Да ли ће Донбас завршити као Српска Крајина?

Фотографија: AP.

Фотографија: AP.

У августу се навршава 20 година од уништења Републике Српске Крајине у Хрватској. Како те догађаје и улогу Русије у њима виде руски експерти? У чему је суштинска разлика између Републике Српске Крајине и Чеченије? Хоће ли Донбас доживети „Олују” и „Бљесак”? О свему томе поразговарали смо са нашим сталним експертом, др Петром Искандеровом, старијим научним сарадником Института за славистику Руске академије наука.

Каква је била улога Русије у догађајима везаним за пад Републике Српске Крајине? Да ли је тада Русија бар теоретски могла да спречи крвави сценарио?

Петар Искендеров: Догађаје везане за пад Српске Крајине 1995. године треба разматрати како у контексту опште ситуације на Балкану у том периоду, тако и у контексту интереса кључних актера на светској политичкој сцени. Одлучујући значај у том смислу имао је развој ситуације у Босни и Херцеговини, а такође позиција тадашњег руководства СРЈ и Русије.

Пре свега, распад Југославије у првој половини 1990-их одвијао се у оквиру сценарија који је припремио Запад, а одобрило тадашње руководство Русије. Тај сценарио је предвиђао поделу Југославије у складу са границама које су у том тренутку постојале међу републикама. Таква одредба тада није била фиксирана на нивоу међународних споразума и први пут је јасно формулисана тек у време каснијих преговора о Косову у виду три позната „не” Контакт-групе („не” повратку на стање пре кризе, „не” подели и „не” припајању суседним државама). Водеће светске силе су у оквиру своје политике према конфликтима у Хрватској и Босни и Херцеговини 1991-1995. спроводиле управо ту линију, и због тога се ни од Вашингтона, ни од Брисела, па ни од Москве није могло очекивати да прихвате самоопредељење Срба у Хрватској. Исто тако је Хрватима и Србима у Босни и Херцеговини ускраћено потпуно самоопредељење.

Очигледан „босански траг” имао је и план „Загреб-4” (Z-4) који је у јануару 1995. изнео тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Тај план је подразумевао аутономију Книнске Крајине и потпуно интегрисање западне и источне Славоније са Хрватском. Ту се такође примећују јасне паралеле са каснијим босанским „дејтонским” моделом.

Распад Југославије у првој половини 1990-их одвијао се у оквиру сценарија који је припремио Запад, а одобрило тадашње руководство Русије.

Тај план је теоретски имао шансе да успе, али само ако би светска заједница била доследна и одлучна у вршењу притисака и на Београд, и на Книн, и на Загреб. Међутим, таквих притисака није било чак ни када су све стране дале до знања да су теоретски и уз извесне измене спремне да размотре план Z-4. Та сагласност је објективно отварала простор за преговоре уз међународно посредовање у формату који је касније примењен у Дејтону. Међутим, водеће светске престонице биле су сувише заузете око босанске кризе и нису имале ни воље, ни жеље да организују међународни формат за питања која су по њиховом мишљењу била мање важна од етничког и грађанског рата који је тада беснео у Босни и Херцеговини. На крају су стране у конфликту везаном за Републику Српску Крајину биле препуштене саме себи, и његов исход би био унапред познат чак и без војнотехничког садејства које је хрватској армији обезбедио НАТО пакт. По мом мишљењу, сличан крај би доживела и Република Српска у Босни, само да у Дејтону није било постигнуто тражено решење о прекиду ватре и принципима послератног устројства Босне и Херцеговине.

Међутим, проблем судбине Републике Српске Крајине има и ширу геополитичку димензију, јер даје основа да се постави питање природе и извора регионалног и етничког сепаратизма у савременом свету, а самим тим и унутрашњих и међународних механизама који могу бити примењени за решавање сличних конфликата.

У том смислу као најактуалније делују паралеле са развојем ситуације око ДНР и ЛНР. Украјинске власти не скривају да би радо спровеле „Олују” или „Бљесак” у Донбасу...

П. И.: Ту треба имати у виду неколико момената. Ако говоримо о ставу власти у Кијеву, оне свакако посматрају дејства хрватске армије 1995. године искључиво са гледишта војног успеха, и то их побуђује да праве сличне сценарије.

