Бајкери се током викенда окупљају у центру Махачкале (1.799 км од Москве), испред Руског драмског позоришта. Скраја су један поред другог поређани луксузни „Харлији“, спортски дизајниране „Хонде“ и прерађени совјетски мотоцикли „Иж“ и „Јава“.
Ту су и њихови власници – крупни брадати момци у кожним бајкерским оделима, а са њима у друштву је окретна и живахна девојка Мадина Магомедова. Надимак јој је Вжик. Тако су је прозвали због звонког гласа и ниског раста (висока је само 158 цм).
Она је дуго била једина бајкерка у Дагестану. Пре пар година су им се придружиле још три девојке, али само Мадина вози изван града и преваљује велика растојања. Њена уобичајена маршрута је од Махачкале до Грозног, главног града Чеченије, а то је преко 150 километара.
Илустрација: Антон Подгајко
„Све је почело пре седам година“, прича Мадина. „Лудо сам заволела моторе. Уживала сам кад их видела на улицама. Тада сам била крхка и дугокоса девојка, тешко је било и замислити мене на мотоциклу. Једном сам рекла пријатељу бајкеру да хоћу да научим да возим мотор. Он ме је пажљиво одмерио и кратко одговорио: „Не можеш ти то“.
Те речи су онерасположиле Мадину, али је она ипак полако почела да проучава ту тему, тј. тражила је где може да научи да вози и који мотоцикл да купи. Сазнавши за то, друг из детињства јој је нашао приватног инструктора и она је научила да вози стару „Јаву“ после само четири сата обуке.
Мадинини родитељи су рођени и одрасли у Махачкали. Нису је приморавали да носи мараму и дугу сукњу, али овај опасан хоби је изазвао одређене сумње.„Тата је и сам у младости возио мотор, тако да ме је он подржао, али брат се противио и говорио: „Како ће неудата девојка да се креће у друштву мушкараца? То је срамота за породицу!“ Отац је стао на моју страну и рекао: „Није то срамота, нека вози мотор“.
Убрзо је и брат престао да се буни, чим је упознао локалне бајкере. Међутим, Мадинина мама се толико противила, тако да је девојка целих пет година морала да крије од ње свој опасни хоби.
Мадина није одмах била прихваћена међу бајкерима. У почетку се говорило да је дошла међу њих како би нашла младожењу. Очекивали су да ће се она пренемагати на путу и зато је дуго нису позивали на заједничке вожње. Ту је девојци упомоћ прискочио познати дагестански бајкер Рустан звани Камиказа. Он је помогао Мадини да купи мотоцикл и првих месец дана се возио са њом по граду, учио је да вози и држао аутомобиле на дистанци.
Тек након неколико месеци остали бајкери су прихватили Мадину, после њеног првог путовања из Махачкале у Грозни. „Тада нас је на путу сустигао пљусак, тако да су се многи бајкери на снажним машинама окренули и вратили кући, а ја нисам одустала и стигла сам на одредиште на мом првом мотоциклу Kawasaki Ninja са мотором од 250 кубика. Нисам се жалила, нити сам заостала за групом“, сећа се она.
„Када сам на мотору, возачи аутомобила покушавају да се упознају и питају ме да их провозам. Ја им одговорим: „Не да ми муж“, и они се одмах „откаче“ од мене, прича Мадина уз осмех.
Многи житељи Махачкале су одушевљени њеном храброшћу, али има и оних који је критикују. „Мени су верујући момци говорили да тај хоби није у складу са исламом, да сам ја у друштву мушкараца, да привлачим много пажње... Међутим, већина не сматра да се то коси са кавкаском традицијом. Мада сам свесна да ће сви, уколико западнем у неку опасну ситуацију, рећи: ’Шта тражиш ту? Какви бајкери? Твоје је да се удаш и да гајиш децу!’“, каже Мадина.
И поред тога што је вожња мотоцикла помало ризична, девојка себе не сврстава међу зависнике од адреналина. Запослена је као књиговођа, носи пословно одело и наочаре, а мотоцикл је за њу пре свега хоби који је изузетно привлачи.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
