„Споразум гори од чланства у НАТО-у“

10. март 2016. Игор Греков
Поводом посете председника Србије Томислава Николића Москви, о односу Русије према евентуалном уласку Србије у НАТО и недавно потписаном споразуму са Алијансом разговарамо са нашим сталним експертом, Никитом Бондаревом, доктором историјских наука, замеником руководиоца сектора за европске земље и руководиоцем групе за балканске земље руског Института за стратешка истраживања (РИСИ) и српским политикологом, аналитичаром угледног српског часописа „Нова српска политичка мисао“ Николом Танасићем.
BG
Са демонстрације против споразума са НАТО-ом у Београду 20. фебруара 2016. Извор: snopova.livejournal.com

Руска реч: Може ли Русија да спречи улазак Србије у Алијансу?

Никита Бондарев: Русија нема никакве законске основе за тако нешто. Могу бити покренути механизми економског притиска и дипломатије „из сенке”, али на легалном нивоу такви механизми не постоје. Осим тога, српски Устав садржи тачку о војној неутралности, тако да се чак и не поставља питање уласка Србије у НАТО, јер је то сувише тешко извести у чисто административном смислу. Наиме, није довољно само одржати референдум, него треба још и унети измене у Устав. Тешко да ће се Србија на то одлучити, тако да формално гледано нема шта ни да се спречава.

Руска реч: Зашто је Москви важно да се Београд не придружи НАТО-у, ако имамо у виду припреме Црне Горе за чланство у Алијанси?

Никита Бондарев: Црна Гора је већ са свих страна окружена чланицама НАТО-а, тако да њен улазак у Алијансу практично ни на шта неће утицати. Црна Гора нема никакав војни потенцијал. То је гест који има искључиво политички смисао. Упућивањем позива Црној Гори НАТО је заправо најавио да наступа нова историјска епоха. Раније су представници Алијансе изјављивали да је ширење НАТО-а завршено, а сада је наступило ново доба. То је сигнал, и он је између осталих упућен и Русији.

Србија је нешто друго. У Србији је остао велики број југословенске војне инфраструктуре и војних кадрова. Истина, у протеклом периоду је техника застарела, а кадрови су већ у пензији. Пре би се рекло да је Србија НАТО-у потребна као транзитна земља и као кључ Балканског полуострва, а самим тим и као кључ читавог источног Средоземља.

Са друге стране, Србија и Црна Гора су данас фактички једина географска препрека за перманентну исламизацију Европе, што је посебно постало актуелно у вези са најездом избеглица са Блиског истока. У Грчкој већ постоје области које су потпуно албанизоване, у Бугарској се број бугарског становништва смањује, а број Турака и Рома расте, док је подручје близу границе са Грчком у потпуности исламизовано. У Албанији многи маштају о Великој Албанији која би обухватила сва подручја са албанским становништвом у околним земљама. Хрватско становништво у Босни напушта Муслиманско-хрватску Федерацију. Свака озбиљна измена у политичком и војном статусу Србије, Македоније или Црне Горе пољуљаће крхку равнотежу у односу снага и створити још погодније услове за стварање балканског калифата. Није јасно о чему размишљају наши западни „партнери” када систематски раде на томе да Србија и Република Српска постану што слабије. Тиме ће они постићи да Балкан кроз десет година буде тотално исламизован. Ту ће живети Албанци, Турци и Сиријци, а Словена уопште неће бити. Русија се, природно, противи таквом развоју догађаја.

Руска реч: Како Москва треба да реагује на споразум о пуној логистичкој подршци НАТО-у и дипломатском имунитету припадника Алијансе у Србији, који је Скупштина Србије ратификовала, а председник Николић потписао? И како после тога треба схватити Николићеву и Вучићеву реторику о неутралности Србије?

