Обелодањени тајни документи из Другог светског рата

Фотографија: Јуриј Машков / ТАСС.

Фотографија: Јуриј Машков / ТАСС.

Писац и историчар специјалних служби, пензионисани пуковник Александар Бондаренко, објавио је књигу о Павлу Фитину, шефу Спољне обавештајне службе СССР-а у Другом светском рату, кога још зову и совјетски Валтер Шеленберг. О свом јунаку, о совјетској обавештајној служби и њеном утицају на ток рата, као и о стварању совјетске нуклеарне енергетике, аутор књиге разговара са дописником „Руске речи“.

Марина Обраскова: Шта вас је побудило да пишете о Фитину?

Александар Бондаренко: Одавно имам контакте са информативним бироом Спољне обавештајне службе, па смо одлучили да поводом 70. годишњице Победе објавимо књигу о животу незаслужено заборављеног Павла Фитина. Из поверљивих извора сам сазнао да је један познати аутор, који пише о обавештајној служби, заплакао када је сазнао да сам ја написао такву књигу. Заплакао је јер се није сам сетио да обради ову тему. Фитин је крајње занимљив лик, али је једноставно заборављен, као што се код нас то често дешава.

Рекли сте да сте имали неколико варијанти у избору јунака ваше књиге...

Захваљујући Фитину совјетска атомска бомба се појавила убрзо после америчке.

А. Б.: Све су то били јунаци обавештајне службе. Још су остале неке биографије које нису толико познате, и ја ћу им се вратити у догледној будућности. То су Хероји Совјетског Савеза који су руководили илегалом и командовали партизанима. А свима њима је руководио Фитин. Када сам почео да пишем питали су ме: „А ко је он?“ Ја сам одговарао да је то совјетски Шеленберг, и тада би сви схватили о коме се ради. Шеленберг је био шеф војне обавештајне службе Трећег рајха, а у Русији је постао познат захваљујући легендарној серији „17 тренутака пролећа“ („17 мгновений весны“). Постао је познатији од свога совјетског колеге, тј. од шефа наше обавештајне службе.

Да ли је његова биографија и данас актуелна?

А. Б.: Да. У књизи се преиспитује веома важна тема: узајамни односи Спољне обавештајне службе, и уопште обавештајне службе, са једне стране, и руководства државе са друге. Раније се нешто о Спољној обавештајној служби могло сазнати из „Прегледа историје Спољне обавештајне службе“ („Очерк об истории внешней разведки“), издатог 1960-их. Тамо се ова служба приказује са гледишта генералног секретара ЦК КПСС Никите Хрушчова, који се трудио да се огради од Стаљиновог режима. Данас је Фитиново име рехабилитовано и о њему се већ говори. Он је први, преко Берије, писао Стаљину извештаје о великој вероватноћи напада Немачке на Совјетски Савез, али су његови извештаји игнорисани...

Чини ми се да је веома драгоцен и пример Фитиновог напредовања у каријери, и то нарочито у условима данашњег кадровског дефицита. Почео је као сеоски дечак са Урала и све је сам постигао.

Наш јунак је био један од најмлађих који су позвани у Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД), у обавештајце. Само после годину дана службовања постао је начелник обавештајне службе.

Он је завршио Тимирјазевску академију и радио је у издавачкој кући која је објављивала књиге за село. Са тог радног места је прешао у службу безбедности. Тада су државне органе потресале репресије и било је неопходно да се одабере око 800 младих људи са високим образовањем. Наш јунак је био један од најмлађих који су позвани у Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД), у обавештајце. Само после годину дана службовања постао је начелник обавештајне службе. Увек ме је фасцинирало колико је он добро организовао рад службе и како је налазио заједнички језик са „ветеранима“. У мојој књизи је описана епизода о томе како је он помогао породици једног младића који је био иза линије фронта. Његова породица се нашла у позадини у врло тешкој ситуацији. Чим је Фитин за то сазнао, муњевито је решио то питање. Породици је пронађен стан и обезбеђена су јој средства за живот, што је у ратно доба имало непроцењиву вредност.

Колико је Фитин тада имао година?

