек живи баш у Адигеји.
Ове трагове на падинама оближње планине Мешоко открили су 1998. године дечаци из тог краја. Меликов најпре није поверовао у њихову причу, али када је видео трагове у снегу, одмах кроз њега прођоше жмарци. Огромни трагови ногу у низу су се пружали око километар и по и водили до потока. Ту је Меликов пронашао прамен длаке и дао га на анализу, због чега је затим горко зажалио, јер је „материјални доказ” изгубљен. После тога су га чак звали да дође у полицију и тражили од њега да им преда гипсане одливке. Али одливци су ипак некако преживели и још чекају будуће истраживаче.
„Просто је немогуће направити имитацију трагова снежног човека тако што би неко унапред припремио облик стопа и затим их ’утиснуо’ у плитак снег по којем се ухватила кора”, уверен је Меликов. „Осим тога, ни с десне ни с леве стране није било никаквих других трагова. Трагови ногу су необични, са пет прстију, али стопало није улегло као код људи, него је испупчено. Као да на њему постоји ’јастучић од масног ткива’.”
Још двапут су забележени случајеви када су туристи из престонице Адигеје наишли на тајанствене трагове у планинама Западног Кавказа и то у рејону планине Алоус и у кањону реке Цица.
На превој Алоус се у потрази за снежним човеком под руководством туристичког центра за децу и омладину „Арго” попела специјално опремљена експедиција, док се још нико није усудио да крене у сличну мисију у кањон реке Цица, јер то је дивљи крај, без утабаних стаза, са великим бројем пећина и водопада.
А прошле године снежни човек поново је био активан: овог пута у околини одмаралишта „Водопадни”. Туристи су Министарство за ванредне ситуације обавестили да су наишли на његове трагове. Меликов је поново направио одливке, а на жбуну пронашао прамен сиво-мрког крзна који је засад уврстио у свој музеј.
Летос су у „Беловодје” долазили и научници и новинари из Јапана. Сместили су се у хотелу и обилазили обронке планина. Рекли су да су наилазили на необичне „брлоге” и на гране које су биле повезане на посебан начин. Претпоставља се да јети тако обележава своју територију (специфичним „чворовима за подсећање”).
Локални становници који су имали прилику да се сретну са снежним човеком буквално углас признају да их је тада обузео паничан страх и да су остали скамењени као под хипнозом. Страх осећају и животиње: пси почињу изненада да лају, а крдо коња може одједном да јурне колико има снаге. Овдашњи градитељ пећи је после сусрета са јетијем чак изгубио разум.
Они који су видели снежног човека кажу да је висок два метра, сав покривен густом црном или риђом длаком. Има здепасто тело и мишићаве руке, које му висе до колена. Креће се на две ноге вешто и брзо, испушта звуке налик на звиждук који прелази у рику. Глава му је округла, масивна, сужава се ка врху, насађена је на снажан торзо без врата. Црте лица су му сасвим налик на људске, а обрве веома густе. Не уме да користи ватру, али је се ни не боји и храбро јој прилази.
Истраживачи су забележили још једну особину снежног човека. То је способност да своје мисли и команде шаље на даљину. Обичан човек осећа његов поглед и када се налази на удаљености од неколико десетина метара.
Једно од првих саопштења о хватању снежног човека у руским медијима се појавило 60-их година у публикацији „Информативни материјали комисије за проучавање снежног човека” под редакцијом професора Бориса Поршњева. Ту је објављено сведочење пуковника медицинске службе Вазгена Карапетјана који је тврдио да је 1941. године у планинама Дагестана ухваћено необично човеколико биће. Била су то тешка времена и, по мишљењу извора, људи су од јетија помислили да је неки диверзант или подивљали дезертер и највероватније су га стрељали.
Штампа у Републици Кабардино-Балкарији пренела је 2008. године сензационалну вест. У Чегемском кланцу на Северном Кавказу женка јетија је пришла људима, па чак је и узнемиравала мушкарце. У околини насеља Елбрус, према речима локалних становника, свако је бар једном видео јетија.
А 2011. године тадашњи министар рада и социјалног развоја Републике Ингушетије Багаудин Маршани новинарима је саопштио да су у Џејрахском рејону ове републике граничари ухватили необично биће високо два метра које личи на горилу.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
У планинама Адигеје пронађене су лобање бића непознатих науци и сандук са амблемом „Аненербе“ – тајног друштва при Хитлеровим СС јединицама које се бавило окултним наукама и истраживало загробне силе.