Донбас: Русија неће остати по страни

Фотографија: EPA / Vostockphoto

Фотографија: EPA / Vostockphoto

Ситуација у Донбасу више није у некаквој прелазној фази у којој још увек ништа није јасно. ДНР и ЛНР су ентитети који сада имају своју државност и већ се може прогнозирати социјално и економско обнављање региона. У случају успешног развоја Минског мировног процеса ситуација у Украјини ће се променити и Украјина ће признати самосталност за коју се Донбас изборио, а његове државне институције биће легитимне у очима целог света. У супротном, ако се поново покрену интензивна борбена дејства, републике ће поново увећати своје територије и биће признате бар од стране Русије. Руска Федерација их свакако неће оставити на цедилу.

Повремена паљба из артиљеријских оруђа и лакалне борбе у Донбасу свакодневна су појава, иако је на снази примирје. Нарочито је опасно на подручју Широкина, доњецког аеродрома и насеља Пески, у Горловци, где скоро сваки дан има погинулих међу борцима са обе стране. Па ипак, ситуација је и поред тога далеко боља него пре склапања Минског споразума 12. фебруара.

Сада стамбене четврти у великим градовима страдају далеко мање и готово да нема жртава међу цивилима. Истина, становништво рејона који су најближи линији раздвајања и даље живи у атмосфери свакодневног ракетирања. У насељу Октјабрско на подручју Трудовског рудника житељи се још увек плаше да изађу из склоништа, поново се чују канонаде на Кијевском проспекту у Доњецку, а неколико пута су пројектили погађали стамбене четврти у Горловци. И поред тога, локално становништво и посматачи ОЕБС-а кажу да је ситуација неупоредиво боља него током борби у јануару и почетком фебруара.

Мисија ОЕБС-а није немогућа: може се постићи примирје

Борбе чешће провоцира украјинска страна. То признају чак и посматрачи ОЕБС-а који се обично труде да демонстрирају „избалансираност“ у својим оценама. Међутим, врло је тешко забележити „активност са обе стране“ када се сами посматрачи нађу на удару ракета испаљених са украјинских позиција или када су били принуђени да напусте свој посматрачки пункт у Широкину због напада украјинског добровољачког батаљона „Азов“.

Борбе чешће провоцира украјинска страна. То признају чак и посматрачи ОЕБС-а који се обично труде да демонстрирају „избалансираност“ у својим оценама.

Управо су украјински добровољачки батаљони посебно активни у провоцирању друге стране. Они нападају без икаквог тактичког смисла и војне логике. Мање групе од по 20-30 бораца неколико пута су за време примирја покушавале да се пробију у сам Доњецк и, наравно, наилазиле су на отпор и биле су принуђене да се повуку остављајући за собом убијене, рањене и заробљене саборце. Заробљени војник батаљона ОУН („Организација украјинских националиста”) није могао да објасни циљ напада, био је спреман да умре само да не буде заробљен, па је био запањен када му је указана скупа медицинска помоћ на рачун добровољаца Донбаса.

Фотографија: AP

Постоје две верзије овакве активности националистичких одреда. Прва је да они на тај начин протестују против сопственог интегрисања у регуларну војну команду. Они су заиста крајње недисциплиновани и у конфликту су са регуларним оружаним снагама. „Десни сектор“ (ова организација је у Русији забрањена – прим. expert.ru) крајем априла је протестовао испред зграде администрације председника у Кијеву, што је био одговор на покушај да се поједини његови одреди разоружају. Међутим, ова верзија у целини гледано није довољно аргументована. Кад би то увек било тако, морало би се признати да оружане снаге Украјине уопште не контролишу линију раздвајања. Пре ће бити да украјинске власти користе жртве таквих борби како би на тај начин у дипломатској игри имале аргументе који демонстририју неефикасност мисије ОЕБС-а. Кијев на све могуће начине покушава да избегне обавезе које му намеће Мински формат, сматрајући да је потписао примирје под притиском Русије и ЕУ. Најновији покушај у том смислу је да се у преговоре убаци и тема мировних снага.

Русија и две републике (ДНР и ЛНР) полазе од тога да је ОЕБС кадар да у потпуности спроведе мировну мисију уколико му се укаже техничка и сва друга помоћ. Због тога се у Доњецку и Луганску, за разлику од Кијева, не може чути критика ове мисије. У „нормандијском формату“ ово питање се разматра управо на тај начин: треба јачати мисију ОЕБС-а, а не уводити без потребе нове компликоване теме у дијалог и тиме подривати ионако нестабилно примирје.

