Невероватна судбина монархисте који је сахранио руску монархију

Василиј Шуљгин је проживео дуг и веома занимљив живот. Био је и један од најпознатијих политичара десничарског националистичког опредељења у Думи царске Русије, и један од главних револуционара у фебруару 1917. године, и познати борац са украјинском идеологијом у Кијеву и на другим територијама Јужне Русије, и истакнути актер Белог покрета, „руски фашиста“, обичан касир и писац у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Југославији, робијаш у Стаљиново доба у СССР-у, „консултант“ КГБ-а и КПСС-а у Хрушчовљево време... Међутим, до краја живота је био држављанин Руске империје и руски патриота. Чланак је објављен 30. марта у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.
Vasily Shulgin
Василиј Шуљгин, сцена из документарног филма („Лењфилм» 1965.) Илустрација: RIA Novosti

Рођен је 1878. године, још у време императора Александра II, и живео је скоро цело столеће. Умро је на крају периода у коме је Совјетским Савезом управљао генерални секретар ЦК КПСС Леонид Брежњев. Пола живота је провео у лутању по Европи, а живео је и у Југославији. Шуљгинов живот личи на авантуристички роман пун невероватних догађаја. Најупечатљивији међу њима је одрицање императора Николаја II од престола.

Василиј Шуљгин је рођен у породици наследних племића Волинске губерније (сада територија Западне Украјине). Још у гимназији, а затим и на универзитету у Кијеву постао је присталица „десничарско-конзервативних“ и проруско-националистичких схватања. Почев од Прве руске револуције 1905. године Шуљгин често објављује чланке у новинама и часописима града Кијева, који је почетком 20. века био један од центара руског националног покрета у империји.

У политику је ушао у време Прве руске револуције 1905-1907, да би временом постао један од најпознатијих политичара десничарског, националистичког опредељења. Био је посланик у парламенту (Думи) током читаве деценије – од 1907. године до Фебруарске револуције. Тада је свесрдно подржавао потезе премијера Петра Столипина, који је са једне стране чврстом руком сузбио комешања у народу, а са друге је покушавао да измени социјалне и економске односе у руском селу, и постао је коаутор руског економског чуда, тј. реформи у којима је Русија 1913. године убројана међу водеће земље у свету по економским показатељима.

„Прокључало негодовање“

Када је почео Први светски рат Шуљгин је отишао као добровољац на фронт, исто као и у Руско-јапанском рату. Рањен је и враћен у Думу где се поново активирао. „Донео сам са собом [у Думу] горчину од бескрајних путева повлачења и прокључало негодовање армије против позадине“, писао је касније Шуљгин. Он све више критикује деловање владе цара Николаја II и у Думи се залаже за савез „конзервативних и либералних кругова друштва“. У своме наступу на последњој седници Думе пре револуције, одржаној 28. (15) фебруара, рекао је за цара да је „противник свега, што је као ваздух потребно земљи“.

Критикујући власти са парламентарне трибине, Шуљгин је говорио себи да ће бити боље ако се незадовољство невештом политиком царске власти концентрише унутар парламента, а не запљусне улице и не преточи се у још једну револуцију. Међутим, он се касније у више наврата питао да ли је Дума испунила тај „безбедносни“ задатак, или је, напротив, само распиривала народно незадовољство.

Како спасти монархију?

Шуљгин је као искрени противник револуције писао у марту 1917. године: „Од првог тренутка је... осећање одвратности преплавило моју душу, и од тада ме није напуштало током читаве ’велике’ руске револуције. Бескрајна бујица људског водовода непрекидно је убацивала у Думу нова лица... Али колико год да их је било, сви су имали исто лице: гнусно, животињско и тупаво, или гнусно, ђаволско и злобно... Боже, како је то било гадно!... Тако гадно да сам ја стегнутих зуба осећао у себи само неподношљиви, али немоћни, и због тога још јачи гнев... Митраљези! То је оно што ми је било потребно, јер сам осећао да улична гомила разуме само језик митраљеза и да страшну звер, која је успела да се ослободи само олово може натерати назад у њену јазбину... Нажалост, та звер је био... његово величанство руски народ...“

Па ипак, 13. марта (28. фебруара) Шуљгин се нашао у Привременом комитету Думе, који је преузео власт захваљујући колапсу царског режима и држао је ту власт два дана. Парламентарци су се питали шта да предузму с обзиром да су побуњеници победили и да им са „леве“ стране моћну конкуренцију представља Петроградски совјет радничких посланика. Чланови Привременог комитета су дошли до закључка да је за коначно сузбијање нереда потребно да се крајње непопуларни цар Николај одрекне престола у корист свог малолетног сина, коме би регент био Николајев брат Михаил.

