Виртуозност совјетских научника: Како је 1949. завршен амерички монопол на нуклеарно оружје

Проба прве совјетске атомске бомбе извршена је 29. августа 1949. године. Фотографија: Getty Images.

Проба прве совјетске атомске бомбе извршена је 29. августа 1949. године. Фотографија: Getty Images.

Успешна проба прве совјетске атомске бомбе РДС-1 извршена је 29. августа 1949. године. У њеном стварању је важну улогу одиграла обавештајна служба. Подаци о нуклеарним истраживањима у САД помогли су совјетским научницима да избегну грешке.

Према подацима Стокхолмског института за истраживања међународног мира (SIPRI), почетком 2015. године у свету је било укупно око 15850 јединица нуклеарног оружја. Од тога је око 1800 у стању пуне борбене готовости. Нуклеарно оружје поседују САД, Русија, Велика Британија, Француска, Кина, Индија, Пакистан и Северна Кореја. Трка у наоружавању почела је пре више од шест деценија.

Успешна проба

Тачно у 7 часова ујутру 29. августа 1949. године Семипалатински полигон и његову околину обасјао је заслепљујући бљесак, зачуо се прасак у електричним инсталацијама, а затим је све утихнуло. Проба прве совјетске атомске бомбе РДС-1 била је успешна.

Рад на том пројекту је почео још 1943. године, за време Другог светског рата. Совјетски обавештајци су из Велике Британије послали научне радове из области нуклеарне енергије који нису били доступни јавности. Совјетски агенти су били убачени и у неколико америчких центара за нуклеарна истраживања.

„Материјали за америчку плутонијумску бомбу, које су доставили агенти обавештајне службе, омогућили су да се избегне читав низ грешака приликом стварања бомбе РДС-1, а такође да се знатно убрза њена израда и смање трошкови”, прича за Russia Beyond професор Валентин Костјуков, директор Сверуског научноистраживачког института за експерименталну физику.

Угрожена национална безбедност

Почев од 40-их година САД, Велика Британија и СССР су се утркивали у наоружавању. Крајем 1941. године у Америци су за израду атомске бомбе издвојена огромна средства. Резултат тих радова је била једностепена бомба Gadget са плутонијумским језгром. Она је тестирана 16. јула 1945. године у пустињи државе Њу Мексико.

Затим је уследила „демонстрација силе”. САД су, наиме, желеле да покажу свету, а нарочито Совјетском Савезу, своје нове могућности. Одлучено је да се изврши удар на Јапан, који је био у савезу са Хитлеровом Немачком, и да се тако оконча Други светски рат. Већ 6. августа 1945. године америчка атомска бомба, којој је дато име „Малишан”, бачена је на Хирошиму, а 9. августа је иста таква бомба, под називом „Дебељко”, бачена и на Нагасаки. Стотине хиљада цивила је изгинуло за неколико секунди, а други су затим умирали у највећим мукама од последица радијације.

Совјетски лидер Јосиф Стаљин био је потресен бомбардовањем јапанских градова. Тада је одлучено да СССР хитно створи сопствено нуклеарно оружје, и то је био главни задатак националне безбедности. На том пројекту су радили водећи научници, међу њима Игор Курчатов и Петар Капица.

Тријумф обавештајаца и научника

Обавештајна служба је омогућила совјетским физичарима да уштеде време. „Од самог почетка је било јасно да многа техничка решења америчког прототипа нису идеална”, сматра Костјуков. „Совјетски стручњаци су чак и у почетним фазама могли да понуде боља решења, и у целини, и у појединачним склоповима. Међутим, совјетско руководство је захтевало да се гарантовано и уз најмање могуће ризике добије делотворна бомба”.

По мишљењу Валентина Костјукова, одлука да се искористи већ испробана америчка шема била је једино исправно решење. РДС-1 је по конструкцији била копија америчког „Дебељка”, а балистичко тело и електроника су били урађени према совјетским нацртима.

„Наши научници су 40-их година обавили виртуозан посао, с обзиром на примитивну технику са којом су морали да раде”, прокоментарисао је за Russia Beyond Вадим Симоњенко, заменик руководиоца научних пројеката Руског федералног нуклеарног центра Сверуског научноистраживачког института за техничку физику „Забабахин”. „Та истраживања су отворила пут ка схватању појава до којих долази приликом високе концентрације енергије, као што су, на пример, термонуклеарна реакција, бљесак нове и експлозија супернове звезде, или судар мањег свемирског тела са планетом”.

Мир „на папиру”

Вест о томе да СССР прави сопствено нуклеарно оружје озбиљно је узнемирила америчко руководство. У јулу 1949. године појавио се план „Тројанац”, према коме су Американци намеравали да баце атомске бомбе на 70 градова Совјетског Савеза.

Они су били убеђени да се у Русији нуклеарно оружје не може појавити пре 1954. године, али успешна проба је извршена већ 1949. Тим тестирањем на Семипалатинском полигону окончан је период америчког монопола на поседовање нуклеарног оружја.

„Без сопственог нуклеарног оружја СССР би пре или касније био уништен. У најбољем случају би у потпуности био потчињен Сједињеним Америчким Државама”, сматра Александар Вдовин, доктор историјских наука и професор историјског факултета Московског државног универзитета.

Године 1970. ступио је на снагу Споразум о неширењу нуклеарног наоружања. Данас у њему учествује 188 земаља. Затим је 1996. године потписан и међународни Споразум о забрани нуклеарних проба. После тога су пробе вршили само Индија, Пакистан и Северна Кореја. Те земље нису потписнице поменутог споразума.

Сазнајте још: Како је Совјетски Савез направио сопствено атомско оружје?

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“