Мински споразум је добра основа за мир и он одговара републикама

Сваки нови дан мира у интересу је обеју република и Русије, и тај мир је свакако у интересу становништва Донбаса. Може се рећи да је потписивањем примирја конкретно „оштећена“ само актуелна власт у Украјини, јер је управо Минск-2 први пут званично и у међународном формату констатовао неопходност непосредног дијалога између Кијева и Донбаса, и то не само по питању рата и мира, него и по читавом комплексу питања политичког регулисања, а то су и формат локалних избора, и уставне реформе у самој Украјини, и питања економске обнове. Све то подрива власт у Украјини, која се после Мајдана држи на националистичкој и војној мобилизацији и гоњењу политичких противника.

По повратку из Минска у Кијев председник Петар Порошенко је одмах покушао да дезавуише споразум. У априлу је украјински парламент усвојио амандман који је супротан духу споразума у Минску, а односи се на измене закона о посебном статусу рејона који су под контролом Доњецка и Луганска.

Минск-2 је био пример екстремне дипломатије. Преговори су трајали 16 часова. Узрок таквог драматизма у преговорима било је то што је Кијев одбијао да призна свој војни пораз и да води дијалог непосредно са добровољцима Донбаса. Међутим, напорима Русије, Француске и Немачке Кијев је ипак био принуђен да потпише редакцију споразума која је у највећој могућој мери ишла у прилог Доњецкој и Луганској Народној Републици.

По повратку из Минска у Кијев председник Петар Порошенко је одмах покушао да дезавуише споразум. У априлу је украјински парламент усвојио амандман који је супротан духу споразума у Минску, а односи се на измене закона о посебном статусу рејона који су под контролом Доњецка и Луганска. Уместо тога је требало почети са спровођењем тог закона, као што је Ангела Меркел и замолила Порошенка. Законом су означене територије на којима у складу са Минским споразумом важи посебан статус, али је важење самог закона одложено на неодређено време, и сада се везује за локалне изборе о којима се још увек ништа не зна. Немци и Французи нису очекивали тако дрску обману и због тога су били љути (ова информација је процурила у листу Le Monde који ју је објавио позивајући се на председника Француске Франсоа Оланда). Наши извори у преговарачкој групи такође саопштавају да су Европљани били незадовољни.

Нови рат ће Кијеву донети нове територијалне губитке

Кијев неће добровољно прихватити мир. Два „Минска“, тј. спразуми од 5. септембра и 12. фебруара, могућа су само као резултат чињенице да је Кијев претрпео два војна пораза. Одмах после победе Петра Порошенка на изборима 25. маја 2014. године Русија и лидери ЕУ предлагали су да се покрене дијалог са добровољцима Донбаса. Тада још није било ни огромних жртава, ни озлојеђености читавог становништва. Чинило се да је Порошенко, који је дошао на власт путем избора (макар и без учешћа Донбаса), а не путем преврата, способан да узме у обзир аргументе лидера Европе и Русије и да отпочне мировни процес. У сваком случају његове предизборне изјаве су уливале такву наду. Међутим, притисак америчких представника приморао га је да се одлучи за ратну опцију. После тога је 26. маја 2014. године први пут од времена Великог отаџбинског рата Доњецк био бомбардован из ваздуха, уништен је доњецки аеродром, погинуло је много цивила и почео је прави рат.

Фотографија: Reuters

Крајем августа је Украјина претрпела тежак пораз на свим фронтовима и у свим правцима. Порошенко се нашао у безизлазној ситуацији, и у опасности од даљег напредовања добровољаца Донбаса на запад и југ. Зато је био принуђен да брже-боље потпише Мински протокол од 5. септембра.

Мински протокол о линији раздвајања двеју стана улио је наду да ће можда бити покренут и политички процес помирења. Кијев је, међутим, поступио управо супротно и брутално: фактички је увео економску блокаду Донбаса, затворио је банке, обуставио рад државних институција, школа и болница, обуставио исплате пензија и плата из буџета, а касније је увео и пропуснице за житеље Донбаса који желе да пређу на другу страну, што у суштини значи да је увео унутрашњу границу. Немајући могућности да победи на бојном пољу, Кијев је објавио рат становништву Донбаса са циљем да их одврати од подршке коју пружају добровољцима. И то се завршило фијаском: Украјина је изгубила Дебаљцево и друге територије.

Из свега тога Кијев није извукао никакву поуку. И даље се чине покушаји да се одуговлачењем разводне Мински споразуми и да се не испуњавају услови примирја. Ако се тако настави, врло је вероватно да ће под некаквим изговором бити обновљена ратна дејства, али ће у том случају Украјина неминовно опет изгубити део територије.

Глупост Кијева може читаву Европу гурнути у дубоку кризу

Садашње стање се знатно разликује од јесени 2014. године у том смислу што су сада Француска и Немачка постале спонзори мировног процеса. По свему судећи, лидери ових земаља су схватили да је ескалација рата опасна по читаву Европу и да је стварни ризик од такве ескалације конфликта толики да се пожар може пренети и у њихово сопствено двориште. Према томе, сада су на снази два вектора који врше притисак на Кијев у истом правцу: један је опасност од војног пораза, а други је дипломатски притисак Европске уније. У последње време су се појавиле извесне назнаке да је отпочео политички процес. Наиме, после одуговлачења и услед притисака Европљана ипак су почеле са радом четири комисије (за безбедносна, економска, хуманитарна и политичка питања). Управо у оквиру тих комисија треба да се води непосредан дијалог између Кијева и Донбаса.

