„Већ осам српских добровољаца осуђено због Новорусије”

Србин Радомир Почуча (лево) који је ратовао у Донбасу против украјинских оружаних формација. Фотографија: facebook.com/para.bellum2

Србин Радомир Почуча (лево) који је ратовао у Донбасу против украјинских оружаних формација. Фотографија: facebook.com/para.bellum2

Србин Радомир Почуча, који је ратовао против украјинских оружаних формација, дао је интервју за лист Газета.Ru. Сваки српски добровољац сада може завршити у затвору ако се врати у Србију. „Руска реч” преноси овај интервју у ексклузивном преводу на српски језик.

Осморица грађана Србије осуђени су у својој земљи казном затвора зато што су ратовали у Донбасу против украјинских оружаних формација. Газета.Ru је поразговарала са једним српским волонтером, Радомиром Почучом, који се такође може наћи иза решетака. Он жели да се врати кући, иако постоји ризик да тамо заврши у затвору.

Радомир Почуча је ратник са дугогодишњим стажем. Учествовао је у низу конфликата на територији бивше Југославије, затим је служио у елитној јединици МУП-а Србије, а када је почео конфликт на истоку Украјине учествовао је у борбеним дејствима против украјинских оружаних формација. Сада и он, као и многи добровољци из Србије, може завршити у затвору ако се врати у отаџбину.

Владимир Вашченко: Зашто су Срби одлучили да оду у Донбас и ратују против украјинских оружаних формација?

Радомир Почуча: То је вишевековна традиција – Руси помажу Србима, Срби помажу Русима. Сети се Првог светског рата. Или Другог светског рата, када је Црвена армија ослободила Београд. Затим грађанског рата у Југославији, када су нам у помоћ долазили добровољци из Русије. Са друге стране, постоји легенда о српском војводи Александру Саичићу, који је ратовао за Руску империју у Руско-јапанском рату и победио самураја у двобоју сабљама код Порт Артура. Сада се његова сабља чува у вашем Централном музеју оружаних снага.

Колико је отприлике Срба дошло на исток Украјине да ратује?

Р. П.: Мислим да их има од 70-80, до можда неколико стотина. Али то све много зависи од тога да ли неко жели или не жели да открива где и на чијој страни ратује. Код нас је недавно донет нови закон по коме је Србима забрањено да учествују у ратном конфликту на територији друге државе, без обзира да ли су у том конфликту угрожени интереси нашег братског народа.

Другим речима, Срби могу бити осуђени за своју „добру вољу”?

Р. П.: Не да „могу бити”, него је већ осам српских добровољаца добило условне казне затвора – од три до пет година. Али ја мислим да остали добровољци, када се врате, заиста могу бити упућени на издржавање затворске казне. У сваком случају, служба безбедности Србије прислушкује телефоне добровољаца и прати оно што они пишу на интернету, а није искључено да прегледа и њихову електронску пошту.

Одржаваш ли контакте са осуђенима?

Р. П.: Да, у контакту смо. Они су прави борци, нису одбацили своја убеђења и не жале због онога што су учинили за Новорусију. Један од њих сада хоће и у Сирију да иде као добровољац, да ратује против „Исламске државе” (организација радикалних исламиста која је забрањена у многим земљама света, укључујући и Русију – Газета.Ru).

Чудно је што се такав закон појавио у време председника Николића, српског националисте који говори о томе да треба бранити интересе Срба и православаца...

Р. П.: Шта да ти кажем... Ја њега лично познајем. Да, он је био члан Српске радикалне странке, затим је основао Српску напредну странку и захваљујући националистичкој и патриотској реторици дошао је на власт. А сада он нема стварну власт, сада његово име користе други политичари. На пример, премијер Вучић, који је током избора говорио о повратку „српског сјаја”, али сада своју политику спроводи потпуно у складу са општеевропским токовима, дакле онако како одговара Меркеловој и другим западним лидерима. Сада су веома утицајни људи у Београду амбасадор САД Кирби и амбасодор ЕУ Девенпорт.

Фотографија: facebook.com/para.bellum2

Шта ће сада да раде српски добровољци који по новом закону могу да заврше у затвору?

Р. П.: То је питање личног избора. Због тога се и каже да је неко „добровољац”. То је твоја добра воља: да ли ћеш доћи и ризиковати живот и своју слободу после рата. Они који су сада остали можда ће затражити грађанство ЛНР или ДНР. А можда ће се и вратити у Србију, без обзира на последице. Не могу да предвидим.

А где су Срби служили у армијама ДНР и ЛНР? У пешадији или још негде?

Р. П.: Прво, међу њима је био одређени број бивших припадника Црвених беретки. То је елитна јединица чији су припадници стицали искуство још у првом грађанском рату у Југославији. А друго, све зависи од образовања, струке и физичке спремности самог борца. Не мораш да будеш тенкиста или снајпериста, понекад је кувар исто толико важан као и борац са оружјем у руци. Или, на пример, дођеш у кућу која ти је одређена као база, а она оштећена у ракетирању. Понекад су потребни столари и дрводеље да се обнови кућа. У рату за свакога има посла. Неко се, на пример, бави снабдевањем, рецимо развози цигаре.