А. Б.: Он се прихватио места начелника службе када је имао 31 годину. Био је млад и видео је велике перспективе за њен развој. Он је фактички створио обавештајну службу у њеном садашњем облику. И ту се не ради само о обавештајној служби. Чувени стратешки затворени градови, где су били смештени важни погони и где се, између осталог, радило на нуклеарним пројектима – то је такође његова идеја. Он је први схватио перспективе нуклеарног пројекта и убедио је руководство да обрати пажњу на тај пројекат. Захваљујући Фитину совјетска атомска бомба се појавила убрзо после америчке. Он је организовао информациони посао који је помагао руководству да доноси одлуке. Сада је тај правац један од најважнијих у служби.

Да ли су у књизи коришћена доступна документована сведочанства?

Он је фактички створио обавештајну службу у њеном садашњем облику.

А. Б.: У њој су коришћени само званични документи. Има и оних докумената са којих је печат државне тајне скинут само ради ове књиге. Информативни биро Спољне службе безбедности помогао ми је да прикупим информације и да их правилно интерпретирам.

Са којих докумената је скинут печат државне тајне?

А. Б.: Са оних где се говори о нуклеарном пројекту. О томе како су власти наше земље уз помоћ обавештајне службе обратиле пажњу на развој нуклеарне енергетике.

А да ли се из књиге могу сазнати нове чињенице о Другом светском рату?

А. Б.: Ново је то што ми можемо на основу докумената и сећања очевидаца да се уверимо у игнорантски однос државног руководства према подацима који су пристизали из обавештајне службе.

Крајње драгоцени Фитинови подаци уопште нису озбиљно разматрани. Да су они били другчије третирани, можда би се могле избећи огромне људске жртве.

Уз љубазну сагласност редакције издавачке куће „Молодаја гвардија” („Молодая гвардия“) објављујемо фрагмент књиге Александра Бондаренка „Фитин“, где се говори о пројектима стварања нуклеарног оружја и о шпијунској операцији „Енормоз“ у Другом светском рату.

<…> ми знамо да је 22. децембра 1942. године из Лондона стигао у Москву детаљан реферат о радовима који се спроводе не само у Енглеској, него и у САД. Из добијених докумената се види да су Американци већ претекли Енглезе у изради оне бомбе. И још знамо да је у обавештајној служби покренута операција која је добила звучан назив „Енормоз“ (није чудо што је одељење за научно-техничку обавештајну службу било у саставу Петог одељења, англо-америчког), што је руска транскрипција речи „Enormous“, а она се са енглеског језика преводи као „огроман“, а са америчког сленга као „монструозан“, „ужасан“.

Међутим, нас из неког разлога нису обавестили када је та операција званично почела...

Академик Игор Курчатов познат је као „отац совјетске атомске бомбе” (управо он је одржавао везу између двеју „структура”). Он је у марту 1943. године писао народном комесару Лаврентију Берији:

„Размотрио сам материјал и дошао до закључка да он има огроман, непроцењив значај за нашу државу и науку... Материјал даје могућност да се добију веома важни оријентири за наше научно истраживање, да се заобиђу многе веома мукотрпне фазе бављења овим проблемом и да се стекну сазнања о новим научним и техничким путевима његовог решавања”.

Убрзо после тога Берија је постао надзорник „нуклеарног пројекта”.

* * *

Тешка срца се уздржавамо од детаљног описа ангажовања совјетских обавештајаца око пројекта „Енормоз”, јер је тај посао био само посредно везан за јунака наше књиге.

Нема земље осим Совјетског Савеза којој би се могла поверити овако страшна ствар.

Међутим, све је почело управо захваљујући Фитину. По мишљењу стручњака, да Фитин није обратио пажњу најпре на саопштење о лондонским, а затим и о америчким истраживањима, све би остало „у фиоци”. У ратним годинама никоме није било до тога.

Тада је њему поверено да руководи тим послом и да га као шеф обавештајне службе усмерава. Он је своје људе слао преко мора и океана са конкретним задацима. У обавештајној служби, као и у животу, свако има своју улогу.

Прецизираћемо само да се у посао везан за „нуклеарни пројекат” ускоро укључила и наша војна обавештајна служба. Са њом је на своју иницијативу успоставио везу Клаус Фукс, немачки комуниста и научник светског гласа који је добио британско држављанство. Међутим, Државни комитет за одбрану донео је 1943. године одлуку у складу са којом је главни задатак војне обавештајне службе био да дође у посед војнополитичких планова Немачке, док су научнотехничка питања била искључиво у надлежности научнотехничке обавештајне службе Народног комесаријата државне безбедности (НКГБ). Фукс је био пребачен на везу са резидентуром Спољне обавештајне службе...