Постоје, међутим, и супротни сигнали. Кијев наставља са блокадом Донбаса, организује оружане провокације на линији раздвајања, или их не спречава, и обмањује супротну страну у процесу размене ратних заробљеника.

Кијев, вероватно, није још увек у потпуности постао свестан да се паузе примирја завршавају његовим војним поразима и повлачењем.

Размена заробљеника је очигледан пример високог степена неповерења између сукобљених страна. Испоставило се да није могућа размена по принципу „сви за све“ коју предвиђа Минск-2, и поред низа симболичних гестова ДНР и ЛНР, које су самоиницијативно, без икаквих захтева са стране, ослободиле преко 200 бораца украјинских једница. Међутим, није уследио никакав узвратни гест. Штавише, уместо да ослободи добровољце Донбаса у складу са добијеним списковима, Украјина на размену доводи насумично изабране људе који су често наменски ухапшени „за сепаратизам“ у разним регионима земље. Тај процес може трајати бескрајно дуго, јер је само у Одеси и само у првој половини маја ухапшено на десетине људи – и активиста проруских покрета и обичних случајних пролазника. Напретку дијалога не доприноси ни то што се заробљени добровољци Донбаса враћају са очигледним траговима мучења и малтретирања, тако да разлику у физичком стању између заробљеника једне и друге стране могу да примете и новнари који присуствују тим разменама.

Кијев, вероватно, није још увек у потпуности постао свестан да се паузе примирја завршавају његовим војним поразима и повлачењем. Штавише, ако у преговорима нема напретка, тешко да ће добровољци Донбаса стајати у месту, без обзира на сав утицај Москве. Ситуација није стабилна, територије ДНР и ЛНР су мале, могу се пресећи аутомобилом за сат-два и за њих је понекад офанзива заиста питање одбране. Са друге стране, потпуно је јасно да сада не треба одустајати од Минског мировног процеса јер он има само једну алтернативу – рат великих размера. То је једина релативно легитимна „мапа пута“ политичког решења кризе. Крах Минских споразума изазвао би веома дубоку кризу у целој Европи.

Аутономија или независност? Зависи од Кијева

У самим републикама расположење није хомогено. Јасно је да ни добровољци, ни већина становништва не виде свој живот са Кијевом. Сувише много крви је проливено, сувише много страдања је Кијев донео становништву Донбаса – и бомбардовањем, и понижавањем, и економском блокадом. Међу лидерима добровољаца има и оних који би били спремни да уз поштовање примирја остану у данашњим границама које важе у току примирја. Али они су спремни на то углавном не зато што су те границе задовољавајуће за ДНР и ЛНР, него што су људски животи и очување Донбаса од коначног уништења важнији од територије. Последња етапа офанзивног рата је показала да добровољци Донбаса морају већ и сами да ракетирају сопствене градове, тј. фактички своје куће. Представници добровољаца се труде, како кажу, да сведу на минимум жртве међу цивилима, али је немогуће да се те жртве у потпуности избегну, с обзиром на велику количину артиљерије која се примењује, а ту има доста застареле технике и муниције са украјинских складишта којој је прошао рок.

Фотографија: Reuters

Уз све то, лидери република се повремено изјашњавају да би требало преузети контролу над читавом територијом Доњецке и Луганске области, па чак и над целом Новорусијом, која захвата југоисточне области све до Одеске области. Понекад се чују и мишљења да треба преузети контролу над читавом Украјином. Те изјаве, наравно, одражавају расположење једног дела добровољаца. Многи од њих су родом из Славјанска и других места Донбаса које контролише Кијев, а има их из Одесе и других градова Украјине.

Разлика у приоритетима лидера двеју република заправо одражава ниво поверења током преговора са Кијевом, а не њихово право расположење. Лидер ДНР, Александар Захарченко, у тренутку напредка приликом стварања контактних група изјавио је да теоретски постоји могућност уласка ДНР у састав Украјине, али са највећим могућим степеном аутономије. Међутим, чим су се током преговора појавиле нове препреке, он је почео да инсистира на потпуној независности ДНР као државе.

Изјаве лидера двеју република треба схватити као део процеса приморавања Кијева на истинске преговоре. Докле год Захарченко сам не почне да верује некоме у Кијеву, дотле га чак ни Москва неће моћи убедити у могућност политичког помирења. Нико неће „гурати“ Донбас у Украјину, а тако нешто уосталом није ни могуће.

