Зашто је СССР ушао у рат против Јапана, који је био „спреман да врати Сахалин и Куриле без рата“?

Фотографија: ТАСС

Фотографија: ТАСС

2. септембра 1945. на америчком бојном броду „Мисури“ у водама Токијског залива потписан „Акт о безусловној капитулацији Јапана“ и стављена тачка на Други светски рат. Зашто су Велика Британија и САД инсистирале да СССР зарати са Јапаном? И зашто је Совјетском Савезу и Стаљину тај рат уопште био потребан? О томе разговарамо са Анатолијем Кошкином, професором Института за земље Истока и чланом извршног савета Руске асоцијације историчара Другог светског рата.

Поштовани професоре, да ли је уобичајено мишљење да је Други светски рат завршен на Истоку и зашто се сматра да је почео анексијом Пољске, а не рачунају се страшни губици које је Јапан нанео Кини?

Анатолиј Кошкин: Према подацима које износе кинески историчари, у сукобу са Јапаном погинуло је 30 до 35 милиона људи. Због тога се у Кини одавно сматра да Други светски рат није почео 1. септембра 1939. године, него 7. јула 1937. године, када је императорска јапанска армија кренула у велики рат против Кине. Чак и ако се сматра да је Кина изгубила 30 милиона, ипак је то половина свих жртава Другог светског рата. Подсећам да је према најновијим подацима у току Другог светског рата погинуло око 60 милиона људи. Од тога је само 15 милиона војника, а остале жртве су цивили. Међутим, Европа рачуна да је рат почео када су се у њега укључиле Велика Британија и Француска, водеће светске силе тога доба.

Када је совјетском руководству постало јасно да ће морати да ратује против Јапана?

А. К.: Мислим да је Јосиф Стаљин имао врло озбиљне геополитичке мотиве да учествује у том рату. Греше они који кажу да је најважнија била тежња да се врате, или, по јапанској терминологији, заузму Курилска острва и Сахалин. Ствар је у томе што су Јапанци и сами били спремни да дају те територије само да би Совјетски Савез остао неутралан. Постоје многе документоване потврде да је то било тако. Стаљин је међутим, по мом мишљењу, имао друкчији задатак. Није се смело допустити да Кина постане савезница, и то војна савезница Сједињених Америчких Држава.

А да ли је било разлога за такво страховање?

А. К.: На пример, Рузвелт је на Конференцији у Каиру 1943. у четири ока разговарао са тадашњим кинеским лидером Чанг Кај Шеком. Они су се договарали да после рата склопе кинеско-амерички војни савез и да америчке базе буду постављене дуж совјетске границе. Штавише, било је речи о томе да се из Источне Азије потисне утицај Совјетског Савеза, а такође Велике Британије, Француске и других европских колонијалних сила, како би Америка могла доминирати у том огромном региону. С обзиром да су САД тада биле неупоредиво јаче од Кине, то су заправо били планови за успостављање владавине Сједињених Америчких Држава практично у целом свету.

Совјетски Савез је на Конференцији у Јалти коначно „наговорен“ да уђе у рат против Јапана. Рузвелт је био спреман на многе уступке само да би се то постигло.

А. К.: Енглези и Американци су током читавог рата на све начине наговарали Стаљина да што пре уђе у рат против Јапана. На свим сусретима и конференцијама говорило се о помоћи коју треба да пружи Совјетски Савез. Стаљин је ту помоћ први пут обећао у Техерану, где је отворено изјавио да ће после слома Хитлерове Немачке заједничким силама кренути на Јапан. То је код Американаца и Енглеза изазвало велики ентузијазам. Они су у својим стратешким плановима рачунали на будуће учешће Совјетског Савеза у том рату.

Рузвелт је на Конференцији у Каиру 1943. у четири ока разговарао са тадашњим кинеским лидером Чанг Кај Шеком. Они су се договарали да после рата склопе кинеско-амерички војни савез и да америчке базе буду постављене дуж совјетске границе. Штавише, било је речи о томе да се из Источне Азије потисне утицај Совјетског Савеза, а такође Велике Британије, Француске и других европских колонијалних сила.

Американци тада још нису имали атомску бомбу, и због тога су учешће Совјетског Савеза у рату они доживљавали као обавезан услов. Штавише, чак и после успешног тестирања атомске бомбе Труман је рекао Стаљину на Потсдамској конференцији да се веома нада да ће Совјетски Савез испунити своје обавезе.

