Додик: Драго ми је што Русија успијева вратити своју глобалну снагу

Председник Републике Српске Милорад Додик посетио је Москву. Током своје посете он се састао са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом и одржао предавање на Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО). У ексклузивном интервјуу за сајт „Руска реч“ Милорад Додик говори о резултатима своје посете, односима Русије и Републике Српске и своме виђењу ситуације на Балкану.
Милорад Додик
Милорад Додик. Илустрација: Алина Јаблочкина

Господине председниче, моје прво питање се тиче економских односа Русије и РС. У интервјуу за агенцију ТАСС навели сте поједине руске компаније које успешно раде у Републици Српској. Можете ли навести примере заступљености Републике Српске на руском тржишту и да ли је она успела у позитивном смислу да искористи санкције против Русије и руске контрасанкције?

Ми годинама већ развијамо ту добру сарадњу. И круна тога је, наравно, ангажман Зарубежњефта, руске компаније у области нафтне индустрије, и приватизација тог сектора у Републици Српској. Компанија је рехабилитовала погон рафинерије и одржала запосленост око двије хиљаде људи. То битно утиче на економију РС. Прије тога имали смо увоз нафтних деривата из других земаља, тако да је допринос  ове компаније развоју економије РС несумњив. Ту је присутан и Газпромњефт, има велики број бензинских пумпи са производњом из Србије, ту је и Сбербанка која својом пословном активношћу значајно доприноси Републици Српској. Нажалост, БиХ, а тиме и Република Српска, нема са Русијом споразум о слободној торговини како то има Србија. И ми смо на неки начин већ у старту били у негативнијем положају око могућности коришћења свих тих бенефиција. Али то није спријечило многе наше компаније, прије свега из области привреде, обућарске индустрије, текстила да се у Русији нађу са својим производима, поготово са производима из области воћарства. Мислим да тек предстоји вријеме ширења тих добрих могућности за наше привреднике и да смо све присутнији овдје. Са Санкт Петербургом развијамо посебан аранжман у том погледу. Вјерујемо да можемо да направимо одличне основе за то да Република Српска буде што је могуће више присутна.

Треба додати и да су двије термоелектране у Републици Српској, које и данас функционишу, рађене на бази технологија одавде из Русије и да се ремонти врше искључиво на бази резервних дијелова који долазе одавде. То говори колико је РС усмјерена на Русију са становишта тих економских и пословних контаката.

Шта још Русија треба да уради да некако подстакне компаније из Републике Српске да буду више присутне на руском тржишту?

Мислим да би било добро да се путем банкарског система Русије, Сбербанке или неких других банака, подстакне производња у Републици Српкој за руско тржиште, која би била финансирана и пласирана преко тих банака на руско тржиште. То морамо да учинимо временом. Наравно Република Српска, као и читава бивша Југославија, још није достигла продукцију и производњу коју је имала у бившој Југославији. Девастирање и ратна разарања су била велика. Популационо се значајно промијенила структура, изгубљене су индустрије које су биле веома важне за Републику Српску. У Бања Луци Чајавец, који је запошљавао девет и осам хиљада људи, бавио се електроником, производио телевизоре шездесетих година, данас на постоји. То говори колико је велик  општи губитак. Не можемо ми сада да успоставимо такву врсту производње која би могла да конкурише са Самсунгом и другим произвођачима на глобалном нивоу. Али бисмо сигурно могли да се усмјеримо на неке производње које би биле компатибилне са потребама руске привреде и да на тај начин будемо и укључени у све то.

Да ли сте задовољни резултатима ове посете?

Изузетно сам задовољан. У сваком случају кад год будем овдје и кад год разговарам и са Лавровим и раније с предсједником Путином то су увек разговори који доказују наше пријатељство и разумијевање. Једна велика и нама братска Русија коју ми цијенимо и поштујемо показује свој коректан однос у погледу заштите међународног поредка и права, и то је нама важно. Република Српска има кључни проблем, а то је што се Дејтонски споразум као међународни споразум не поштује у дијелу заштите и поштивања права која Република Српска има, него се деградирају та права. И овдје у Русији веома јасно чујемо ставове који говоре о томе да све то ту знају. Господин Лавров је годинама укључен у тај проблем, један је од најбољих познавалаца тог процеса последејтонског развоја, тако да је увијек лагодно разговарати са њим.

Принципијелни став Русије се све више препознаје, и мени је драго што Русија успијева вратити своју глобалну снагу и што постаје партнер у рјешавању глобалних проблема. Мислим да је Русија са председником Путином изашла из фазе понижења које су јој покушавали западњаци да учине. Нико не говори да није било штете од санкција али Русија се окренула неким другим алтернативама. Тако да људи који су увели санкције имају огромне штете. Русија се мора поштовати јер Русија поштује друге. И ми смо доказ, као мала република која у оквиру БиХ има међународни статус предвиђен Дејтонским споразумом и уважена је од стране Русије, што говори о томе да је Русија за дијалог и за рјешавање проблема путем дијалога.