Пролази доба нерегуларних добровољачких одреда у Донбасу

Низ посматрача сматра да ДНР и ЛНР још увек нису у пуној мери државе, и то је у извесном смислу оправдано. Али оне су сада већ у већој мери државе него садашња Украјина, бар према једном од кључних критеријума, а то је монопол на примену силе. Кијев још увек не може да примора на подчињавање независне и недисциплиноване добровољачке батаљоне, а у обема републикама је већ практично завршен процес централизације војне команде. Сасвим недавно је у Доњецку разоружано неколико база непослушних козака. То су били последњи мали, анархистички настројени одреди који нису укључени ни у полицијске ни у армијске јединице. Они су могли вршити незаконита хапшења и убиства грађана. Њихова припадност козацима није специфична, јер су се многе козачке јединице успешно интегрисале у армије ДНР и ЛНР. Они су се више истицали по томе што нису хтели да се одрекну некадашње свемоћи „човека са аутоматом“. Али сада се та револуционарна фаза донбаског устанка успешно превазилази.

Низ посматрача сматра да ДНР и ЛНР још увек нису у пуној мери државе, и то је у извесном смислу оправдано. Али оне су сада већ у већој мери државе него садашња Украјина, бар према једном од кључних критеријума, а то је монопол на примену силе.

ДНР и ЛНР су у почетку биле конгломерати нерегуларних добровољачких одреда чији су предводници имали неке личне амбиције. Сваким рејоном Донбаса управљала је локална наоружана група: Николај Козицин је прогласио Козачку републику, Игор Безлер је себе доживљавао као газду Горловке, а поједине рејоне Доњецка контролисали су различити нерегуларни одреди. Већина бораца је искрено ратовала за своју отаџбину и своје идеале, али међу њих се увукло и много тешког олоша, као што и иначе бива у сваком рату и у свакој револуцији. Било је и злоупотреба, отмица грађана „за подруме“ (локални израз), отимања имовине, насиља... Становништво није страдало само од рата, сиромаштва, страха и неизвесности, него и од ратних профитера и пљачкаша.

Предводници појединих нерегуларних одреда у првој фази доњецког устанка имали су циљеве који немају никакве везе са интересима Донбаса и његовог становништва. На пример, Игор Стрелков се надао да ће подићи устанак у целој Новорусији и постати командант у великом европском рату, али када није достигао те циљеве почео је панично да шири приче о поразу. Стрелков је у јуну 2014. године предлагао да се Доњецк преда, а у исто време је кијевска страна успостављала контакте са добровољцима Донбаса са прилично чудним предлогом да предају Доњецк, а да задрже контролу над Луганском. Сада је Стрелков у Москви, вози се у скупим аутомобилима и даје изјаве које дискредитују добровољце Донбаса и недвосмислено иду у прилог Кијеву. Има много недоумица и у вези са деловањем атамана Козицина. Те недоумице не би морале изаћи у јавност да он није понављао где год је стигао како је заузимање Дебаљцева углавном његова лична заслуга. Такво хвалисање је разљутило командире добровољачких одреда који заиста уживају углед у републикама и они су били принуђени да испричају како је Козицин обећао да ће на положаје Дебаљцева довести 300 бораца, а довео их је мање од 30. Било како било, фаза нерегуларних одреда и њихових фамозних командира у Донбасу је завршена. Тамо је у току рађање регуларне државе и сада ће бити извршена деглорификација читавог низа маркантних фигура овога рата.

Прошле године су биле популарне прогнозе о великој вероватноћи „сомализације“ Донбаса, тј. о његовом претварању у територију анархије и безакоња. Сада је већ јасно да та страховања нису била оправдана. Проблема има много, и сада се још увек може тешко рећи да су ДНР и ЛНР државе, али крајем ове године у обема републикама ће вероватно већ постојати регуларна управа у свим сферама живота.

Избори и стварање система државне управе

До одлучног заокрета у правцу стварања праве државе дошло је на изборима 2. новембра 2014. године. Нису их признали ни Кијев ни ЕУ, али су ти избори одиграли огромну улогу у стварању грађанског легалитета и легитимитета власти у ДНР и ЛНР. Чак је Кијев био принуђен да призна изабране лидере Захарченка и Плотницког за време дипломатских контаката, да фактички призна њихово право да представљају Донбас. (Додуше Кијев са необјашњивом упорношћу не жели да чује ни за кога другог у овим републикама осим ове двојице политичара). Русија правно није могла да призна ове изборе, али на политичком нивоу је признала да су били поштени и да изабрани лидери представљају народ Донбаса.

