„Сармат“, достојни наследник „Војводе“

ВПК: Викторе Ивановичу, са Ваше тачке гледишта, од чега зависи будући изглед Ракетних јединица стратешке намене? Да ли ће се он мењати?

Виктор Јесин: Сматрам да структура ових јединица не мора да се мења, како у ближој, тако и у даљој перспективи. Историјски гледано, оне су се формирале под утицајем главног задатка за ударне групације, а то је обезбеђење могућности наношења ракетно-нуклеарног удара који агресор не може поднети. Тај захтев је условио двокомпонентну структуру групације која подразумева два типа ракетних комплекса – стационарне (укопани ракетни силоси) и мобилне. Први имају улогу у потенцијалу узвратно-сусретног удара, а други чине потенцијал узвратног другог удара Стратешких нуклеарних снага (_serbianBeginIgnore_СЯС_serbianEndIgnore_) Русије.

Удео Ракетних јединица стратешке намене у Стратешким нуклеарним снагама Русије данас износи преко 60% у носачима, а у нуклеарним бојевим главама – две трећине. Али се удео тог рода војске у остваривању задатака нуклеарног одвраћања не одређује само тиме. Ударна групација Ракетних јединица стратешке намене одликује  се највишом бојевом готовошћу која се мери минутима, доношењем одлука при решавању постављених задатака у свим временским условима и у стабилношћу бојевог управљања. По овим показатељима она премашује друге компоненте Стратешких нуклеарних снага Русије.

Моделирање различитих могућих сценарија почетка нуклеарног рата показало је да двокомпонентна структура ударне групације представља најоптималније решење. Фигуративно речено, оно обезбеђује „уравнотеженост“ групације и њену способност да се у било којој ситуацији адекватно одговори на нуклеарну агресију против Русије.

ВПК: Како процењујете динамику обнављања наоружања Ракетних јединица стратешке намене новим ракетним комплексима?

„Сатана“ спасава свет
Интерконтинентална балистичка ракета типа „Војвода“ са нуклеарном бојевом главом, ако би била опремљена додатним трећим степеном, могла би се употребити и за уништавање изненада уочених мањих свемирских тела чије су димензије до 100 метара и која за Земљу могу представљати опасност - сматра руски ракетни инжењер.

В.Ј.: Данас међусобни однос између ракетних комплекса нових и старих типова у овим јединицама износи 28% према 72%. До краја 2016. планира се два пута већи удео нових ракетних комплекса, а до 2021. ће обнављање ударне групације практично бити завршено. Ти планови се могу извршити, како ја то видим, само уз убрзање темпа увођења нових ракетних комплекса у састав Ракетних јединица стратешке намене. То је предвиђено важећим Државним програмом наоружања.

ВПК: У последњих десет година ракеташи тестирају већ трећи по реду ракетни комплекс на чврсто гориво. Зашто?

В.Ј.: Потреба за усавршавањем постојећег ракетног комплекса није каприц главног конструктора, већ објективна реалност која је условљена низом фактора. Неки од њих се односе на потребу за вишим степеном борбеног потенцијала комплекса, укључујући и уништавање специфичних циљева, повећање њихове маневарске способности, прикривеност дејстава и поузданост у савладавању будућих система ПРО. Конкретно, овај последњи фактор је у великој мери предодредио неопходност модернизације ракетног комплекса „Јарс“, који у суштини и сам представља производ модернизације ракетног комплекса „Топољ“ који се одлично показао.  

У том смислу Русија прати светску праксу изградње ракета. Примера ради, Американци су тако свој аналогни ракетни систем „Минитмен“ подвргли вишекратној модернизацији, прешавши прво од интерконтиненталне балистичке ракете „Минитмен-2“ на „Минитмен-3“, а затим су направили неколико варијанти исте те ракете „Минитмен-3“, које се углавном разликују по бојевој опреми. Није тајна да се и руске интерконтиненталне балистичке ракете „Топољ-М“ и „Јарс“ такође у принципу разликују само по томе.

ВПК: Да ли ће још дуго послужити ракетни комплекс са „тешком“ интерконтиненталном балистичком ракетом „Војвода“? Да ли ће Русија стићи да му обезбеди достојну замену?

Нуклеарна Русија

В.Ј.: Постигнути рок експлоатације ракетног комплекса са интерконтиненталном балистичком ракетом „Војвода“ износи 25 година при гарантном року експлоатације 15 година. Реално је да се овај рок продужи до 30 година. У том случају ће ракетни комплекс бити у бојевом саставу Ракетних јединица стратешке намене до 2022.

Данас се реализује донета одлука о стварању новог ракетног комплекса (експериментално-конструкторски рад „Сармат“) који би заменио „Војводу“. Планира се његово увођење у наоружање током 2018. Ако се ти планови реализују, за „Војводу“ ће бити обезбеђена достојна замена.

Руски текст на порталу ВПК.

Росијскаја газета. Сва права задржана.