Међутим, када су дунули ветрови Хладног рата постало је јасно да ће атомска бомба бити примењена, и Американци нису желели да деле плодове победе. Они су одлично схватали да помоћ Совјетског Савеза Кинезима, и конкретно оружаним снагама Комунистичке партије Кине може озбиљно изменити равнотежу снага у том делу света.

Поред тога, САД су уз помоћ Совјетског Савеза сачувале животе пола милиона својих војника. О томе је говорио председник Труман...

А. К.: Американци су, нажалост, веома брзо заборавили колико је Совјетски Савез допринео слому јапанског милитаризма. Применивши атомске бомбе против цивилног становништва Хирошиме и Нагасакија они су присвојили све „победничке ловорике”. У САД, па чак и у Јапану, још увек се сматра да је императорска армија капитулирала због нуклеарног напада...

Американци су, нажалост, веома брзо заборавили колико је Совјетски Савез допринео слому јапанског милитаризма. Применивши атомске бомбе против цивилног становништва Хирошиме и Нагасакија они су присвојили све „победничке ловорике”.

У стварности, међутим, јапанска влада није намеравала да капитулира чак ни после тих нељудских напада на поменуте градове. То питање није размотрено чак ни на седници Врховног савета за руковођење ратом. Јапан је наставио да се припрема за одлучну битку на својој територији. Творац одреда камиказа, вицеадмирал Ониши изјавио је: „Ми ћемо жртвовати 20 милиона Јапанаца у специјалним нападима, али ћемо приморати Американце да прихвате наше услове примирја”. Радило се, заправо, о рату до последњег Јапанца. И само је улазак Совјетског Савеза у рат убедио јапанско руководство да је даље супротстављање бескорисно.

Курилска острва су дата Совјетском Савезу као геополитички трофеји рата на Далеком истоку, као што су савезници и обећали Стаљину. Зашто онда Запад није сада на нашој страни у територијалном спору са Јапаном?

А. К.: Јапанска страна стално наглашава да до 1945. године Совјетски Савез, наводно, није претендовао на те територије. То није тачно. У лето 1940. године народни комесар за спољне послове Молотов изјавио је у сусрету са амбасадором Јапана да пакт о ненападању може бити потписан само уколико Совјетском Савезу буду враћена раније изгубљена острва Сахалин и Курили. У противном, ако јапанска страна сада није спремна да решава територијалне проблеме, може се потписати Пакт о неутралности. То је детаљ који је мало коме познат. Током читавог Другог светског рата Курилска острва и Сахалин су Јапанци користили као базу у којој су се припремали за напад на Совјетски Савез. Штавише, напад на Сједињене Америчке Државе извршен је са јапанске ескадре која је испловила из залива на острву Итуруп. Према томе, Стаљин је имао све основе да савезницима у Јалти постави услов: Курили и Јужни Сахалин треба да буду враћени неговом претходном власнику.

Узгред да кажем, Рузвелт је то овако прокоментарисао: „Руси хоће да врате оно што им је било отето“. Исти став је имао и Черчил, који је сматрао да Русија мора имати излаз на отворени океан. Конкретно, на Тихи океан. А ако Јапан држи Курилска острва, он Русији затвара тај излаз.

Поред тога, постоји Атлас руских земаља 1796. године. То је документ из кога се јасно види да су острва Кунашир, Итуруп и Шикотан обележена бојом руске територије и део су Камчатског округа. Јапан је у то доба био затворена држава. Јапанци нису имали право да напуштају територију своје земље. Посебно је важно што је острво Хокаидо било укључено у састав јапанске државе тек средином 19. века, а пре тога није било јапанска територија. Како онда земље које су још северније од тог острва могу бити „исконски јапанске“?

Уосталом, тај спор је могао бити решен 1956. године, када је Никита Хрушчов у знак добре воље обећао Јапану да ће им вратити острво Шикотан и групу острва Хабомаи. Међутим, у Сан Франциску је потписан мировни споразум по коме су се Јапанци демонстративно одрекли територије Јужног Сахалина и свих Курилских острва. Штавише, када је јапански парламент ратификовао мировни споразум у Сан Франциску, усвојена је резолуција у којој је постављен задатак да се Јапану врате само Хабомаи и Шикотан, и није било никаквих разговора о Итурупу и Кунаширу, јер се сматрало да су те територије и по декларацији из Потсдама и по мировном споразуму у Сан Франциску припале Совјетском Савезу. Уз све то, одредба о томе да Јапан одустаје од претензија на те територије формулисана је врло лукаво. Тамо се не набрајају конкретна острва и не говори се у чију се корист Јапан одриче тих територија. Управо то сада, упркос логици, покушавају да искористе садашњи јапански политичари.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“