Владимир Путин је 12. августа ослободио Сергеја Иванова (на његову сопствену молбу) дужности шефа председничког кабинета и преместио га на лакшу и мирнију дужност специјалног представника председника Русије за питања очувања природне средине, екологије и саобраћаја.
У хијерархији руске власти Иванов је дефакто био трећи човек у земљи, врло близак Путину, „инстанчани интелектуалац са одличним знањем енглеског“, који је у каријери напредовао од обавештајца до веома високог државног функционера. Колеге из Кремља и познаници кажу да је опрезност Ивановљева најупадљивија професионална карактеристика. Он је увек умео да се држи на безбедној дистанци од крајње осетљивих питања, и да се уједно одржи на своме положају.
Успешном и веома брзом напредовању у каријери Сергеја Иванова умногоме је допринела чињеница да је он стари Путинов пријатељ. Њих двојица су се упознали крајем 1970-их на служби у КГБ-у. Обојица су служили у иностранству – Путин у Западној Немачкој, а Иванов у Финској и Кенији.
„Он је идеални совјетски обавештајац. Ни по чему се не издваја у гомили – ни по изгледу, ни по имену. Он је нешто попут мистера Смита из ’Матрикса’ [култног филма браће Вачовски]. Током 1990-их су се за њега бориле две главне руске специјалне службе – Федерална служба безбедности (ФСБ) и Спољна обавештајна служба“ – тако о Иванову у својој књизи „Сва кремаљска дружина“ пише новинар Михаил Зигар.
У Спољној обавештајној служби Иванов је постављен за првог заменика директора Европског одељења и са својих четрдесетак година већ је постао генерал. Међутим, у борби за агента ипак је победио ФСБ, када је на његово чело дошао Путин. Он је 1998. године поставио Иванова за свога заменика, појачавши самим тим аналитички блок државне безбедности (Иванов је био на челу одељења за анализе, прогнозе и стратешко планирање). А када је Путин постао премијер, поверио је Иванову дужност секретара Савета безбедности РФ, а то је кључна функција у овом органу.
Будући да се добро показао, Сергеј Иванов је 2001. постављен на чело Министарства одбране, у то доба једног од најнеуспешнијих ресора у руској влади. Армија и морнарица су биле у врло лошем стању, а цела земља је још увек била снажно уздрмана трагедијом нуклеарне подморнице „Курск“. Иванов је морао да ради на рехабилитацији ауторитета руских војних лица (пре свега у очима становништва сопствене земље). Није правио никакве нагле кадровске потезе, него је почео да реализује прелазак на систем служења војног рока по уговору. У његово време плате војних лица су повећане за 50-100%, а појавили су се стабилни извори финансирања и за ново наоружање и модернизацију.
Све се то одвијало док је беснео Други чеченски рат. Министар Иванов у својим изјавама није штедео терористе, а у борби против њих дозвољавао је „да се користи све осим атомског оружја“, „само да то буде ефикасно“. „О методима и начинима борбе, наравно, нећемо ни разговарати“, додао је он.
Од 2005. је поред функције министра одбране добио и дужност потпредседника владе, а 2007. године је ослобођен од тих дужности и постављен је за првог вицепремијера.
У првом вицепремијерском мандату Иванов је био задужен за војну индустрију, која му је била добро позната. Он је почео да развија тај сектор помоћу државних холдинга, а његово главно достигнуће на том пољу било је оснивање Уједињене корпорације за производњу авиона (он је био и председник управног одбора корпорације од краја 2006). Најупечатљивији пројекти су му Sukhoi Superjet 100 и Глобални навигацијски сателитски систем (ГЛОНАСС).
Његова друга важна функција у систему власти била је веза са Вашингтоном. Иванов је фактички био Путинов опуномоћеник за везе са администрацијом Џорџа Буша Млађег, давао је оштре спољнополитичке изјаве и постао друго лице на спољнополитичкој сцени, одмах иза Путина.
У то време се у кулоарима Кремља почело говорити о Иванову као Путиновом наследнику, јер се самом Путину ближио крај другог председничког мандата. Други кандидат је био Дмитриј Медведев, који је одговарао за националне пројекте, али је имао мање утицаја у иностранству. Један Ивановљев познаник је овако објаснио разлог због кога је председник постао Медведев, а не Иванов: „Иванов је лојалан и веома близак Путину, али према њему увек постоји известан опрез, јер је Иванов већ афирмисани професионалац, и то нико не заборавља. Шта ће бити, рецимо, ако се у њему пробуде амбиције?“
Када је Путин 2011. поново изабран за председника, Сергеј Иванов је добио место шефа Путиновог кабинета, али како истичу медији, већ тада је био у сенци, јер су у кабинету други људи бринули о унутрашњој политици.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