О размерама и правцима радова на „нуклеарном пројекту” могло се судити и по „строго поверљивом” плану који је направио Павел Фитин 5. новембра 1944. године:

„План активности агената и оперативаца у вези са пројектом ’Енормоз’”

1. Стање научних радова везаних за пројекат ’Енормоз’

Према материјалима добијеним од агената и оперативаца ситуација око научно-производног рада на проблему ’Енормоз’ у различитим земљама изгледа овако:

1. У САД

САД су најважнији центар радова на ’Енормозу’, како по размерама тих радова, тако и по постигнутим резултатима. Радови се одвијају веома успешно. Резултати истраживања која се спроводе на водећим америчким универзитетима брзо се реализују у пракси; истовремено са радовима у лабораторијама врше се пројектантски радови, граде се полупроизводни погони и велике фабрике.

Стање радова на сваком од три основна правца:

а) Издвајање радиоактивног урана 235 из природног урана.

Према подацима којима располажемо, прва експериментална бомба треба да буде готова у јесен 1944. године. Радови се врше у кампу ’Y’ у држави Нови Мексико и још су поверљивији од радова на нуклеарним реакторима.

По методу издвајања дифузионо-електромагнетским путем, који су развили научни радници, покренута је изградња фабрике која дневно може производити 1 кг урана 235. Изградња се карактерише као нешто досада невиђено по своме обиму. Место изградње је камп „X” у долини реке Тенеси, држава Тенеси.

б) Изградња нуклеарних реактора за производњу елемента 94 уз истовремено добијање велике количине енергије.

Постоје подаци о томе да САД поседују 9 нуклеарних реактора”.

<…>

А сада следи оно најважније:

„в) Разрада и конструисање атомске бомбе.

Према подацима којима располажемо, прва експериментална бомба треба да буде готова у јесен 1944. године. Радови се врше у кампу ’Y’ у држави Нови Мексико и још су поверљивији од радова на нуклеарним реакторима.

2. У Енглеској

Радови Енглеза на ’Енормозу’ зависе од Американаца због слабијих економских могућности Енглеске у поређењу са САД у ратним околностима.

Главни део радова Енглеза на ’Енормозу’ обавља се у Канади, где су Енглези премештени због веће заштићености од непријатељских напада из ваздуха и у циљу њиховог зближавања са Американцима. Мањи број научних радника који су остали у Енглеској наставља да ради у ранијим правцима, мада у мањем обиму. Радове обављају универзитети у Кембриџу, Оксфорду, Ливерпулу, Бирмингему и др., а обавља их и позната фирма Imperial Chemical Industries.

3. Канада

Радови се обављају у Монтреалу, у систему Канадског националног савета за истраживања. Научни колектив, који се састоји од научника пребачених из Енглеске и канадских научника знатно је увећан и броји око 250 чланова. Главни објекти њиховог рада су изградња два нуклеарна реактора система ’уран-графит’:

1) експерименталног реактора и 2) великог индустријског реактора снаге 100.000 kW.

У канадском колективу има и француских научних радника, од којих је један број већ отпутовао у Француску (проф. Оже), а други намеравају да отпутују (Герок, Голдшмит)

Услед тесног контакта у раду научника из те три земље, међу њима је утврђена следећа расподела праваца научног рада: највећа пажња се посвећује радовима на брзим неутронима, тј. на издвајању радиоактивног урана 235 из природног урана дифузионо-електромагнетним методом ради његове непосредне примене у атомској бомби. Те радове обављају Американци.

У канадском центру су удружени енглески, канадски и амерички стручњаци који раде у области спорих неутрона, тј. на изградњи нуклеарних реактора. Ти радови су на другом месту. На последњем месту су радови који се обављају у Енглеској.

У Монтреал пристижу стручњаци који раде у области спорих неутрона. Неколико енглеских представника је отпутовало из Енглеске и Канаде у САД и тамо они раде заједно са Американцима.

4. Француска

Познати француски физичар Жолио-Кири, који се бави истраживањима у области пројекта ’Енормоз’, наводно је постигао врло важне резултате.

Мада су Енглези, а можда и Американци, већ чинили извесне покушаје да се зближе са Жолиом, он ће по свему судећи остати у Француској и тешко да ће сарађивати са неким без званичне сагласности своје владе. На тај начин се појављује још један центар радова на ’Енормозу’.