Уједно треба имати у виду и то да је оружана операција Загреба подржана и тиме што није постојао јасан споразум између сукобљених страна, који би био постигнут под контролом и уз гаранције међународне заједнице. Када је реч о Донбасу, такав комплекс споразума постоји у виду „Минска 1” и „Минска 2”. Оружана операција Кијева против ДНР и ЛНР у директној је супротности са духом и словом тих споразума, а они су потписани уз непосредно учешће Русије, Француске и Немачке. Ова околност је важан фактор који обуздава власти у Кијеву, напоредо са чињеницом да оне нису сигурне у повољан исход евентуалне војне операције (Загреб је 1995. године, објективно гледано, био сигуран у успех).

Да ли је могуће на међународном нивоу пронаћи заједнички приступ у оцењивању сличних конфликата? Или ће Запад у сваком случају подржавати очување територијалне целовитости појединих држава, рецимо Хрватске и Украјине, а истовремено ће подржавати сваку иоле озбиљну сепаратистичку тенденцију у Србији и Русији? Имају ли руски експерти морално право да са једне стране осуђују дејства Хрватске и Украјине усмерена на успостављање територијалне целовитости, а са друге да оправдавају или сматрају легитимним дејства Србије на Косову и Русије у Чеченији током деведесетих година?

П. И.: Крајем 1998. и почетком 1999. није постојао комплекс међународних споразума везаних за ситуацију на Косову. Споразум о размештању Косовске верификационе мисије ОЕБС-а није ни близу Дејтонског споразума, а преговарачки процес у Рамбујеу саботирале су пре свега саме западне силе. Обе ове околности су такође допринеле ескалацији оружаног конфликта на Косову, као и интервенцији НАТО-а.

Ако говоримо о ставу власти у Кијеву, оне свакако посматрају дејства хрватске армије 1995. године искључиво са гледишта војног успеха, и то их побуђује да праве сличне сценарије.

И обрнуто. Када је реч о Македонији, 2001. је потписан Охридски мировни споразум, и он је објективно у извесној мери послужио као фактор који је спречио да локални етнички конфликт прерасте у сукоб ширих размера, и то чак није зависило од конкретних одредби дотичног документа. У вези са тим има основа да се изведе закључак по коме постојање споразума, потписаног уз међународно учешће или под међународним притиском, објективно служи као озбиљан фактор обуздавања свих страна у постојећим и потенцијалним конфликтима. И то треба да буде свеобухватни споразум који прописује принципе (пре)уређивања државно-административних структура, а не уопштени договор о раздвајању сукобљених страна и размештању мировњака (такви механизми су постојали 2008. године у Грузији, али они нису зауставили њеног тадашњег председника Михаила Сакашвилија).

Други кључни фактор од кога зависи развој ситуације у земљама где постоје сепаратистички покрети јесте углед дотичне државе на светској економској и политичкој сцени. Управо због тога је Запад, у целини гледано, веома уздржан поводом дејстава руских власти у Чеченији, а уздржава се и од активнијег мешања у сепаратистички настројена подручја Кине (аутономни ујгурски регион Синђанг и Тибет).

Још један важан фактор су и интереси суседних земаља, као и присуство међународних терористичких структура. Русија је прилично успешно скренула пажњу светске заједнице управо на терористичку позадину догађаја у Чеченији, и та околност је у знатној мери нивелисала активну антируску пропаганду коју су ширили чеченски сепаратисти и њихови истомишљеници на Западу. Тај фактор нису искористиле власти СРЈ када је реч о Косову. Српска пропаганда није успела да превазиђе оквире модела конфронтације између централних власти и етничких албанских сепаратиста. А тај модел, објективно гледано, није могао добити подршку на међународној сцени, с обзиром на антисрпску политику Запада током претходних година, која је вођена и у светским медијима.

Најзад, важан фактор је и способност централних власти дотичне „заинтересоване” државе да реши проблем сузбијања сепаратистичког покрета на својој територији у најкраћем могућем року и са најмањим могућим скретањем пажње међународних организација. Није реч само о роковима и војнотехничкој ефикасности саме операције, него и о добро одабраном тренутку, а у случају потребе и уз истовремену операцију пропагандистичког „покривања” те акције. У догађајима везаним за Републику Српску Крајину такво прикривање у договору са западним престоницама било је објављивање сателитских снимака који наводно сведоче о масовном убијању цивила у Сребреници. Та „информација” је била убачена у светске медије управо у време одлучујуће припреме и извођења операције „Олуја”, у првим данима августа 1995. године. То је омогућило да се операција реализује фактички у светском медијском вакууму, за разлику, рецимо, од дејстава српских власти на Косову 1998-1999.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“