Поворка смрти: 75 година од трагедије у Бабјем Јару

Ullstein bild
У септембру 2016. године навршило се 75 година од крвопролића у Бабјем Јару. Реч је о једној од најтрагичнијих страница у историји Великог отаџбинског рата.

Бабји Јар је место на коме су немачки окупатори и украјински колаборационисти, које данас у Украјини сматрају националним херојима, масовно стрељали цивилно становништво, углавном Јевреје, Роме и Пољаке, као и совјетске ратне заробљенике.

Поводом тужне годишњице агенција ТАСС евоцира успомену на ове трагичне догађаје.

Немачке трупе су 19. септембра ушле у Кијев. Истога дана су хитлеровци почели да пљачкају продавнице на Бессарапци [рејон у Кијеву], да хапсе и бију Јевреје, и да их одвозе некуд камионима.

Житељи Кијева су видели како Немци у Лењиновој улици бију кундацима по ногама мушкарце јеврејске националности, приморавајући их да играју, а затим су брутално испребијане људе приморавали да товаре у возила тешке сандуке. Људи су падали под претешким теретом, а Немци су их поново тукли гуменим пендрецима.

Становнике Кијева је 22. септембра пробудила страшна експлозија. Из правца Крешчатика [главне улице Кијева] ширио се дим пун гарежи. Људе који су се у то време нашли у оближњим улицама Немци су терали на Крешчатик, право у пламен.

Из дана у дан је живот у Кијеву постајао све несноснији. Немци су упадали у куће и станове, хапсили и одводили људе, и ти људи се више никада нису вратили кући. Масовно пребијање Јевреја догодило се 22. септембра на градским улицама близу хидраната и у парковима. Гестаповци су на улицама проверавали исправе. Јевреје су тукли, одводили у полицију или у Гестапо. Ноћу су их стрељали.

Али све је то била само припрема за догађаје у Бабјем Јару, од којих се леди крв у жилама...

Нацистичка окупациона власт је 27. и 28. септембра 1941. године наредила да 29. септембра јеврејско становништво Кијева у 8 часова ујутру дође у Бабји Јар, тобоже ради пописа и даље депортације. Бабји Јар је велика јаруга у северозападном делу Кијева. Најављено је да ће бити стрељан свако ко не изврши ово наређење.

„Сви Жидови града Кијева и његове околине морају се јавити у понедељак 29. септембра 1941. године до 8 часова ујутру на угао Мељникове и Доктеривске улице (близу гробаља).

Понети са собом документе, новац и драгоцености, а такође топлу одећу, рубље и др.

Који Жидов не изврши ово наређење, него буде пронађен на другом месту, биће стрељан”.

У зору 29. септембра кијевски Јевреји из разних крајева града полако су се кретали улицама у правцу јеврејског гробља, на Лукјановку ­[рејон у Кијеву]. Многи међу њима су мислили да им предстоји депортација у провинцију, али је било и много оних који су схватали да је Бабји Јар њихова смрт. Тог дана је било много самоубистава. Људи су у својим породицама пекли хлеб за пут, шили су џакове за ствари, изнајмљивали коњске запреге и двоколице. Старице и старци су корачали придржавајући једни друге. Мајке су носиле бебе на рукама или их гурале у колицима. Људи су носили џакове, завежљаје, кофере, сандуке... Деца су корачала поред родитеља. Млади нису носили ништа од својих ствари, а старији су се трудили да понесу што више тога из куће. Бледе и задихане старице једва су корачале ослањајући се на своје унуке. Болесници и непокретни су ношени на носилима, у покривачима и чаршавима. Непрегледна гомила људи се кретала Лавовском улицом док су на тротоарима стајале немачке патроле. Од ране зоре па све до у ноћ огромно мноштво људи је пролазило Лавовском улицом, тако да је било тешко прећи на другу страну улице. Та поворка смрти је трајала три дана и три ноћи. Људи су корачали и заустављали се, ћутке су се грлили и опраштали једни од других, молили се...

Већином су то биле жене, деца и старци (одрасли мушкарци су ратовали на фронту). Заједно са Јеврејима дошли су и представници других националности из мешовитих бракова.

Многи житељи Кијева до последњег тренутка нису знали шта Немци раде у Бабјем Јару. Једни су говорили да их одводе на радове, други да је у питању депортација, а трећи су тврдили да се немачка команда договорила са совјетском комисијом о размени: једна јеврејска породица за једног заробљеног Немца.

