Нирнбершки суд: Пет најважнијих питања

01. октобар 2016. Алексеј Тимофејчев
Првог октобра се навршава 70 година од изрицања пресуда врхушци Хитлеровог Рајха на Нирнбершком суду. „Руска реч“ одговара на пет главних питања везаних за овај епохални процес, који је ушао у историју као „Суд народа”.
Nuremberg trial
Илустрација: UllsteinBild/Vostock-Photo

1. Да ли би Нирнбершки процес био вођен да није било Совјетског Савеза?

Идеја да се на суду изрекне пресуда лидерима Трећег рајха, као и државним институцијама Хитлерове империје одговорним за репресије, није изгледала тако тривијално током Другог светског рата, како изгледа данас. У почетку је само Москва инсистирала на организовању таквог процеса. Лондон и Вашингтон као партнери СССР-а у Антихитлеровској коалицији имали су другачији приступ.

У октобру 1942. године совјетски Народни комесаријат за иностране послове саставио је ноту у којој је саопштио да се Москва залаже за „извођење на специјални међународни суд и строго кажњавање у складу са кривичним законом“ вођа фашистичке Немачке. Међутим, шеф британске дипломатије Ентони Иден у инструкцијама упућеним своме амбасадору у Москви у новембру исте године написао је да није сврсисходна идеја формалног суђења главним злочинцима попут Хитлера и Мусолинија, „јер су њихови злочини и одговорност толико велики да уопште нису за разматрање у правној процедури“. Иден је написао да је потребно сурово казнити нацистичке вође на основу политичке одлуке Уједињених нација. Све до почетка 1945. године САД су подржавале став Велике Британије. Лондон и Вашингтон су предлагали да се усагласи списак од 50 до 100 нацистичких предводника које треба стрељати без суђења.

Постепено се, међутим, мења став савезника према идеји о организовању међународног војног трибунала. Коначна одлука о таквом трибуналу донета је на Потсдамској конференцији у лето 1945. године. По мишљењу руске историчарке Наталије Лебедеве, Лондон и Вашингтон су били против суђења јер су страховали од могућности „да се оптужени позову на предратну политику западних сила која је имала доста мрља, на западну помоћ у наоружавању Немачке, на ’минхенске маневре’, итд“. Такође су се прибојавали да неће бити довољно правних основа за осуду руководилаца Хитлерове Немачке и да ће сам процес изгледати као режирано суђење. Са друге стране, СССР је инсистирао на судском формату јер је то доприносило његовом међународном престижу и пружало могућност дејствовања у оквирима новог, међународног права, изјавио је за „Руску реч“ историчар Борис Соколов.

2. Да ли је то био суд победника?

Сви оптужени (укупно 24 руководиоца Рајха) доводили су у сумњу правну заснованост процеса. Они су покушавали да докажу да то није прави судски процес него суд победника. Како је у Нирнбергу изјавио заповедник немачког Луфтвафеа Херман Геринг, „победник је увек судија, а побеђени је осуђеник“.

Међутим, како истичу многобројни научници, сам процес не упућује на такав закључак. Сви оптужени су имали браниоце. Ангажовано је 27 адвоката. О правичности суда сведочи и чињеница да многим оптуженима нису изречене смртне казне. На смртну казну вешањем осуђено је 12 нациста. Седморица су добила затворске казне, а тројица су ослобођена оптужби.

3. Да ли су све силе биле задовољне одлуком суда?

Совјетски Савез је протестовао против ослобађајуће пресуде Хјалмару Шахту (председнику Рајхсбанке и министру економије), Хансу Фричеу (пропагандисти за кога се сматрало да је Гебелсова десна рука) и Францу фон Папену (вицеканцелару у Хитлеровом кабинету). Москви такође није одговарало што канцеларија Рајха нацистичке Немачке, Генералштаб и врховна команда Вермахта нису проглашени за злочиначке организације.

Посланик и историчар Вјачеслав Никонов, иначе унук шефа Народног комесаријата иностраних послова Вјачеслава Молотова, у оквиру округлог стола који је организовало Руско историјско друштво оценио је из данашње перспективе као недостатак трибунала чињеницу да ни Украјинска устаничка армија и дивизија СС „Галичина“ нису проглашене за злочиначке организације, и поред тога што су биле у очигледној вези са нацистичким режимом и што је СС у Нирнбергу проглашена за злочиначку организацију, исто као и Служба безбедности, Штурмабтајлунг, Гестапо и руководство нацистичке партије.

4. Ко није био на оптуженичкој клупи?

На суд нису изведени Адолф Хитлер, Хајнрих Химлер и Јозеф Гебелс, јер су извршили самоубиство. Није изведен ни страначки шеф Мартин Борман. Сматра се да је и он сам себи пресудио.

Суд је избегао и „анђео смрти из Аушвица“, доктор Јозеф Менгеле, који је вршио експерименте на затвореницима у концентрационим логорима. Он је умро природном смрћу у Бразилу крајем 1970-их.

И Адолф Ајхман, који је био одговоран за масовно уништавање Јевреја, такође је избегао Нирнберг, али га је израелска обавештајна служба киднаповала у Јужној Америци и тајно вратила у Израел где је он погубљен.

Ото Скорцени, диверзант из СС који је киднаповао Бенита Мусолинија и припремао атентат на Јосипа Броза, ухапшен је 1945, али је затим пуштен на слободу и живео је у Шпанији за време Франкове владавине.

5. У чему је историјски значај Нирнбершког суда?

Нирнбершки суд је у правном смислу потврдио слом фашизма. После Нирнберга у Немачкој и многим другим земљама организовани су судски процеси у којима је осуђено око 70.000 нациста и њихових помагача.

Људи који су изазвали рат и вршили злочине против човечности кажњени су у Нирнбершком процесу у складу са међународним нормама. Да им је суђено по националним законима они практично не би могли бити осуђени. И сам појам „злочин против човечности“ први пут је дефинисан у Статуту Међународног војног трибунала, одобреном од стране УН. Нирнбершки суд је постао темељ међународног кривичног права.

Нирнбершки суд у бројкама:

Процес је трајао скоро годину дана

Одржане су 403 отворене седнице

Одбрана је представила изјаве 101 сведока

Размотрено је преко 300.000 писмених изјава и око 3.000 докумената

Процес је био у центру пажње светске јавности: 250 места у сали (од укупно 350 припало је новинарима

 

Међународни војни трибунал је изрекао:

Смртну казну вешањем: Херману Герингу, Јоахиму фон Рибентропу, Вилхелму Кејтелу, Ернсту Калтенбрунеру, Алфреду Розенбергу, Хансу Франку, Вилхелму Фрику, Јулијусу Штрајхеру, Фрицу Заукелу, Артуру Зајс-Инкварту, Мартину Борману (у одсуству) и Алфреду Јодлу (постхумно га је оправдао Минхенски суд приликом преиспитивања случаја 1953. године).

Доживотну робију: Рудолфу Хесу, Валтеру Функу и Ериху Редеру.

Казну од 20 година затвора: Балдуру фон Шираху и Алберту Шперу.

Казну од 15 година затвора: Константину фон Нојрату.

Казну од 10 година затвора: Карлу Деницу.

Ослобађајућу пресуду: Хансу Фричеу, Францу фон Папену и Јалмару Шахту

Густав Круп је ослобођен кривичне одговорности због здравственог стања

Против Роберта Лаја била је подигнута оптужница, али је он извршио самоубиство непосредно пред почетак процеса

 

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!