Никита Бондарев: У принципу, ту се ствара иста ситуација као и са Косовом. Уставом је прописан принцип недељивости Србије, и да би се одвојило Косово није довољно одржати референдум, него треба мењати и Устав. Исто је и са уласком у НАТО: није довољно одржати референдум, чак и ако чисто теоретски претпоставимо да би становништво подржало чланство у Алијанси. Србија формално не признаје одвајање Косова, а у ствари из године у годину све више попушта по том питању. Исто је и са НАТО-ом: формално Србија не може да ступи у НАТО, а дефакто је још од Тадићевог председничког мандата потписан читав низ засебних споразума са Алијансом, и последњи у том низу је споразум о логистичкој подршци и дипломатском имунитету. Тај документ даје НАТО-у такве могућности да Алијанси није више ни потребно било какво ступање Србије у НАТО. Алијанса је од Србије већ добила све што је могла: потпуну слободу кретања без претходне најаве, дипломатски имунитет и приступ свим објектима. Србија, са друге стране, не добија од НАТО-а ништа. Алијанса се није обавезала да чува целовитост Србије, о чему говоре Николић и Вучић. У споразуму то једноставно не постоји. Али зато постоје друге занимљиве одредбе. На пример, Србија нема право да упути жалбу НАТО-у уколико се испостави да техника Алијансе није исправна, па чак и ако због тога неко изгуби живот. То питање не може бити подигнуто на међународне инстанце, јер Србија једноставно нема право да подноси такву тужбу. Другим речима, генерално гледано НАТО може да складишти у Србији све неисправно оружје и муницију којој је прошао рок и која може да изазове смрт и уништење. Штавише, тај споразум не може да раскине једна страна. Он може престати да важи само на обострану иницијативу. Ако једна страна захтева да се споразум анулира, мора најпре да прође око годину дана, а уз то поменута страна треба да плати неке огромне казне. То фактички значи да Србија не може самостално да анулира тај споразум. Тај споразум је далеко гори од ступања у НАТО. То је јарам, а не равноправно партнерство.

Руска реч: Да ли је фебруарски споразум Србије и НАТО-а доказ да Београд одустаје од претходне политике неутралног статуса земље? Хоће ли се та одлука српских власти одразити на резултате пролећних парламентарних избора, с обзиром да улазак у НАТО подржава свега 7% становништва? Или ће се власти ипак извући и убедити суграђане да споразум о пуној логистичкој подршци НАТО-у и дипломатском имунитету његових припадника није у супротности са неутралним статусом земље?

Никола Танасић: Пре свега бих хтео да нагласим да је изненађење са којим су руски медији пропратили ратификацију НСПО споразума са НАТО као „преокрет српских власти према НАТО“ показатељ да се у Русији српска политичка сцена прати изразито површно - најновији споразум је природни наставак курса „пузајућег трка“ Србије у НАТО који траје без престанка од 5. октобра 2000 г. наовамо. Када су српске власти (због огромног притиска јавног мњења) одбиле да Русији уведу санкције, руски медији су режим у Београду масовно представљали као „проруски“, што су домаћи медији у Србији активно користили за поткопавање позиција истински проруске опозиције. Сличне грешке је руска јавност направила по питању Црне Горе, где се атлантски вектор спољне политике „гурао под тепих“ и занемаривао, док није било прекасно.

Други важан фактор јесте чињеница да је већина споразума о сарадњи са НАТО потписана без икакве јавне расправе, практично иза леђа јавности, скоро у тајности. Већина грађана Србије тек сада сазнаје о ИПАП споразуму који је Вучићева влада потписала пре годину дана. Испоставило се да је то једини начин да се у Србији форсира НАТО-агенда - крадом и у потаји. За последњих десетак година, сваки покушај популаризације НАТО преко скупих медијских кампања изазивао је само контраефекат, а рејтинг НАТО у земљи би по правилу падао за још који проценат ниже. Зато и садашње власти инсистирају на томе да се „ништа није догодило“, и да је то само потврђивање споразума који су „потписани раније“.