Према Шуљгиновом сећању, одлука о одрицању од престола била је донета у ноћи уочи 2. марта. Бранећи потребу за одрицањем од престола, посланик Думе Александар Гучков је изјавио да „у овом хаосу, у свему што се ради, треба пре свега мислити о томе како да се спасе монархија... Без монархије Русија не може живети... Али, по свему судећи, садашњи цар не може више да влада...“ Он је предложио да се цару пошаље неко ко ће га наговорити да се одрекне престола. На Гучковљево питање, ко би хтео да га прати одазвао се Шуљгин. „Документ о одрицању треба да буде предат у руке монархистима ради спасења монархије“, тако је он објаснио своју сагласност да оде код императора у тако шкакљиву мисију.

Цар Николај и велики кнез Михаил се одричу престола

Наредне вечери су посланици стигли у Псков и састали се са царем Николајем у вагону његовог воза. Император је мирно саслушао дугачак Гучковљев говор, у коме је овај описао ситуацију у престоници, наводећи на мисао о неопходности да се цар одрекне престола. Саслушавши, цар је одговорио Гучкову, и његове речи су, по Шуљгиновом сећању, биле „спокојне, једноставне и прецизне“. „Донео сам одлуку да се одрекнем престола... До данас, до три сата поподне, мислио сам да се могу одрећи у корист сина Алексеја... Али сам тада променио одлуку у корист брата Михаила... Надам се да ћете разумети очинско осећање...“, рекао је император. Наследник је боловао од неизлечиве болести хемофилије и Николај II није хтео да се растане од сина.

И после тог догађаја Шуљгинова судбина наставља да се преплиће са судбином руске монархије. Већ сутрадан је он био у групи парламентараца која је наговарала кнеза Михаила Александровича да се одрекне власти добијене од цара Николаја II. Привремени комитет је сматрао да Михаил II на трону неће одговарати побуњеном Петрограду. На крају је и кнез Михаил пристао да преузме власт само из руку Оснивачке скупштине, али није било суђено да се то догоди.

Борба против украјинских сепаратиста

Шуљгин је сматрао да револуција у којој је он ипак узео учешћа, иде погрешним путем. На пример, на саветовању посланика Државне думе сва четири сазива, одржаном 27. априла (9. маја), он је изјавио: „Ми се не можемо одрећи ове револуције. Ми смо се повезали са њом, ми смо се стопили са њом и сносимо моралну одговорност за њу“. Он је све више био убеђен да су стварна „достигнућа револуције“ (фамозне „слободе“) изазвала распад армије и двовлашће, и да одговарају само бољшевицима и Немачкој.

У лето 1917. године Шуљгин је прекинуо везе са Привременом владом Керенског због гледања кроз прсте украјинском сепаратизму и вратио се у Кијев где се ангажовањем у листу „Кијевљанин“ заједно са Ванпартијским блоком руских бирача борио против насилне украјинизације јужноруских области и на изборима у Кијевску градску Думу добио је 14% гласова. Шуљгин је оштро осудио и то што је Керенски 14. септембра основао „Руску републику“. Вест да су бољшевици 7. новембра збацили режим Керенског затекао је Шуљгина већ на Дону, где је он отишао када је у Кијеву успостављена власт украјинских националиста из „Украјинске народне републике“, коју су Немци подржали за време окупације.

Скитање, порази и живот у Југославији

Од почетка 1918. године Шуљгин се свим својим бићем упушта у активно учешће у Белом покрету. Од тог тренутка почиње његово скитање по отаџбини и иностранству.

Учествује у акцијама Белог покрета Добровољачке армије на југу Русије (Кијев, Одеса, Јекатеринослав – сада украјински Дњепар, Крим и Кубањ), издаје новине и заједно са женом и двојицом синова стално се сели из једног града у други. На Криму Шуљгин подржава Врангеља („Осим Врангеља нисам видео ниједно лице о коме би се могло бар маштати да ће збацити бољшевике и стати на чело Русије“). У одбрани Крима нестаје Шуљгинов син Венијамин, кога он затим тражи и у том тражењу проводи већи део свог живота (касније сазнаје да му је син умро у лудници у Полтави, већ у совјетској Украјини).

Селећи се по Европи Шуљгин борави у Константинопољу, Бугарској, Чехословачкој и Француској, и на крају се настањује у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, где постаје активни учесник Руског општевојног савеза и Руског савета (те организације је основао Врангељ, с тим што је ова друга, по његовој замисли, требало да буде руска влада у изгнанству). Шуљгин се овде интензивно бави публицистиком и питањима очувања и развоја руске културе у иностранству. Њега плаши да се руска емиграција не „раствори“ међу становницима земаља у којима се настанила, и не изгуби свој национални идентитет. Да би се то спречило, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је 1924. године основано културно-просветитељско друштво „Руска матица“, и планирано је да оно има филијале „свуда где живе Руси“. Шуљгин је био члан одељења матице у Новом Саду и учествовао је у издавању зборника „Благовест“. Био је и члан „Савеза руских писаца и новинара Југославије“.