Млада Рускиња Тамара Михасјова, жена Јеврејина који се као командир борио у редовима Црвене армије, такође се упутила у Бабји Јар са намером да се представи као Јеврејка, и да се тако путем размене нађе на слободној совјетској територији, рачунајући да ће тамо наћи мужа. Када се нашла иза ограде најпре је стала у ред да преда ствари, затим у ред за регистрацију. Поред ње је стајала висока старица са нојевим пером у шеширу, затим млада жена са дечаком, а поред њих висок и стасит мушкарац. Он узе дечака у наручје. Михасјова им приђе. Мушкарац је погледа и упита: – Зар сте ви Јеврејка? – Муж ми је Јеврејин. – Морате да одете одавде ако нисте Јеврејка – рече он. – Сачекајте мало, отићи ћемо заједно. – Он подиже дечака, пољуби га у очи и опрости се са женом и таштом. Затим нешто оштро и заповеднички рече на немачком, после чега му немачки војник отвори капију. Тај мушкарац је био натурализовани Немац. Допратио је у Бабји Јар жену, сина и ташту.

Припадници украјинских колаборационистичких батаљона су палицама сатеривали људе у јаругу дубоку 20-25 метара. Са супротне стране је био постављен митраљез. Пуцњеви се нису чули од гласне музике и брујања авиона који је кружио изнад јаруге.

У пољу је била припремљена читава канцеларија са радним столовима. Гомила људи је чекала испред рампе коју су Немци поставили на крају улице. Одатле се нису видели столови. Из гомиле је сваки пут издвојено 30-40 људи, који су под стражом спровођени „на регистрацију”. Немци су им одузимали документе и драгоцености. Документе су одмах бацали на земљу. Сведоци причају да је читав терен био покривен дебелим слојем бачених папира, поцепаних исправа и синдикалних чланских карата. Затим су Немци приморавали жртве да скину све са себе. Приморавали су их све – и девојке, и жене, и децу, и старце. Одећу су скупљали и педантно паковали. На крају су им скидали прстење и бурме, а затим су их у групама од по 30-40 људи ређали на ивицу дубоке јаруге и стрељали их. Побијени су падали у јаругу, а малу децу су џелати живу гурали са ивице. Многи су полудели прилазећи стратишту.

За два дана, 29. и 30. септембра 1941. године, фашисти су у тој јарузи стрељали 33.771 особу. Тада су побијени скоро сви становници Кијева јеврејске националности. Јевреји су затим стрељани и 1, 2, 8. и 11. октобра 1941. године. У тим стрељањима је побијено око 17.000 људи. Мало је оних који су успели да избегну смрт.

Извор: Getty ImagesИзвор: Getty Images

Несја Елгорт је живела у Улици Саксаганског бр. 40. Она је пришла ивици јаруге привијајући уз голо тело сина Иљушу који је дрхтао од страха. Сви њени ближњи су се изгубили у гомили. Она је са сином на рукама стајала на самој ивици провалије. У полусвесном стању је чула пуцњеве и самртне јауке људи који су падали око ње. И сама је пала, али није била погођена. На њеним леђима и на глави су лежале још топле, окрвављене ноге и руке. Унаоколо су једни на другима лежали побијени људи – стотине и хиљаде побијених. Старци су лежали на деци, деца на мртвим мајкама. „Ја сада тешко могу да схватим како сам успела да се извучем из те јаруге смрти”, прича Несја Елгорт. „Али извукла сам се некако пузећи. Очигледно ме је терао нагон за самоодржањем. Увече сам некако стигла у Подол. Поред мене је био син Иљуша. Заиста не могу да схватим којим чудом се мој син спасао. Он као да се срастао са мном и није се одвајао од мене ниједне секунде. Рускиња Марја Григорјевна из Подола (не сећам се њеног презимена) примила ме је на преноћиште и наредног јутра ми је помогла да одем у Улицу Саксаганског”.

Масовна погубљења су вршена све док Немци нису напустили Кијев 1943. године. Судећи по различитим изворима, у Бабјем Јару је за две године стрељано између 70 и 200 хиљада људи.