Кад смо већ код Дејтонског споразума, говорили сте да би Републици Српској највише одговарало да се стриктно поштује Дејтонски споразум. У каквим условима и када то може да се деси?

Оваква Босна не може опстати дефинитивно, шта год ко мислио. Очекују од нас да ћутимо зато што су нам узели права. Рецимо, у Дејтонском уставу пише да БиХ има само четири органа на нивоу Босне и Херцеговине. У међувремену су странци, западњаци, изградили седамдесет различитих органа и вршили су то насиљем, притиском на Републику Српску, на различите људе у различитим временима и можда су наивно очекивали да ће неко на крају рећи „Па добро, шта сад да радимо, ви сте јаки“. Ми никада нисмо заборавили да су нас понизили и никада нећемо престати да враћамо то на дневни ред. Немогуће је да имате написани устав и да имате сасвим друкчију праксу. Без обзира што то западњаци покушавају да представе као политику добрих намјера. Ту није било добре намјере према нама, било је само лоше намјере. У сваком случају, више сада о томе говорим хипотетички када кажем да оно што је написано у Дејтонском споразуму могло би да буде мјера. Хипотетички зато што и сам знам да ће западњаци, који су то мијењали, бити мање спремни да то поново врате. А поготово Бошњаци који су од тога имали неке бенефиције. Према томе нама је задатак и циљ да то поставимо на дневни ред. Увјерен сам да ћемо неке ствари ријешити, неке поправити. Кључно питање је да ми не смијемо да се помиримо са насиљем које се чини према нама у политичком смислу и не смијемо да се помиримо са тиме да свако може да промијени устав онако како њему одговара, а нама на штету.

Недавно сте рекли да је Република Српска у Босни зато што мора а не зато што жели, а тамо где жели биће. Где онда и у каквом облику Република Српска жели да буде?

Мислим да је 95-е године формирање БиХ била грешка међународне заједнице. Формирање БиХ било је у функцији такозваног нерјешеног проблема, међународна заједница је на многим местима то урадила. Ако Југославија није могла, онда није могла ни Босна. Логично би било рјешење, чак и било је те опције у оквиру тадашње америчке администрације, да се БиХ подели. Тадашњи државни секретар за безбједност Бергер у својим мемоарима је написао да је залагао да се БиХ подијели јер то може да гарантује дугорочну стабилност. И ја сам и данас увјерен да би то било једино исправно. Сада са Босном и Херцеговином ми смо сви заустављени у развоју. Никоме не иде добро. Нису задовољни ни Бошњаци, они би жељели више Босне, они би жељели Босну која нема ни Срба, ни Хрвата. Хрвати су незадовољни јер су им потпуно одузета права која су раније имали. Ми Срби смо незадовољни јер су нам отели многа овлаштења која смо имали. И никада нисмо били емотивно у жељи да будемо дио БиХ. Ја не мислим да је то табу тема. Неко то не воли да слуша, неко би волио да ја кажем „Босна је идеална“. Није наравно, далеко од тога. Босна и Херцеговина као таква остаће дуго мјесто патње људи свих нација јер нема реалну основу да се направи земља коју би подржала критична маса људи. Та критична маса подразумијева бар пола Муслимана, бар пола Срба и пола Хрвата. Њих нема и никада неће бити. У овом случају историја говори да Босна и Херцеговина никада није била јединствена. У свим кључним догађајима – од ратова који се дешавали на том простору до мање важних ствари народи у БиХ су били на различитим странама.  Данас видите да БиХ има само два празника који се обиљежавају у исто вријеме на простору читаве БиХ: то је Нова година и Дан Побједе, 9.мај. Све друге празнике обиљежавамо различито – и вјерске и секуларне.

Осим тога, не остварујемо економски напредак, нема га. Они тврде да би са више Босне и Херцеговине био већи напредак, што је потпуно нетачно, потпуно немогуће. То значи да се узму ресурси из Бањалуке и однесу на неко друго мјесто. Кад би се та транзиција десила, веома брзо би простор који сада насељавају Срби додатним губитком права Републике Српске постао простор Арапа и многих других као што већ видимо на простору БиХ. Зато се ми морамо храбрити и градити Републику Српску до момента када ћемо јасно рећи како желимо и где желимо да будемо. Ја вјерујем да ће се међународни односи развијати тако да ће једног дана бити сасвим релевантно да један народ оде на референдум и каже како жели да живи. Ја живим за то вријеме.

Сада је нестабилна не само Босна и Херцеговина, него и цели Балкан. У таквим условима како видите улогу Србије у региону и односе Србије и Републике Српске?