Фотографија: РИА „Новости“

Управо после избора су почеле да се стварају државне институције. Представници нерегуларних добровољачких одреда су могли да бирају: или да иду у народну милицију, или у државну службу. Избор каријере у грађанским институцијама означава одустајање од руковођења војним јединицама. То је изазвало отпор, многи командири су били навикли да све раде сами – и да ратују, и да деле руску хуманитарну помоћ, и да се успут баве продајом угља. Али време неограничене слободе је прошло. Створени су правосудни органи и почело је кривично гоњење најтврдоглавијих предводника добровољачких одреда. Дешава се чак да неко од њих буде и ликвидиран када пружи отпор легитимној власти. У процесу центализације власти можда има и неправедних оптужби и хапшења, можда има и неких сукоба из личних побуда, али у целини гледано, чак и независни посматрачи признају да су бандитизам и ратно профитерство превазиђени и да су добровољачки одреди практично претворени у регуларну армију.

Управљање државом у екстремним условима. Живот у мирнодопском периоду

У току је изградња државности ДНР и ЛНР и она ће се наставити независно од темпа којим се конфликт решава мирним путем, независно од понашања Кијева и ситуације на линији фронта. Донбас је за актуелну украјинску власт питање сопствене власти и сопствене територије, а за обе републике и Русију то је питање живота, питање права и достојанства грађана. Управо због тога не треба очекивати од Кијева да чак и под притиском брзо предузме мере за укидање економске блокаде. Што се тиче самих република, социјална сфера и побољшање хуманитарне ситуације биће кључни тест њихове државности.

Чак и за време интензивних борбених дејстава у позадини фронта се одвијао миран живот, обнављана је инфраструктура, деца су ишла у школу, многа предузећа су радила. Данас се ситуација уопште не може поредити са оним што је било јесенас. Почело је редовно исплаћивање пензија и социјалне помоћи, с тим што је за те потребе створен потпуно нов систем социјалних давања. Сада више нема редова у којима хиљаде пензионера чекају своју пензију, сада им новац доносе поштари на руке. Ветеранима и другим незаштићеним социјалним групама уочи 9. маја је исплаћена прва социјална помоћ у висини украјинске, али у целини, а не само један њен део као у „кијевској Украјини“.

Предузећа су почела да плаћају порез, појавио се чак и буџет, који додуше није званично признат, јер је нејасан основни приход, али ипак служи као оријентир за неопходни минимум расхода. Постоји схватање да у случају фискалних дефицита републике могу да их покрију уз помоћ Русије.

Административни задаци које републике морају да решавају далеко су сложенији него у обичној ситуацији, тј. када није рат и када нема блокаде. На пример, спискови пензионера су наслеђени од украјинског система и не одговарају садашњој стварности. Блокада је изазвала дефицит готовине украјинске валуте и зато је уведен мултивалутни систем, а пензије се исплаћују у рубљама.

Предузећа су почела да плаћају порез, појавио се чак и буџет, који додуше није званично признат, јер је нејасан основни приход, али ипак служи као оријентир за неопходни минимум расхода. Постоји схватање да у случају фискалних дефицита републике могу да их покрију уз помоћ Русије.

Озбиљан је и проблем са управним кадровима. Многи стручњаци су отпутовали из Донбаса, неки још увек немају храбрости да подрже републике, јер страхују од будуће освете или конфликата који су неизбежни приликом изградње државе. Али зато они који су остали у републикама раде самопрегорно. То су представници општинских органа, некадашњи службеници државних структура, социјални радници, руководиоци предузећа градске и општинске привреде. Приметан је и прилив нових људи. Ти „нови кадрови“ желе да уче, утолико пре што је хуманитарна помоћ из Русије, која стиже у различитим облицима, условљена препорукама да се успостави систем њене ефикасне расподеле и контроле. Јасно је да ће увек остати зоне у којима су могуће злоупотребе, али у целини је ситуација све боља.

Фотографија: Reuters

У Луганску је у мају затворено неколико „народних трпезарија“ јер је град засићен хуманитарном помоћи. Хуманитарни конвоји из Русије стижу по линији Министарства за ванредне ситуације (МЧС), а помажу и друштвене организације, међу којима су „Земљаци Донбаса“, „Правична помоћ“ докторке Јелизавете Глинке и многи други. Током читавог рата функционисали су и поједини доњецки добротворни фондови, на пример фонд „Доброта“. У сваком, чак и мањем насељу, самопрегорно су радили волонтери.

Донедавно је руска хуманитарна помоћ дељена институцијама, али сада републике покушавају да је доставе непосредно становништву. Досада је помоћ била нередовна, па се приликом расподеле полазило од расположивих средстава: неко је добијао просо или пиринач, а неко пар конзерви са месним нареском. Сада се већ успоставља стабилан систем у коме ће грађани одређених социјалних категорија унапред знати какву помоћ ће добити.

Порески систем је засада у фази стварања. Усвојене пореске стопе, на пример стопа социјалног пореза, убрзано пролазе апробацију, па уколико буду неповољне или неподношљиве за бизнис – биће преиспитане.

Присутна је и несташица читавог низа производа: са једне стране Украјина је увела блокаду и високе намете за превоз намирница кроз контролне пунктове, а са друге стране – званична руска граница са царином и релативно високим ценама на територији Русије.

