Оштро око које бди над Русијом

Росијска газета: Русија није продужила уговор о закупу радарског система за упозорење од ракетних напада „Дарјал“ у околини града Габале у Азербејџану. Претходно је прекинуто коришћење и два радара сличне намене у Украјини. Саопштено је да ће све потребе надокнадити један радарски систем у граду Армавиру у Краснодарском Крају. Међутим, да ли је то тако?

Сергеј Бојев: Требало би да завршимо државне провере радарског система „Вороњеж“ код Армавира у другом кварталу 2013. након чега ће оружане снаге РФ званично добити овај радар на употребу. Тај систем ће заиста покрити све потребе и у потпуности заменити радар у Габали, као и системе у Украјини – у Мукачеву и у Севастопољу, које смо напустили.

„Дарјал“ је могао да прати лансирање ракета на удаљености до 8000 km: од Африке преко Кине до Аустралије. Да ли и армавирски „Вороњеж“ има исту способност?

С. Б.: Радар у Армавиру у потпуности покрива могућности система у Габали. Он је за те потребе и развијен.

Шта ће се десити са радарима које сте оставили у иностранству? Да ли ће Азербејџан и Украјина моћи да их користе и без вас?

С. Б.: Поменути системи су у стању да обављају одређене задатке на пољу осматрања космоса. Али функцију коју су имали у оквиру руског ракетног система за упозорење од ракетних напада у сваком случају неће моћи даље да врше. Снага није у металу, него у „мозгу“ самог система. Пошто „мозак“ припада нама, он остаје у Русији.

Зар не постоји опасност да би нека трећа страна могла да имплементира „мозак“ и да окрене те системе против нас?

С. Б.: Таква могућност је мало вероватна. У теорији системи би могли бити употребљени за надзор ракетних претњи на југу и југоистоку. Својевремено смо САД и Великој Британији нудили сарадњу на заједничким пројектима уз коришћење информационих капацитета наших локатора. Такви предлози нажалост нису били прихваћени.

Какви су наши радарски системи у поређењу са радарима на Западу?

Зашто Русија више неће да користи Габалинску радарску станицу?
После 20 година изнајмљивања, руска војска напушта Габалинску радарску станицу, која је контролисала правце могућег ракетног напада са земље и из космоса у радијусу од око 6 хиљада километара. Какве су технички и безбедносни аспекти овог потеза?

С. Б.: Амерички радари који су тренутно активни по многим параметрима заостају за „Вороњежом“. Ми уз то радимо и на новим системима. Надамо се да ћемо развити мобилне радаре за упозорење од ваздушно-космичких напада који се могу пребацити у зону опасности.

Захваљујући иновацијама нашег нобеловца и академика Жореса Алфјорова створили смо потпуно нови појачавач који је значајно побољшао карактеристике радара. И таквих технолошких решења има доста, како у експлоатацији тако и по питању интелигенције система. Налазимо се на прагу технолошког продора у пројектима на пољу радарске фотонике и терахерцних технологија.

Слаба тачка индустрије одбране јесте употреба компонената стране производње. „Мозак“ нових система противракетне одбране је такође конструисан на бази чипова из Кине и Тајвана?

С. Б.: Прошле године смо покренули производњу у сфери 90-нанометарске технологије и тиме смо постали осма земља на свету која поседује такву врсту технологије. То нам даје могућност да развијамо интегрисана кола класе „space“ и „military“ за напредне космичке и војне технологије. Међутим, наша микроелектронска производња – иначе најбоља у Русији – не ради пуним капацитетом.

Не ради се само о потребама националне одбране. Ми смо међу првих 20 земаља у свету по броју стоке, али је на том списку Русија такође и једина земља у којој не постоји национални систем за идентификацију животиња путем радио фреквенције (RFID). Таква идентификација омогућава да се прати цео животни циклус животиње, од произвођача све до потрошача, што је добар начин борбе против меса сумњивог порекла. То је један од примера комерцијалне намене, али је истовремено и питање националне безбедности јер се тиче нашег здравља.

Развили смо потпуно нови чип са савршеном криптографском заштитом (напредном енкрипцијом). Чип би могао да се користи за обележавање, односно за поменуту радиофреквентну идентификацију (RFID), код нових пасоша, карата за превоз, платних картица и личних докумената, што је све у надлежности државе. Узгред, то ствара и нова радна места. Властита микроелектроника представља технолошку безбедност државе. Ко су данас светски лидери на пољу микроелектронике? САД, Јапан, Тајван, Јужна Кореја, Немачка, Француска – и свака од тих држава има свој национални програм развоја микроелектронике.

Руски чипови узвраћају ударац
Насупрот популарним шалама, совјетска електроника је била на нивоу америчке и јапанске; разлика је у томе што се користила готово само у војсци. Може ли нова Русија да поврати тај ниво и да се реваншира за неугледну совјетску кућну електронику?

Да се вратимо војним чиповима: често се указује на опасност да би у одређеном тренутку они који су створили те чипове могли да „искључе“ наше сателите, радаре, односно да прекину наше везе. Да ли је то тачно?

С. Б.: Сајбер-претње свакако постоје, наравно и за наше војне објекте и системе наоружања. Постоји опасност деловања на њих преко базе електронских компонената. Управо се из тих разлога врши сертификација и додатна провера свега онога што се набавља у иностранству.

Изузетно је важно да остваримо значајан напредак у развоју националне микроелектронике. То би пре свега помогло да се у земљи смањи зависност од индустрије нафте. На крају крајева, само 1 килограм микроелектронских компонената на тржишту вреди као 110 тона нафте!

Кажу да ваши нови радари виде у орбити објекте величине кокошјег јајета.

С. Б.: То је био заједнички експеримент са САД који је спроведен пре 20 година. Провераване су способности радара противракетне одбране да детектују космичке објекте малих димензија. Експеримент је имао и практичну корист: откривање „свемирског отпада“. То наравно нису била кокошја јаја него микросателити, металне сфере (лопте) пречника 5, 10 и 15 cm. Они су у космос пуштени са шатла „Discovery“.

Резултат је био да су кугле од 15 cm видели сви радари на Земљи – и наши и амерички. Летеће објекте величине 10 cm само три радара – два наша и америчка „Кобра“ на Аљасци. Међутим, микросателит од 5 cm детектовао је само наш радар „Дон“. То је јединствен радарски систем изграђен крајем 1980-их у месту Софрино у Подмосковљу. Он не само да је открио сићушни објекат у орбити на удаљености од 2000 km већ је био у стању и да прати његову путању. У свету још увек не постоји ништа слично као што је наш „Дон“. Овај радар је и данас на дужности и предано чува Москву.

Да ли се ови системи могу користити за упозоравање на претње од астероида?

С. Б.: То су две потпуно различите врсте система предвиђених за сасвим другачије задатке. Поврх тога, они би требало да буду опремљени различитим системским и техничким решењима с обзиром да астероиди имају доста другачије брзине и путање кретања у односу на ракете. Према томе, није препоручљиво комбиновати два тако различита система у један.

Росијскаја газета. Сва права задржана.