Немци и припадници колаборационистичких јединица су се после масовних убистава у Бабјем Јару дали у потрагу за новим жртвама. Стотине Јевреја нису отишле на погубљење у Бабји Јар, али их је смрт сустигла у њиховим становима, у Дњепру, у јаругама Печерска и Демијевке, на градским улицама... Немци су сумњали у све људе који личе на Јевреје, и детаљно су проверавали њихове исправе. Довољна је била једна дојава да се осумњичени стреља. Немци нису само претресали станове, они су претраживали и подземне ходнике и пећине, дизали у ваздух подове и сумњиве зидове, таване, димњаке...

Поред тога, тих година су на подручју Бабјег Јара у Сирецком концентрационом логору држани комунисти, комсомолци, илегалци и ратни заробљеници. Ту је побијено најмање 25.000 људи.

Када су се нацисти у августу и септембру 1943. године повлачили из Кијева, покушавали су да сакрију трагове злочина. Тада су делимично уништили логор, и у отвореним „пећима” су спалили десетине хиљада лешева.

Владимир Давидов, затвореник Сирецког логора, прича како су фашисти у јесен 1943. године предосетили да ће морати да напусте Кијев, па су пожурили да сакрију трагове масовних погубљења у Бабјем Јару. Немци су 18. августа 1943. године одабрали 300 затвореника Сирецког логора и заковали им ноге у ланце. Свима у логору је било јасно да предстоји неки нарочито важан посао. Ту групу затвореника пратили су само официри и есесовци. Затвореници су изведени из логора и превезени у тамне бункере и земунице ограђене бодљикавом жицом. Поред бункера на високим кулама су били постављени митраљези. Немци су даноноћно дежурали. Затвореници су 19. августа изведени из бункера и под појачаном стражом спроведени у Бабји Јар. Тамо су добили лопате и одмах су схватили да им предстоји страшан посао. Ископавали су лешеве Јевреја стрељаних крајем септембра 1941. године. Када су откопали први слој земље, видели су десетине хиљада лешева. Затвореник Гајевски је од тог призора полудео. Лешеви су дуго били у земљи и већ су се међусобно срасли, тако да су затвореници морали да их одвајају чакљама. Владимир Давидов и његови другови радили су у Бабјем Јару од 4 сата ујутру до касно у ноћ. Немци су их приморавали да спаљују лешеве. На гомиле дрва су стављали две хиљаде лешева и поливали их нафтом. Огромне ватре су гореле даноноћно. Спаљено је преко 70.000 тела. Хитлеровци су приморавали затворенике да кости које нису догореле туцају и ситне великим маљевима, а затим да их мешају са песком и разбацују по околини. За време тог страшног посла из Берлина је дошао шеф Гестапоа Химлер да преконтролише радове.

Ноћу уочи 29. септембра 1943. године затвореници су покушали да побегну. Спасло се само неколико људи. Сви остали су стрељани. Спасени су касније били сведоци покушаја нациста да сакрију масовна стрељања.

Уочи те судбоносне ноћи, 28. септембра 1943. године, када је уништавање доказа приведено крају, Немци су наредили затвореницима да поново распале пећи. Затвореници су схватили да се та ватра спрема за њих, јер Немци нису намеравали да оставе живе сведоке. Давидов је у џепу једне мртве жене пронашао зарђале маказе. Помоћу њих је успео да се ослободи ланаца. Исто су учинили и остали затвореници. У зору 29. септембра 1943. године, тачно две године након масовног погубљења кијевских Јевреја, нове жртве немачког окупатора са узвицима „Ура!” истрчале су из својих земуница и појуриле ка зиду на крају гробља. Изненађени есесовци нису стигли одмах да отворе митраљеску ватру. Побили су 280 људи. Владимир Давидов успео је да се попне на зид и побегне са још једанаест затвореника.

Главни град Украјине ослобођен је од немачко-фашистичких завојевача 6. новембра 1943. године.

У паркићу у јужном делу јаруге 1966. године је постављен гранитни обелиск, а 1976. је уместо њега подигнут споменик жртвама фашизма. Данас се на територији Бабјег Јара налази неколико споменика и меморијалних центара посвећених жртвама Холокауста и другим жртвама ове трагедије. Првог марта 2007. године основан је Државни историјско-меморијални центар „Бабји Јар”.

Данас трагедија Бабјег Јара подсећа свет на то како је важно не заборављати колику опасност носи у себи свако испољавање нетрпељивости и ксенофобије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“