Кључни социјални проблем република данас је смањење прихода становништва. Плате и пензије – тамо где се оне исплаћују – и даље су украјинске, а цене су већ скочиле на руски ниво. Доњецки медији су у априлу израчунали вредност „васкршње трпезе“, и открили да су цене производа од средине 2014. године порасле три-четири пута. Сачувана је само цена хлеба захваљујући сопственој производњи и социјалној расподели. У републикама засада не постоји комплексан одговор на тај проблем. Нагли пад животног стандарда делимично ће се компензовати хуманитарном помоћи, али ће понегде вероватно и цене морати да се регулишу. На пример, цене бензина и гаса могу бити ниже од украјинских. Оне су већ ниже за комуналне службе, али треба да буду ниже и за власнике аутомобила и за трговце.

Присутна је и несташица читавог низа производа: са једне стране Украјина је увела блокаду и високе намете за превоз намирница кроз контролне пунктове, а са друге стране – званична руска граница са царином и релативно високим ценама на територији Русије. На украјинску страну није могуће утицати, али се зато може постићи да економска граница са Русијом постане транспарентнија. Промет робе омета и банкарска блокада, али и ту постоје путеви за решавање проблема. На пример, недавно је дошло до узајамног признавања ДНР, ЛНР и Јужне Осетије и у току су преговори о отварању филијала јужноосетинских банака у Донбасу. То је боље него да се очекује добра воља из Кијева или већа храброст руских банака, којима се и овако уводе санкције.

Преоријентисати индустрију на Русију

Међутим, опстанак и развој економије Донбаса пре свега је питање крупне индустрије. Републике желе да је преоријентишу на Русију с обзиром да Украјину доживљавају као непријатеља и не верују јој. Постоји задатак који је јасан и који се може решити, а то је да се економски односи Русије са Донбасом врате бар на предратни ниво. Зна се која су велика предузећа трговала са Русијом – то је сасвим конкретан списак на неколико листова папира тако да се задатак поновног успостављања веза у потпуности може испланирати.

Даље све зависи, између осталог, и од расположења у самој Русији. Донбас може ефикасно да реструктурира своју индустрију и да је интегрише у руску економију уколико буде осећао подршку руског бизниса и руске владе.

Ово треба чинити независно од тога да ли ће Донбас остати у саставу Украјине или не. Ако Кијев са следећом гарнитуром власти наговори Донбас да се врати, то значи да ће у Украјини постојати регион који је веома тесно повезан са Русијом. У Минску-2 и закону о посебном статусу Донбаса који је усвојен у украјинском парламенту (није ступио на снагу али је усвојен) постоји тачка о праву Донбаса на успостављање сопствених односа са руским регионима. Руски бизнис треба да схвати да ће се Донбас заувек интегрисати у руску економију и да је сада право време за инвестирање у Донбас.

У овом тренутку већи део индустрије Донбаса (око 80%) оријентисан је на Украјину и на спољна тржишта. И поред све нетрпељивости према Кијеву републике су донеле рационалну одлуку да засада не национализују предузећа која и даље раде пуним капацитетом. Ствари друкчије стоје са оним предузећима која не функционишу, тј. која фактички немају власника. У овом тренутку су национализована она предузећа која су била у власништву украјинске државе и од којих се Украјина фактички одрекла када је увела блокаду. То су стамбено-комунални сектор, пошта, енергетика и железница. Национализован је и највећи и најстарији рудник Засјадко, који је контролисао његов бивши директор и посланик украјинског парламента Јефим Звјагиљски, али тек када је у руднику дошло до велике хаварије. Холдинзи који припадају украјинским олигарсима и поред блокаде настављају са радом и успевају да реализују транспорт угља и метала преко линије фронта, а то засада иде у прилог житељима република, јер захваљујући томе примају плате. Међутим, власници предузећа која не функционишу принуђени су да бирају: или да поново почну са радом, или да изгубе контролу над предузећима.

Агресивност Кијева ће коначно растурити Украјину

Што више Кијев затеже са политичким решавањем кризе, на већем је губитку. Једини начин да се Украјина сачува у постојећим границама је да у пуној мери призна посебна права територија које су под управом ДНР и ЛНР. Украјина може постати стабилна само ако се сама промени. Ако не буде хтела да се мења и ако настави упорно да инсистира на решавању конфликта применом силе, она ће и даље губити територије.

Петар Порошенко још увек може гајити илузије да ће Русија наредити Донбасу да се врати у састав Украјине. То неће бити тако, и ако Украјина сама не заинтересује Донбас, нико га неће гурати у њу. Ипак, Кремљ свакако има задатак да доприноси мирном политичком дијалогу у оној мери у којој је то могуће.

У Украјини и даље постоји потенцијал за сложенију политику него што је реализација крајње националистичког пројекта. Украјина је још увек сложена земља.

