„Муњевити глобални удар“ САД - претња за Русију?

На бојевој интерконтиненталној ракети не пише чиме је она опремљена, и при масовном лансирању таквих ракета руководство друге земље има све могућности да организује други узвратни удар. На фотографији: део америчког антиракетног система у Пољској. Извор: РИА „Новости“.

На бојевој интерконтиненталној ракети не пише чиме је она опремљена, и при масовном лансирању таквих ракета руководство друге земље има све могућности да организује други узвратни удар. На фотографији: део америчког антиракетног система у Пољској. Извор: РИА „Новости“.

Руски званичници су иступили са оштром осудом планова САД о такозваној иницијативи „муњевитог глобалног удара“, тј. могућности наношења ненуклеарног удара по било којој тачки на земљиној кугли најкасније 60 минута од доношења одлуке. Како функционише „муњевити глобални удар“, чиме он може да омете Русију и чиме му се она може супротставити?

Пут око света за 60 минута

Концепцију Prompt Global Strike (PGS) („муњевити глобални удар“) америчка војска је усвојила још почетком 2000-их. Суштину саме идеје представља могућност наношења ненуклеарног удара по било којој тачки на земљиној кугли најкасније 60 минута од доношења такве одлуке.

Како се може решити овај задатак? Прву компоненту PGS-а, најреалнију за реализацију, чине конвенционалне интерконтиненталне ракете опремљене ненуклеарним бојевим блоковима високе прецизности. Друга компонента средстава PGS-а могу бити стратешке крстареће ракете хиперзвучне брзине. Као трећа компонента PGS-а помиње се кинетичко оружје – „жезла господња“, како су иронично назвали ово оружје које је широко описано у фантастици, али до сада није реализовано у пракси.

Циљеви брзе доставе

Структура циљева PGS САД у принципу није тајна – наведена је у документима Пентагона. За кога се праве средства PGS? Прво, то су мобилни и стационарни лансери балистичких ракета, командни пунктови и остали нуклеарни објекти. Друго, то су  „средства за изолацију бојишта“ – лансирни уређаји оперативно-тактичких ракета, као и противавионских, које треба да онемогуће спровођење стандардне ваздушно-копнене или ваздушно-поморске операције. Треће, то је терористичка инфраструктура и у том случају се примена PGS ни по чему не разликује од удара са беспилотних летелица.

Ако говоримо о постојећим балистичким носачима са конвенционалном опремом, онда је то неминовни пут за нарастање конфликта са најтежим, суштински апокалиптичним последицама.

Сергеј Рјабков, заменик шефа руске дипломатије

Од оних који поседују ову инфраструктуру поменути су Кина, Северна Кореја и Иран, а у трећој тачки је – „међународни тероризам“. Притом, пошто Русија располаже толиким бројем „средстава за изолацију бојишта“, као и мобилним лансирним уређајима за ракете, да се због тога ни она не може искључити из списка потенцијалних циљева PGS. Разумљиво је да је овакав напад повезан са ризицима нуклеарне ескалације и свеобухватног узвратног удара по САД. Али само на основу ове једне тезе не може се закључити да PGS не прети Русији.

Оцена ризика

Најважнији део PGS-а су наравно балистичке ракете опремљене ненуклеарним бојевим главама високе прецизности. Ова идеја је настала међу првима, а исто тако је међу првима била изложена критикама скептичара.

У условима смањења претње и опасности од глобалног нуклеарног рата после 1991. и истовремено видног смањења прага примене оперативно-тактичког нуклеарног оружја, крупно развијање средстава PGS може суштински да искомпликује одржавање стратешке стабилности.

Заправо, ненуклеарна интерконтинентална балистичка ракета има читав низ недостатака. Пре свега због тога што су на откривање стартних објеката таквог типа (као и бојевих блокова после раздвајања) нациљани сви системи за упозорење на ракетни напад и информациона средства ПРО. Ако то нема посебан значај у спровођењу операције средствима PGS против земаља трећег света, све постаје много горе онда када би потенцијални противник био истог калибра као Русија, или барем као Кина. 

На бојевој интерконтиненталној ракети не пише чиме је она опремљена, и при масовном лансирању таквих ракета руководство друге земље има све могућности да организује други узвратни удар, то јест да лансира своје ракете (сада већ са нуклеарним главама), не чекајући да долете неочекивани гости. С тачке гледишта начела нуклеарне стратегије и међународне безбедности у целини, ово је веома лоша варијанта.

Отуда и реакција руског Министарства иностраних послова. „Ако говоримо о постојећим балистичким носачима са конвенционалном опремом, онда је то неминовни пут за нарастање конфликта са најтежим, суштински апокалиптичним последицама“, изјавио је Сергеј Рјабков, заменик шефа руске дипломатије.

Стога је кроз неколико година основни акценат у развијању средстава PGS померен на хиперзвучне летелице. Ова тема је компликованија са тачке гледишта инжењерско-физичког пројектовања и технолошке реализације, мада су коначно добијена борбена средства еластичнија, универзалнија и перспективнија.

Треба схватити могућности савремених система ПВО. Врхунски руски ПВО ракетни системи С-300ПМУ-2 „Фаворит“ и С-400 у стању су да дејствују по циљевима који се крећу брзином до 2800, oдносно до 4500 m/s. То је већ хиперзвук, мада  прототип Falcon HTV-2 развија брзину до 7800 m/s, што је већ упоредиво са брзинама бојевих блокова интерконтиненталних ракета у терминалној фази путање. Са објектима који имају сличну брзину могу радити унутар-атмосферски пресретачи 53Т6 из састава система ПРО А-135 „Амур“, али они постоје само у московској индустријској зони и њихов број је ограничен на неколико десетина.

А када је реч о средствима за кинетичко уништавање, ни њихово развијање ни стварање средстава за одбрану од њих нису питања која се тичу сутрашњице. У сваком случају, лансирање таквих система у орбиту означиће почетак нове трке у наоружању, повезане са стварањем оружја космичког базирања, а можда и повратка на орбиталне системе нуклеарног бомбардовања, чији су први прототипови били тестирани још крајем 1960-их и касније забрањени споразумом САЛТ-2 из 1979.

У условима смањења претње и опасности од глобалног нуклеарног рата после 1991. и истовремено видног смањења прага примене оперативно-тактичког нуклеарног оружја, крупно развијање средстава PGS може суштински да искомпликује одржавање стратешке стабилности. Тиме се и објашњава оштра реакција руског МИП-а.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“