Косовске приче Наталије Батрајеве

Наталија Батрајева, једном се случајно нашла на Косову и није могла а да се тамо не врати. Из те случајности је настало неколико изложби и књига.

Фото: Наталија Батрајева

Наталија каже да је ту причу већ много пута испричала. Њена прича је фрагментарна: јунаци, ситуације и места као да се појављују ниоткуда и тешко је пронаћи везу између њих. Вероватно долази до изражаја професионална деформација, јер су за њу сви догађаји само растурена гомила фотографија.

Наталијин познаник, монах, испричао јој је 2005. године о својој посети Косову, о древним манастирима и предивној природи. Тада је и она добила жељу да ауто-стопом отпутује у Србију, у земљу о којој готово ништа није знала.

– Моја пријатељица и ја смо се одлучиле за тај пут. Имале смо веома мало новца и мало података. Али све је испало да не може бити боље. У мојим следећим путовањима сам увек све пажљиво планирала, али више никада није све испало тако глатко као први пут. Још увек се сећам онога дана када смо улазили у Србију. Било је тако сунчано, чинило се да нас је Србија дочекала загрљајем и више нас није ни пустила – прича Наташа.

По њеним речима, Срби су помагали двема девојкама из Русије како су могли: возили су их, чашћавали и звали у госте. Већ првог дана Наталија и њена пријатељица су отишле у Жичу, виделе су у кругу манастира монахе и рекле им: „Ми смо ваше гошће из Русије“. Један монах је знао руски. „Гошће“ су у манстиру остале три дана. После Жиче су девојке отишле у Студеницу и тамо су затекле српске студенте. Наташа им је испричала како жели да посети Косово.

– То је било право чудо. Једна девојка је телефонирала оцу Петру Улемеку, који је тада био игуман Ђурђевих Ступова и Зочишта. Тако смо стигле на Косово. Много смо разговарале са оцем Петром. Он је врло харизматичан човек. Путовале смо с њим у Пећку патријаршију. Толико ме је потресао положај Срба на Косову, њихов живот у манастирима и њихова трагична судбина, да затим дуго нисам могла да се ослободим тог осећања. Чак сам то преточила и у књигу, јер је требало некако се ослободити тога.

Наталијина књига „Косово. Српска голгота“ састоји се од фотографија са кратким ауторкиним коментарима. Јунаци су обични људи, монаси и свештеници. У позадини је косовска земља, оскрнављени храмови, срушене куће... Црно-бели албум може много тога да исприча: о мајци која плаче на гробу свог малог сина, о Украјинки и Србину који се венчају у срушеном храму...

Фото: Наталија Батрајева

Било је тешко издати књигу, али Наталија се поново уверила да у свету има добрих људи. Објављивање албума о Косову спонзорисао је Србин који живи у Русији, а Руси, обични грађани, скупљали су новац за иконе које су затим слали у косовске манастире. Неко је чак и сам везао иконе на платну и молио да их однесемо браћи Србима. Сада се иконе које је донела Наталија налазе у многим косовским манастирима. На пример, у Грачаници, где је за „поклон“ направљен изрезбарени рам.

– Била сам у Србији око пет пута, – каже Наташа. – Једно од најупечатљивијих путовања било је 2008. године. Тада смо организовали изложбу у Руском дому у Београду, а затим у Грачаници и Косовској Митровици. У то време сам писала дипломски рад о Високим Дечанима. Тада, 16. фебруара, дошли су руски новинари, и сви су говорили да ће Косово прогласити независност. А ми то нисмо очекивали. Било је страшно, наравно. Нико није знао шта ће бити даље.

Наталија прича како је тога дана отишла са српским полицајцем у Призрен и у Манастир светих Арханђела. Дуж пута су стајала албанска деца са заставама, а кроз прозоре кућа и аутомобила су вирили људи свих узраста и нешто викали. Када су стигли у Призрен, Наталија и њени пријатељи нису одмах могли да пронађу пут до манастира, а бојали су се да било кога питају.

– Ипак наш полицајац одлучи да сврати у полицијску станицу и пита. Албанци нам дадоше један ауто да нас прати. Седела сам и мислила о томе куда ће нас сад одвести.

Међутим, све је добро прошло. Таквих тренутака испуњених страхом било је много. Али било је много и других осећања: радости од општења са предивним добрим људима, састрадања и жеље да се било како помогне. Да није тако, Наталија се не би стално враћала на Косово, и не би доносила нове фотографије и белешке, и нове приче, којих, како она каже има за још две књиге.

– Често ме питају зашто организујем изложбе о Косову? То одузима много времена, тешко је договорити се са функционерима и организацијама и пронаћи место где ће фотографије бити постављене, – каже Наташа. – А ја знам да је то потребно. Страховала сам да оно што се догодило на Косову може да се догоди и нама. Ево сада у Украјини људи гину. За мене су то карике једног истог ланца. Данас моје изложбе можда не изазивају исте реакције као раније, али чак и ако један или два посетиоца виде те снимке, замислиће се и нешто ће схватити, а то је већ велики успех. Често пратим реакције посетилаца. Нико није равнодушан. Ми брзо живимо и у тој брзини не примећујемо много тога. Због тога је потребно систематски се подсећати да се недалеко од нас дешава нешто веома важно.

Изложба Наталије Батрајеве одржана је већ око 30 пута у градовима Русије, Немачке, Србије, Босне и Херцеговине. На позив Емира Кустурице Наташа је организовала изложбу у Андрићграду. Она сама штампа фотографије и сама сваки пут осмишљава изложбу. Све изгледа скромно и једноставно. Наташа из једног града у други носи своје животне приче пажљиво упаковане у кофер да се фотографије не изгужвају. Те приче често окупљају веома мало посетилаца, али Наташа зна, да чак и без најмање капљице океан не би био тако велики.

Росијскаја газета. Сва права задржана.