Наравно, та политика не може трајати вечно. За неке даље кораке у смеру НАТО, власт би морала да и номинално одустане од државне неутралности, и пође путем којим је пошла Црна Гора. Међутим, мало је вероватно да би таква кампања уродила плодом, као што није извесна њена будућности и у самој Црној Гори.

Питање о утицају зближавања са НАТО на резултате извора је друга прича. Избори у Србији већ десетак година традиционално изврдавају народну вољу. На пример, док подршка НАТО у народу скоро никада не прелази 10%, проценат посланика у (свим, укључујући и „проруске“ СНС и СПС) парламентарним партијама који отворено лобирају за НАТО је неупоредиво већи. Баш као што се против уласка у ЕУ залаже више од 40% грађана Србије, и НИЈЕДАН народни посланик.

Другим речима, партијска механика располаже средствима манипулације да се питање НАТО изгура на маргину политичке дебате, а да се анти-НАТО снаге (клеветама, манипулацијама, медијским спиновањем) маргинализују на политичкој сцени, тако да ће ефекат сарадње са НАТО по изборни резултат Вучићеве СНС бити минималан - али ипак недвосмислено негативан.

Руска реч: Хоће ли Србија у догледној будућности бити спремна да ступи у НАТО? Или можда Алијанса више неће бити ни заинтересована за непосредно чланство Србије, с обзиром да овим споразумом Запад добија у Србији све што му је потребно, и то без икаквих обавеза са своје стране, а српске власти и даље могу да говоре народу о неутралности, о политици савезничких односа са Русијом, непризнавању Косова и неступању у НАТО?

Никола Танасић: Као што сам већ рекао, приволети Србију да се приклони НАТО је тренутно скоро немогућ задатак - за тако нешто би у најмању руку било потребно да НАТО призна сопствене ратне злочине и нелегалност бомбардовања 1999. године, и да промени политику на Косову и у Републици Српској, што је практично незамисливо. Међутим, нисам сигуран да ће се Запад задовољити са само „техничком сарадњом“ са Србијом. Улазак Србије у НАТО је западу потребан као чин коначног пораза и понижења Србије, која се 1999. године једина у Европи супротставила уздизању САД и НАТО до новог хегемона на Старом Континенту. Због тога се од Србије већ 15 година прави пример за потенцијалне бунџије на Балкану, и у Европи. И „симболичка сарадња“ ту није довољна, баш као што ни „симболичко савезништво са Русијом“ није прихватљиво за Запад, и баш као што је симболички чин српског одбијања да Русији уведе санкције изазвао гнев европских и западних бирократа и кербера. Дакле, Србију ће наставити да ломе, али главну улогу у том ломљењу неће играти НАТО, већ ЕУ, која и даље опстаје на српској медијској и политичкој сцени као „обећана земља благостања и стандарда“. Овај идеолошки симулакрум је оно што се супротставља политичкој самосталности, државној и народној суверености и виталним националним интересима, укључујући и савезништво са Русијом, које представља једину реалну компаративну предност Србије у односу на друге земље региона.

Што се тиче могућности српских власти да „седе на две столице“, та позиција је начелно неодржива, али треба бити поштен и признати да оне на те две столице са успехом седе још од 2009. године, када је тадашњи председник Тадић први пут изјавио да Србија има „четири стуба спољне политике“ (од којих је један Русија). Од тада је Србији пошло за руком да одржи тај деликатни баланс између две стране, и да натера руске дипломате да јавно изјављују да се „не противе путу Србије у ЕУ“ (што је значајно поткопавало позиције проруских снага у земљи), али и западне дипломате да наглас изјављују да „поштују српску неутралност“ и да „Србија има право да води самосталну спољну политику“. Да се таква позиција не може одржавати бесконачно, није спорно. А руска јавност мора да разуме да, како тренутно стоје ствари, када се тај баланс наруши, он ће бити нарушен на штету и Русије, и Србије - ако се Русија у међувремену активније и промишљеније не укључи у политички живот Србије и Балкана.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!