Како изгледа будућност руске роботике?

Будућност роботике у Русији данас чини хиљаду и по екипа из 49 региона, преко осам хиљада деце и тинејџера који се баве стваралаштвом у области инжењерства у 53 специјализована ресурсна центра. Како би слика била потпуна, треба додати неколико годишњих фестивала и вишемилионска улагања, која се редовно издвајају за програме развоја роботике и њену популаризацију међу младима.

Остаци у журби непоједених сендвича међу металним техничким деловима, „прави живи роботи“ у картонским кутијама умотаним у светлуцаву алуминијумску фолију и два дана непрекидног окретања пластичних точкића -  тако је изгледао први иркутски фестивал роботике „РобоСиб“, одржан у граду на реци Ангари крајем новембра. На њему се окупило око 300 учесника из свих крајева Сибира старости од 6 до 30 година како би приказали своје техничке конструкције и учествовали у такмичењима.

Тих дана у сајамском изложбеном комплексу „Сибекспоцентар“ није било ни педља слободног простора. Куда год бисте погледали или закорачили наишли бисте на нечије конструкторско дело. Систем за заливање биљака, апарат за припрему какаоа, тенк-робот, багер-робот, змија-робот... Неки модели мирно одмарају са стране, док се други пуном паром припремају за такмичења.

На први поглед ради се о једноставном задатку: треба сакупити жуте коцке и распоредити их у одговарајуће корпе. Међутим, у пракси решавање овог задатка је за роботе веома сложен подухват. Како би робот брзо и без грешке испунио оно шта се од њега очекује, потребно је да изузетно вешто користи хватаљке и да поседује довољно техничке осетљивости. Точкови се крећу у погрешном правцу, хватаљка сасвим одбија послушност, компјутер блокира, време предвиђено за извршење задатка истиче... Деца, а њих је међу такмичарима највише, сувише бурно реагују на неуспехе и у бесу бацају о земљу даљинске управљаче, док се старији хватају за главу и сузбијајући емоције затварају очи.

У неким деловима дворане роботи предмете распоређују по кутијама, тркају се, избегавају препреке, подижу заставу, раде згибове... Деца са истим натписом на мајицама „Ми смо инжењери нове генерације!“, повијена над столовима, подешавају програме и проверавају каблове. Најмлађи гости фестивала ту у близини праве своје прве роботе од лего коцки. Изгледа да је ово једино место где можете срести тако много деце која још од најранијег узраста умеју да разликују транзистор од отпорника и знају за шта они служе.

А зашто су човеку потребни роботи? Учесници фестивала су у том погледу прилично сложни. Данас употреба робота, кажу они, има најбоље развојне перспективе у војној сфери и тамо где је за људе опасно да раде, на пример, у пословима сакупљања радиоактивног отпада.

Роботички системи човека могу да спасу не само од посла, него и од смрти. Такве планове развија, на пример, екипа ученика из Братска. Они су на „РобоСиб“ донели модел куће која у случају торнада „ураста у земљу“ и тако спасава своје станаре. На питање колико ће коштати изградња такве куће дечацима је тешко да одговоре, али одмах су спремни да признају да су цене материјала и радова један од највећих проблема у остваривању њиховог пројекта.

„Висока цена је, наравно, недостатак. Али људски живот је скупљи, то јест, нема цену“, исправља се једно од деце, док гаси лампицу на крову модела. Он не сумња да ће се за значајне пројекте као што је њихов пре или касније пронаћи новац.

Међутим, за многе учеснике фестивала роботика је још увек само забава. И мада су они спремни да сатима склапају делове својих робота и приликом демонстрације пројеката говоре на енглеском како би им дали на значају, озбиљни планови за будућност од њих су још увек далеко. Деца радије говоре о апстрактним темама, као што је место примене робота у животу човека у будућности.

„Ми смо сад направили робота за учешће на конкретном такмичењу, али сфера употребе робота је веома широка“, упадајући једно другом у реч објашњавају ученици лицеја при Иркутском државном универзитету. „Сасвим је могуће да ће у будућности превладати мешавина вештачке интелигенције и човека“. На питање да ли робот може у потпуности да замени човека, одговарају: „У свему не... за сада“. „Али то је неизбежно“, додају ученици Иркутске ваздухопловне техничке школе, док покрећу свој модел, који личи на борбено возило пешадије са гусеницом.

И док деца маштају на тему наше техничке будућности, одрасли ту будућност виде у њима. Организатори фестивала признају да се више не баве вечитим питањима о томе шта је будућност и када ће наступити, јер будућност коју очекујемо већ је почела и данас прави своје прве „роботичке“ кораке.

Росијскаја газета. Сва права задржана.