Хоће ли Кијев у таквом дијалогу успети да наговори Донбас да се врати – то је проблем Кијева. Прво, Украјина мора да се промени изнутра. Друго, мора да гарантује житељима Донбаса да ће обавезно водити рачуна о њиховим интересима и правима. И треће, мора да предложи план развоја Донбаса. Јасно је, додуше, да су таква очекивања наивна све док Украјина масовно убија и прогони сопствене грађане.

У Украјини и даље постоји потенцијал за сложенију политику него што је реализација крајње националистичког пројекта. Украјина је још увек сложена земља. Избори у Врховну раду (украјински парламент) 26. октобра показали су колико је ова земља сложена. „Опозициони блок“ победио је чак и у Дњепропетровску (где су добровољачки батаљони на сваком кораку, и где су административни ресурси и уличне групе били усмерени против сваке опозиције), да и не говоримо о Запорожју и Харкову. Тај успех није само заслуга „Опозиционог блока“, који готово и да није водио предизборну кампању, него становништва које је гласало против власти и против рата. У Одеси је на овим изборима забележен најмањи одзив гласача у читавом постсовјетском периоду. Тако је становништво фактички саботирало „њихове изборе“.

Потенцијал протеста је огроман. Украјина не жели да буде онаква какву је виде националисти. Сваки дан мира ставља украјинске власти пред нова тешка искушења: становништво види резултате „реформи“, пад економије, смањење социјалних давања, раст цена, политичке репресије и убиства политичких противника, и види да се у све регионе довозе тела војника погинулих у Донбасу.

Закон о забрани совјетске симболике, забрана сећања на Велики отаџбински рат, глорификација „ратника ’Украјинске устаничке армије’” – све је то пут ка даљем растурању сопствене земље. Ту се не ради о Русији, него о украјинском народу. Већина Украјинаца се неће мирити са оваквом политиком и оваквом влашћу.

Фотографија: AP

Оснивач савремене украјинске државности у 20. веку, Михаил Грушевски, сматрао је да Украјина треба да буде федеративна. О томе је говорио и чувени дисидент и борац за независност Украјине, Вјачеслав Черновол. Свака одговорна влада Украјине треба да схвати сложеност и културну разнородност своје земље.

Проблем је заправо у незрелости украјинске политичке класе. Она се током свих година независности бавила расподелом и прерасподелом ресурса Украјине, пребацујући крајњу политичку одговорност на спољне факторе: повремено на Москву, а сада на Запад. Они нису стекли навику да сносе одговорност за своју државу, а сада у корак прате политику САД растурајући тако своју земљу.

Русија нема потребу да контролише Украјину или да јој буде старатељ. Довољно је да Украјина не буде чак ни проруска, него само неутрална, „проукрајинска”, тј. обична земља без националистичког безумља.

Запад и „Велика игра”

У оквиру мировног процеса неопходно је пружити максималан допринос контактима Украјине и Донбаса. Очигледно је, међутим, да обе ове стране још увек нису у пуној државотворној фази развоја, да нису потпуно самостални ентитети. Стабилан мир може бити постигнут само ако се Европа и Русија међусобно договоре. Немогуће је замислити конструктивно понашање Петра Порошенка или утолико пре Арсенија Јацењука уколико их Европа и Русија не приморају на мир.

И поред свих проблема за протеклих годину дана очигледно је да Немачка и Француска далеко мање верују Русији него својим украјинским пуленима. Они праве разлику између сфера у којима „Русима не треба веровати” и сфера у којима им се „може веровати”. Те сфере су увек исте, јасно су разграничене и добро познате, јер Русија не мења своје ставове сваких пет минута. За кијевске политичаре се и иначе не може рећи ништа поуздано. Они могу најпре да обећају како ће повући наоружање или усвојити закон о посебном статусу, а затим због сопствене неодговорности или после телефонског разговора са Вашингтоном могу нагло да измене свој став.

Запад није јединствен по том питању. Очигледно је да Американци говоре о политичком решавању кризе, а заправо сами то никако не желе. Они су далеко, њима одговара метод изнуривања Русије туђим рукама и ресурсима. Осим тога, то је за њих и питање части. Оно што се догодило у Украјини у фебруару прошле године и што се још увек догађа свакако је политика коју они спроводе. Европљани су им асистирали, али иницијатор је био Вашингтон. У питању су америчке технологије и велика америчка игра.