Временом је негативан Шуљгинов однос према бољшевизму почео да јењава. Њему је као руском патриоти веома импоновало то што су бољшевици, како се сам он изразио, „васпостављали војну моћ земље“. У монархизму и бољшевизму је видео много тога заједничког. Прихватио је „компромисне“ ставове: „Наше идеје су прескочиле линију фронта... Они (бољшевици) су обновили руску армију... Колико код чудно звучало, али тако је... Барјак Јединствене Русије су фактички подигли бољшевици... Интернационала је практично постала оруђе... за проширење територије... које користи власт у Москви... Мора се признати да руски језик у славу Инернационале опет заузима шестину копна... Бољшевици: 1) обнављају војну моћ Русије; 2) враћају границе Руске државе... 3) припремају долазак сверуског самодршца...“ Поред тога, Шуљгин је са инересовањем пратио италијански фашизам, и чак је себе карактерисао као „руског фашисту“, што у емигрантским круговима није једнодушно прихваћено.

Велики ударац Шуљгиновој репутацији нанела је и такозвана операција „Труст“. Шуљгин је 1925. и 1926. године са фалсификованим пасошем посетио СССР да би успоставио везе са тобоже илегалном антисовјетском организацијом „Труст“. После боравка у Русији Шуљгин је написао књигу „Три престонице“ у којој је у целини приказао позитивне слике Русије у периоду процвата Нове економске политике. Касније се сазнало да су читаву операцију организовали совјетски чекисти, а Шуљгин чак није ни претпостављао да је искоришћен као оружје совјетске пропаганде.

Држављанин Руске империје у СССР-у

После операције „Труст“ Василиј Шуљгин се коначно настањује у Југославији и готово у потпуности се повлачи из друштвеног и политичког живота. Живи наизменично у Београду (где су му били друга жена и стари отац кога је требало гледати) и Дубровнику. Запошљава се као касир у грађевинској фирми „Атлант“, коју су основали руски официри у емиграцији, а 1938. године његова породица се сели у Сремске Карловце.

Када су Немци окупирали Југославију Шуљгин одбацује своје симпатије према европским фашистима и оштро осуђује Хитлера и Немачку, јер у немачком национал-социјализму добро сагледава опасност по руске националне интересе. Када 1944. године у Југославију стижу совјетске трупе, Шуљгина хапсе агенти совјетске државне безбедности и одводе га у СССР, где је осуђен на 25 година робије. Може се рећи да је имао среће што није стрељан, тј. што је смртна казна већ била укинута у СССР-у када је њему суђено. На робији у Владимирској централи писао је мемоаре, али готово све су уништили тамничари.

После 12 година робије, Василиј Шуљгин је ослобођен по Закону о амнестији 1956. године. У време Хрушчовљевог периода „отапања“ он је са женом живео у граду Владимиру, недалеко од Москве, писао је књиге, и постепено поново постао јавна личност, па је чак био и гост на 22. Конгресу КПСС-а. Као сведок важних историјских догађаја Шуљгин је био занимљив писцима, редитељима и историчарима. Снимали су га у филмовима, а у његовој кући организована су и читава „поклоничка путовања“. На пример, Солжењицин је долазио да разговара са њим.

Шуљгин се као руски националиста морао радовати порасту утицаја Совјетског Савеза у свету: „Црвени... су у свом маниру прославили руско име... као никада раније“. У самом социјализму он је видео даљи развој организоване заједнице и љубави према аутроритарној власти, што су по његовом мишљењу особине карактеристичне за руско друштво. Чак је и атеизам објашњавао као својеврсну модификацију православне вере. Он међутим, није идеализовао совјетску власт и испоставило се да су поједине његове мрачне мисли биле пророчке. На пример, био је узнемирен због моћи криминалних кругова са којима се упознао у затвору. Сматрао је да у одређеним условима (слабљења власти) та „страшна“ сила, „која је непријатељ било какве изградње“, може избити на површину и тада ће „животом загосподарити бандити“. Тврдио је да ни национални проблем није решен: „Положај совјетске власти биће отежан ако у тренутку неке слабости центра свакојаке народности (које су ушле у савез СССР) буду захваћене вртлогом закаснелог сепаратизма“. По његовом мишљењу, озбиљан проблем је био и низак животни стандард у Совјетском Савезу, нарочито у поређењу са стандардом живота у развијеним земљама Европе. Он је приметио да су замор и раздражљивост нове националне црте совјетског народа. Сумирајући своје мисли Шуљгин је писао: „Мој став, који је изграђен за 40 година посматрања и размишљања, своди се на то да је за судбину читавог човечанства важно, заправо крајње неопходно, да комунистичко искуство, кад је већ отишло тако далеко, неометано стигне на циљ. Ово што сада пишем је немоћан старачки покушај да пре него што се сасвим повучем изнесем како ја схватам подводне хриди које прете броду што се зове Русија, на коме сам некада пловио“.

Доласком на власт Леонида Брежњева, Шуљгинова „популаризација“ у СССР-у је проглашена за погрешан потез. Василиј Шуљгин је умро 1976. године у 99. години живота, а да никада није прихватио совјетско држављанство. Заувек је остао држављанин Руске империје. Према сећању савременика, Шуљгин је до последних дана свога живота имао бистар ум и добро памћење, и до последњег тренутка је био руски патриота.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!