Наши међусобни односи су веома добри. Србија је несумњиво фактор стабилности на Балкану. Она се понаша на тај начин. Она је у функцији мира и стабилности. Србија је најјача земља Балкана, и то јој природно припада. Када томе додате још Републику Српску, онда је то несумњиво. Зато су сви други народи на Балкану и у бившој Југославији увијек били против, нико није дозволио да Србија и Република Српска имају јединствену политичко-територијалну организацију јер би она у том случају била доминантна на простору Балкана. И хтјели су овако расцијепканом позицијом Срба истјераних из Хрватске, истјераних са Косова, потлачених у Босни и Херцеговини и на многим другим мјестима, са губитком права у Црној Гори, да се српско национално биће једноставно понизи и да не буде моћно и јако. Ја мислим да ће вријеме које долази напросто природно довести до тога да ће сви имати право на интегритет. Уколико, рецимо, Бошњаци имају право на свој интегритет, Хрвати, Црногорци, или Албанци, онда зашто не би Срби имали право на интеграцију?

Да ли мислите да Русија пружа довољну подршку у том погледу?

Мислим да Русија води исправну политику, она поштује међународни поредак, јачање стабилности и безбједности и жели да развије добре економске односе са Србијом, са Републиком Српском. И у том погледу апсолутно има једну позитивну улогу.

Друго су ирационални страхови од Русије, то што се на глобалном нивоу покушава рехабилитовати страх од Русије код Европљана, који имају неке своје друге проблеме, а не проблеме са Русијом. Дефинитивно старије становништво које нема радни потенцијал, имају и проблем са евром, и проблем са Грчком, проблем са изласком Британије... И најмање имају проблема са Русијом. У сваком случају Русија сходно својим интересима – економским и политичким – и наравно великим историјским и пријатељским везама са српским народом генерише и одређује своју политику. И то никада није била политика против других народа. Ја никада нисам чуо ниједног руског функционера који је дао више права нама Србима на Балкану него рецимо Хрватима или Бошњацима. Увијек су тражили дијалог и равноправно учешће и поштивање наших договора. Запад управо ради супротно.

Милорад Додик: Западу су потребни само полтрони и послушници

Очигледно да Запад упада у све већу кризу и нисам сигуран да ће престати са сатанизацијом Русије. Логика кризе говори о томе да морате екстратериторијално посматрати кривце. Зато нико неће рећи „ја сам крив“. Ниједна власт у Европи неће признати да је она крива за лоше вођену политику претходних десет година. Мислим да је Русија због једнога мени схватљивог, али ипак ирационалног односа према Европи и љубави коју Руси имају према Европи, задњих 20 година спасла Европу. Дошли су са огромним капиталом који је тамо подигао економију и финансијске системе Француске, Британије. А у исто вријеме су били сатанизовани од стране тих земаља. Очигледно да је тај медијски сектор неолиберализма који у суштини не жели да прихвати да је поражен, поготово сада победом Трампа у Америци, остаје на том спину, сорошевским причама о демократијама и аутократијама. Шта има Америка да се бави питањима како је уређена нека земља унутра? Када се Америка бавила тиме у Либији, Сирији видимо како се то дешавало. Знамо зашто то раде. Нафта је кључни проблем. И Русија која располаже својим довољним количинама никада није имала потребу да оде на нека друга тржишта и да војнички тамо нешто раде. Друге земље јесу. Када причате о Либији, опште је мјесто међу политичарима у Европи да је то учинио искључиво Саркози да би уништио тамошњу државу и да би лакше експлоатисао нафту. То је та прича. А Русије не треба нико да се боји, али не треба ни да дирају Русију.

Са Сергејом Лавровом сте између осталог говорили о сарадњи у области културе и образовања. Да ли планирате неке заједничке пројекте у овој сфери?

Већ се они остварају. У Бањалуци у оквиру пројекта „Руски свијет“ већ у континуитету се остварује низ културних садржаја. У Бањалуци је једна спортска дворана морала да се адаптира специјално да би наступила група Бољшог театра. Ми нисмо имали велику дворану да примимо толико људи колико је у Бањалуци било спремно и жељело да дође. То говори о томе да смо веома заинтересовани за те пројекте сарадње.

У образовном сектору Зарубежњефт већ стипендира десетак студената из области техничких наука и финансија за потребе рафинерије, и они се школују на универзитетима у Русији. И то се дешава задњих пар година, тога није било прије. Било је неких индивидуалних покушаја да неко дође у Русију на студије, али организовано на овај начин није било. Ниво који желимо да постигнемо је сарадња универзитета Бањалуке са универзитетима у Русији. И ту у оквиру медицинских факултета већ постоји одређена сарадња. Тако да ја морам рећи да сам задовољан и чини ме сретним та иницијативност коју показују људи на различитим мјестима и у институцијама. Ту је низ, рецимо, културних садржаја који овдје представљају Републику Српску у оквиру разних манифестација у Москви, Санкт Петербургу и неким другим градовима. Кад видим шта је било пре десетак година, оно што имамо данас је заиста велики напредак. 

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!