5. Немачка

Немамо прецизне податке о стању научног рада на решавању проблема ’Енормоз’ у овој земљи. Подаци којима располажемо су противречни. Према једним подацима, Немци су постигли значајне резултате, а према другим Немачка у њеној садашњој економској и војној ситуацији не може да обавља озбиљније научне радове у области пројекта ’Енормоз’.

Познато је да на томе раде научници Хајзенберг, Вајцекер, Хан, Есау и др.”

Уз све речено можемо додати и то да је најважнији објекат америчког програма био Центар за нуклеарна истраживања у Лос Аламосу. На том објекту је радило око 45 хиљада војних лица и цивила. У стварању прве атомске бомбе ангажовано је дванаест добитника Нобелове награде у области физике из Сједињених Америчких Држава и Европе.

Када је председник Хари Труман у јуну 1945. године на конференцији у Потсдаму саопштио Стаљину да се тестира „принципијелно ново оружје огромне разорне моћи”, Јосиф Висарионович је реаговао прилично спокојно.

Наравно, ти људи су добро знали чиме се баве и какву улогу ће одиграти атомско оружје у најскорије време, али су размишљали и о даљој будућности. Из тог разлога се неколико америчких научника чак обратило председнику Рузвелту писмом у коме су му предложили да открије нуклеарне тајне Совјетском Савезу... Не треба посебно наглашавати да њихов предлог није наишао на подршку.

Тада су ти мислећи људи (тачније, не они конкретно, него други, а ми не знамо који су ти други) одлучили да, што се каже, крену заобилазним путем, тј. да сами предају „нуклеарне тајне” Совјетском Савезу. Извор у њујоршкој резидентури овако је то објаснио:

„Нема земље осим Совјетског Савеза којој би се могла поверити овако страшна ствар. Али пошто ми не можемо да је отмемо од других земаља, нека СССР зна за њу, нека буде упућен у напредак, искуство и изградњу. Тада Совјетски Савез неће бити у положају земље која се може уцењивати”.

Паметни људи су веровали у социјализам. У њему су видели алтернативу за капиталистички поредак, и веома су се надали да ће СССР превазићи привремене субјективне потешкоће и искористити све предности реалног социјализма у своме даљем развоју. Међутим, као што је познато, у Совјетском Савезу је победио управо субјективизам, услед чега је земља скренула са пута социјалистичког развоја, док се „комунистичка Кина” и даље самоуверено креће својим сопственим путем. Али то је већ нека друга тема.

У оно време су се људи – чак и они којима су била страна комунистичка убеђења – потпуно несебично трудили да помогну Совјетском Савезу у његовој праведној борби против фашизма, и нису желели да СССР по окончању тог рата остане разоружан пред најмоћнијом империјалистичком силом на свету...

Десило се, на пример, да је непозната особа предала совјетском генералном конзулату у Њујорку пакет са „строго поверљивим” и веома драгоценим материјалима пројекта „Менхетн”, како су га звали Американци. „Добротвор” је оставио пакет и одмах отишао, тако да се ни данас не зна ко је то био...

Данас је Фитиново име рехабилитовано и о њему се већ говори. Он је први, преко Берије, писао Стаљину извештаје о великој вероватноћи напада Немачке на Совјетски Савез, али су његови извештаји игнорисани...

Информације су пристизале из различитих извора, али су све оне, колико је познато, биле изузетно веродостојне. Није било никаквих погрешних материјала или варијанти које воде у „ћорсокак”. Поред тога, на Западу дуго нико није знао да совјетска обавештајна служба спроводи операцију „Енормоз” и поред апсолутне тајности којом је пројекат „Менхетн” био окружен, и свих напора специјалних служби западних држава да сачувају ту тајност. Када је председник Хари Труман у јуну 1945. године на конференцији у Потсдаму саопштио Стаљину да се тестира „принципијелно ново оружје огромне разорне моћи”, Јосиф Висарионович је реаговао прилично спокојно, што су западни лидери дочекали са извесном иронијом. Черчил је касније у мемоарима написао: „Стаљин није имао појма колико је важно то што му је саопштено”.

Међутим, као што је познато, најслађе се смеје онај ко се последњи смеје... Може се рећи да се последњи смејао Стаљин када је 29. августа 1949. године у Совјетском Савезу први пут тестирано нуклеарно оружје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“