Имаш ли искуства у борбеним дејствима?

Наравно, желим да се вратим у Србију. Захвалан сам Русији за све, али чак и кад бих имао овде златан дворац мењао бих га за обичну бараку у отаџбини. Вратићу се и бранићу идеале који су ми блиски. Ако затреба, и са оружјем у рукама.

Р. П.: Имам 44 године, на јесен ћу напунити 45. Први пут сам узео у руке оружје када сам служио у Југословенској армији. Затим је у нашој земљи почео грађански рат. Ратовао сам и у Славонији против Хрвата, и у Босни и Херцеговини, а затим и на Косову. Поред тога, једно време сам био у Црвеним береткама – елитној јединици Министарства унутрашњих послова Србије. Чак сам извесно време био и њихов портпарол. Све у свему, одлично познајем сценарио ратова као што је овај на истоку Украјине. У принципу, Новорусија личи на Српску Крајину.

Кад смо већ код тога, чуо сам да одређени број Хрвата ратује на страни Украјине у овом конфликту. Да ли сте се сретали са њима?

Р. П.: Ја сам конкретно ратовао код Луганска, затим на југу Дебаљцева, а после тога сам учествовао у неуспешном нападу на насеље Пески. Можда је тамо било и Хрвата у „Националној гарди”, не знам.

Кривични поступак против добровољаца је само једна страна медаље. Можда су њима по повратку ускраћена и нека друга права. Можда не могу да пронађу посао?

Код нас је недавно донет нови закон по коме је Србима забрањено да учествују у ратном конфликту на територији друге државе, без обзира да ли су у том конфликту угрожени интереси нашег братског народа.

Р. П.: Знаш шта, тамо ионако сада нема посла, људи већ неколико година живе на ивици сиромаштва. Недавно је у Београду изгорео стан познатог позоришног глумца. Он је задобио тешке опекотине, а мајка и сестра су му погинуле. Испоставило се да су му искључили струју због неплаћања, а пожар је избио од свеће која је пала на покривач. Ето ти пример какви су проблеми сада у нашој земљи. Није важно да ли си осуђен или не, посла свакако нема.

А има ли добровољаца из других балканских земаља, на пример из Бугарске?

Р. П.: За Бугаре не знам, знам само да су се спремали да иду и да помажу Македонцима када су у Македонији биле борбе у Куманову. А иначе, има их из Шпаније, Француске, чак и из САД. Има и Пољака.

Сад су осуђени Срби, а раније Шпанци. Шта мислиш, да ли свим добровољцима који ратују за Новорусију прети опасност?

Радомир Почуча. Фотографија: facebook.com/para.bellum2

Р. П.: Зависи од конкретне земље. Недавно се мој пријатељ, добровољац из Француске, оженио Американком филипинског порекла. Она је ратовала за армију САД у Авганистану, а сада је ратни дописник. Они су путовали кући кроз Мађарску, тамо су их привели и дуго саслушавали. На крају су успели да стигну до куће и сада се труде да не излазе много властима на очи. У Европи је тенденција јасна, добровољци могу да заврше у затвору. Америка је у том смислу специфична земља, можеш да ратујеш и за Србе и за Русе и за Украјинце, или чак за племена Хуту или Тутси у Руанди. Ако не радиш ништа директно против интереса Америке, онда те америчко правосуђе неће дирати.

Колико времена си укупно провео у Донбасу?

Р. П.: Дошао сам у септембру 2014. године. После неколико борби доспео сам у затвор у ДНР. Ђаво би га знао за шта су ме оптужили: наводно да сам продавао оружје украјинској страни и још да сам хтео да убијем два српска добровољца. Месец дана су ме држали, ослабио сам 15 килограма (смеје се). На крају су ме пустили.

Сада сам овде, у штабу покрета „Новорусија” Игора Стрелкова. Уверен сам да је покушај да ме затворе у ДНР везан за политику. У рату увек има и криминала и политичких спекулација. Надам се да ћу још моћколи да се вратим у Доњецк или Луганск, али засада то питање остаје отворено. Желим да нагласим да сам чист и пред законом и пред Богом, а све оптужбе против мене су неосноване.

А хоћеш ли после свега остати у Русији или желиш да се вратиш у Србију?

Р. П.: Наравно, желим да се вратим у Србију. Захвалан сам Русији за све, али чак и кад бих имао овде златан дворац мењао бих га за обичну бараку у отаџбини. Вратићу се и бранићу идеале који су ми блиски. Ако затреба, и са оружјем у рукама.

Постоји ли таква потреба – да се код куће узме оружје у руке?

Р. П.: Постоји вероватноћа да ће објекти инфраструктуре у Србији бити мета напада терориста „Исламске државе”. Код нас постоје град и општина Нови Пазар, где живи много муслимана, а међу њима има и исламиста који су учествовали у борбеним дејствима на Блиском истоку.

Руски текст на сајту Газета.Ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“