Европа, наравно, има своје фобије, има страх од „руске експанзије”, али то је више карактеристично за експертске и медијске кругове, док лидери европских земаља и шефови њихових дипломатија схватају да „експанзије” и јесу суштина међународне политике. Европска унија сама спроводи активну политику „партнерства” и током протекле деценије се ширила, а Русија је само покушавала да сачува простор сопствене безбедности. Европљани схватају да Русија не би предузела кораке за сједињење са Кримом и пружање подршке Донбасу уколико Запад не би испровоцирао конфликт. У Украјини је изведен отворени државни преврат, и Запад је отворено испровоцирао тај преврат, слао своје дипломате и званичнике и ћутао када се пуцало на ненаоружане полицајце. После многих епизода циничног насиља усмереног на узурпацију и преузимање власти разумно је претпоставити да и за убијање на Мајдану сносе одговорност оне снаге које су дошле на власт. Све је то веома прљава политика. Ма колико Европљани негодовали у јавности, они ипак схватају да Русија није могла остати по страни.

Запад није јединствен по том питању. Очигледно је да Американци говоре о политичком решавању кризе, а заправо сами то никако не желе. Они су далеко, њима одговара метод изнуривања Русије туђим рукама и ресурсима. Осим тога, то је за њих и питање части. Оно што се догодило у Украјини у фебруару прошле године и што се још увек догађа свакако је политика коју они спроводе. Европљани су им асистирали, али иницијатор је био Вашингтон. У питању су америчке технологије и велика америчка игра.

Видевши да у оквиру минског мировног процеса почиње зближавање ставова Русије и ЕУ, Американци покушавају да и сами постану учесници процеса решавања кризе. Међутим, најновији сусрети америчког државног секретара Џона Керија и председника Русије Владимира Путина показују да је учешће Вашингтона још увек углавном деструктивно. За постизање мира би било корисније да САД престану да гурају Кијев у обнављање борбених дејстава јавном подршком свих могућих војних операција Украјине, демонстративним војним вежбама у Лавову, пружањем специјалне помоћи војних саветника и тајних служби, које су буквално окупирале Службу безбедности Украјине. Уместо тога Американци захтевају да Москва обустави помоћ републикама, и да Украјина успостави контролу на граници између Русије и Донбаса још пре него што Кијев испуни своје обавезе. Другим речима, Америка тражи једностране уступке, супротне и духу и слову Минског споразума. Она уствари тражи капитулацију ДНР и ЛНР. То је, наравно, неприхватљиво и не доприноси успостављању мира.

У Русији не постоје две „партије”. Русија неће остати по страни

Да ли је Русија могла остати по страни и избећи увлачење у исцрпљујући и тешки конфликт поводом Украјине? Још једном, по ко зна који пут анализирајући догађаје протекле године, морамо признати да то највероватније није било могуће. Питање заправо гласи да ли је Русија могла „издати” Украјину и њено становништво коме је руски језик матерњи и које је проруски настројено, да ли је могла одбацити садашњу политику и самим тим избећи конфликт са Западом. Можда јесте. Али, као што је говорио Наполеон, „Русијом руководи судбина”. Постоје ствари које се не могу укинути, а појам части није својствен само људима, него и нацијама. Русија не може бити издајник.

Сада је веома присутно мишљење, нарочито у западној штампи, да у Русији делују две партије када је реч о Украјини. Једни су „јастребови”, а други „голубови”. Они први се тобоже залажу за директну војну помоћ Донбасу, а други су за мир. У Русији, међутим, не постоји таква могућност избора, па према томе нема ни поменутих „партија”. Познато је да се Ангела Меркел жалила Владимиру Путину на његов тим у Минску који је био одговоран за везе са ДНР и ЛНР, јер преговарачи нису хтели да измене ниједну реч. Дотле је дошло да су западни партнери хтели да помогну Кијеву бар у верзији споразума на енглеском језику, па су захтев за добијање сагласности представника Донбаса у кључним питањима решавања кризе хтели да замене речју „консултације”, али и то им није успело.

У Русији има различитих мишљења поводом украјинске кризе. Известан део економске елите трпи губитке због санкција и радије би се повукао, али у политичком руководству земље нема различитих ставова и „партија”.

Ту се не ради о митским „империјалистичким амбицијама”, нити о заузимању територије, наравно. Реч је о томе да је земља, која је Русији блиска и важна, услед преврата ушла у фазу распада и грађанског рата. Тамо су на власт дошле антируске снаге, које примењују нескривено насиље према сопственом становништву, и то насиље је идеолошко, културно, репресивно и војно. Не ради се ту о „европском” путу Украјине. То је блеф, јер западни партнери нису спремни да троше ресурсе на економску и политичку стабилизацију ове земље. Нико није ни планирао да улаже у Украјину или да је интегрише у европске структуре, што значи да је резултат Мајдана могао бити само хаос.

Тај хаос у Украјини непосредно угрожава Русију, њене војностратешке интересе и, што је најважније, безбедност становништва руске националности чији је матерњи језик руски, дакле безбедност браће и сестара. Не сме се издати Донбас, сада када је устао. И зато, све док се стање у Украјини не нормализује – Русија неће остати по страни.

Аутор је новинар, главни уредник листа „Руски репортер“, родом из Доњецка.

Руски текст на сајту „Експерта“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“