Москва са српским нагласком

http://tv.m24.ru/
Како живе и чиме се баве Срби у Москви? Тој теми је телевизија „Москва-24” посветила једну емисију програма „Москва са нагласком”.

У емисији учествује Срђан Симић, глумац и редитељ из Сремских Карловаца који већ шест година живи у Москви. Он помаже руским гледаоцима да виде свој главни град „из српског угла”. Срђана је у Русију довела љубав према књижевности. Откако је прочитао поему Венедикта Јерофејева „Москва – Петушки” маштао је о томе да се и сам провоза међуградским електричним возом који полази са Курске железничке станице и иде до градића Петушки у Владимирској области.

Срђан Симић. Илустрација: http://tv.m24.ru/Срђан Симић. Илустрација: http://tv.m24.ru/

– Вењичка (аутор и јунак поеме) ми је деловао као веома близак човек, као да ми је род. Блиска, словенска душа”, прича Срђан репортерима возећи се поменутим електричним возом на линији Москва – Петушки. Симић је пре шест година поставио Јерофејева на позоришну сцену у Србији. Представа се допала српским гледаоцима, а редитељ је позван у Москву на фестивал „Златни витез”. Затим му је предложено да остане у Русији. Срђан је прихватио тај изазов и прилично брзо се прилагодио новим условима: отворио је позоришни атеље и почео да предаје. Сада глуми у позоришном атељеу „Ворон” и одушевљава своје руске колеге. Кажу да његов српски нагласак даје посебан ритам представама и снажно делује на публику. Срђан, са своје стране, покушава да научи своје руске колеге глумце понеку српску реч, на пример „глумац” и „позориште”. Оне су необичне за руско ухо, а понекад звуче и смешно, али се Срђан не љути:

– Ми се овде добро сналазимо и без преводиоца.

Лутајући глумац, како су га назвали руски репортери, проводи слободне дане у шетњама Москвом. Са фотоапаратом Симић се нимало не разликује од осталих Московљана, али он сам се још увек није навикао на руску престоницу, на сувише брз ритам живота у њој и огромна растојања (рецимо, када на једном крају Москве пада киша, а у исто време на другом крају сија сунце). Срђан нарочито воли да посећује ВДНХ (Сверуски изложбени центар), јер то место на најбољи начин дочарава дух епохе и размере совјетске државе.

За ВДНХ је везана и животна прича другог јунака руске репортаже – Марка Михића-Јевтића. Марко је рођен у породици архитеката. Његов отац је 1970-их студирао у Москви. Тада су (као и сада, уосталом) многи грађевинци и архитекте из Југославије радили у Русији. У Руској Федерацији постоје цели градови за које се каже: „То су градили Југословени”. Марко је завршио Московски архитектонски универзитет (МАРХИ), а сада тамо предаје. Са својих 26 година он је главни архитекта великог пројекта развоја ВДНХ. Марко је млад, амбициозан и заљубљен у Москву. Има много идеја везаних за побољшање животног стандарда у главном граду Русије.

– Ја доживљавам Москву као своју кућу. Само овде су могуће многе ствари које нигде више у свету нису могуће”, каже Марко.

Марко Михић-Јевтић. Илустрација: http://tv.m24.ru/Марко Михић-Јевтић. Илустрација: http://tv.m24.ru/И заиста, у Москви се увек дешава нешто занимљиво. Даље видимо како Срђан и његов земљак Риста, студент Московског државног техничког универзитета за путеве (МАДИ), у пратњи репортера телевизије „Москва-24” посећују фудбалско-музичк и фестивал „Арт-фудбал”. Играју репрезентације Србије и Кореје, а Срђан и Риста ватрено навијају на трибинама. Срђан признаје да у Србији он не одлази на стадионе, јер се мечеви сувише често завршавају тучом навијача.

– Ако је потребан центарфор, ја сам ту! Зашто само Кустурица може да игра фудбал? Могу и ја!”, виче Срђан. Али њега нису узели у екипу, и утакмица се завршава поразом Срба.

Илустрација: http://tv.m24.ru/Илустрација: http://tv.m24.ru/

Чини се да Србима у Москви недостају само српске намирнице. На српском пикнику у московском Останкинском парку Срби и Руси из Руско-српског клуба (сусрети чланова организују се сваког викенда) причају зашто се у Русији не може направити права пљескавица.

– Готово је немогуће пронаћи домаће зачине, на пример свеж рузмарин, -каже Јасмина. – У Србији се пљескавице праве од свињетине, а у Москви се све прави углавном од јунетине, што је нама веома чудно.

Са друге стране, Јасмина каже да много воли руски боршч. И Достојевског. Као и Срђана, и њу је у Русију довела љубав према књижевности. Она је хтела да прочита романе вољеног писца на руском. Уписала је Пушкинов институт руског језика и књижевности, а затим одлучила да остане у Москви.

Што се тиче Достојевског, жеља јој се остварила, али зато Толстоја никако не може да схвати. Јасмина се тим поводом шали да је то зато што је Лав Николајевич био вегетаријанац, а Срби не могу да замисле живот без укусног меса.

 Срђан, Јасмина и Риста. Илустрација: http://tv.m24.ru/ Срђан, Јасмина и Риста. Илустрација: http://tv.m24.ru/У сваком случају, на руско-српском сусрету има доста хране и за душу и за тело. Браћа Словени се наједу пљескавица, а онда сви заједно запевају „Тамо далеко” и причају о свему и свачему. Рецимо, о томе како су риба и кавијар у Русији укусни, али смрзнуто месо није баш најбоље. Подразумева се да сви одлично разумеју једни друге. Нису случајно аутори емисије на самом почетку рекли: „Србија је отаџбина људи са руском душом и италијанским темпераментом. Ми не знамо ниједну другу земљу где нас, Русе, људи тако искрено воле. Наши народи су браћа, али ипак нису близанци”. То је и боље, јер тако ми, Руси, имамо шансу да видимо како Москва и Русија изгледају „из српског угла”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“