Ко може Русима забранити да пију?

7. маја 1985. године Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза је усвојио одлуку „О мерама против пијанства и алкохолизма”. „У садашњим условима, када се све више очитују стваралачке снаге нашег социјалистичког система и предности совјетског начина живота, посебан значај треба придавати строгом поштовању принципа комунистичког морала и комунистичких вредности, искорењивању рђавих навика и обичаја. То се пре свега односи на извитоперену појаву као што је пијанство...” Ове речи су тада објављене у свим новинама и непрекидно су понављане на радију и телевизији.

„Ватрена подршка“

Одлука и Указ власти требало је, у складу са духом тог времена, да добију „свенародну подршку“. Извештај о томе уследио је неколико месеци касније. У њему је стајало да је у предузећима, институтима и установама у Москви одржано преко 63 хиљаде састанака на којима је присуствовало преко 6 милиона људи. Резолуција против конзумације алкохола је свуда наишла на „ватрено одобравање“.

Па ипак, за спровођење одлука „са врха” активно су коришћене административне и чак принудне методе. У Москви је од хиљаду и по „алкохолних пунктова“ (продавница и угоститељских објеката у којима се продавао алкохол) остало њих само 150. Осим тога, почетак продаје алкохола је померен са 11:00 на 14:00. Готово нова, скупо плаћена увозна опрема у московској фабрици за производњу алкохолних пића „Кристал“ завршила је у старом гвожђу, а у две највеће пиваре уништена су два огромна котла од нерђајућег челика. Власти су планирале да у најскорије време преполове производњу алкохола.

Полиција је са улице и јавних места одводила сваког чији проценат алкохола у крви је могао бити доведен у питање. Сви који би били затечени у алкохолисаном стању смештани у медицинске станице за трежњење, чији број је нагло повећан. Судови су радили под крајњим оптерећењем. Грађанима који су ухваћени у пијаном стању претиле су веома строге казне. У најбољем случају им се „смешила” новчана казна до 100 рубаља (при чему је просечна плата била само 150-180 рубаља), а у најгорем – двомесечни принудни рад или 15 дана затвора.
Основано је Сверуско друштво за борбу против алкохолизма, у које је, према прећутном очекивању Кремља, требало да се учлане сви „руководећи кадрови“. Појавио се и часопис „Трезвеност и култура“ који је био издашно финансиран.
Са позоришних и биоскопских репертоара су скинуте све представе и филмови у којима је било сцена са испијањем алкохола, укључујући чак и оперу „Борис Годунов“ у Бољшом театру, у којој „кривицом“ Александра Пушкина има неколико таквих призора.

Алкохол „на црно”

Грађани су декларативно ватрено подржавали став партије, али су у стварном животу водили „герилски рат“ против државне кампање. Од таксиста је у свако доба дана и ноћи могла да се набави вотка „из гепека“ по вишој цени него у отвореној продаји. Људи су измишљали нове рецепте за производњу алкохола од карамел-сирупа, парадајз сока, ротквица, па чак и од храстове коре. Правили су и разне апаратуре за производњу алкохола.

Совјетска кампања против алкохола праћена је и другим „нежељеним ефектима”. На пример, знатно је порастао број наркомана и токсикомана. Вишеструко се повећао број тровања различитим сурогатним напицима домаће производње.

Знатно је смањен и прилив новца у државни буџет, тако да су власти после неког времена ипак почеле да повећавају производњу алкохола. Враћена је и ранија сатница продаје алкохола са почетком у 11:00. До јесени 1985. године у Москви је већ удвостручен број места на којима се могао купити алкохол.

Тако је Горбачовљева помпезна кампања против алкохола за свега неколико година потпуно „изветрила” и данас се задржала још само у магловитом сећању старијих генерација.

Руски текст на сајту: „Московски комсомолац"

Росијскаја газета. Сва права задржана.