Сви смо ми потомци хероја

Фотографија: Донат Сорокин / ТАСС

Фотографија: Донат Сорокин / ТАСС

„Нема у Русији породице која не слави свога јунака“ – каже песма из култног совјетског филма „Официри“. Исто важи и за Србију. На Дан Победе тим који брине о раду нашег сајта сећа се својих славних предака на основу сопствених успомена, породичних прича и старих фотографија.

Вјачеслав Чарски

Сви моји прадедови су помало легендарне личности у нашој фамилији. Чак ни моје деде и бабе их не памте или их се једва сећају. Мање-више прецизни подаци прикупљени су тек прошле године, и то само о једном мом прадеди по мајчиној линији – Ивану Авдоњину – уз помоћ пројеката који су покренути у последње време, а посвећени су тражењу података о погинулим и несталим совјетским војницима.

Иван је рођен у селу Бељајкову у Нижегородској области (тада се звала Горковска област). Ту је провео детињство, одрастао и оженио се мојом прабабом Нином Новожиловом. Обоје су били кројачи. Почетком 1941. године деди је понуђено место у једној од водећих московских кројачница. Међутим, нису успели да се преселе у Москву, јер је почео рат. Иван је отишао на фронт, оставивши код куће жену и петоро женске деце.

Иван Авдонин

Најпре је ратовао негде на југу, око Саратова, затим код Москве, на подручју насеља Химки, тамо где су се Немци у новембру и децембру 1941. већ опасно приближили Москви. Последње писмо од њега је стигло пет дана после рођења моје бабе, почетком марта 1942. године, када он, по свему судећи, већ више није био међу живима. Погинуо је негде у Новгородској области за време Торопецко-холмске офанзиве. Његова дивизија је тада већ била у саставу Четврте ударне армије Северозападног фронта.

Прадедина фотографија у војној униформи има натпис „Ћерки Шури за успомену. Желим вам среће у животу. Ваш тата“ и датум 25. јануар 1942. Сада је то једина успомена на њега. Са том фотографијом је мој ујак Олег Радостин учествовао 9. маја у акцији „Бесмртни пук“.

Други мој прадеда по мајчиној линији, Михаил Радостин, такође је отишао на фронт из поменутог села Бељајкова, али конкретнији подаци о томе нису сачувани. Мом деди Борису је тада било 4 године. Прабаба Анастасија је тада последњи пут видела Михаила. Зна се да је нестао још у првим данима рата, за време велике немачке офанзиве. Његов брат, Иван Радостин, ратовао је од првог до последњег дана. У више наврата је одликован. И он је 24. јуна 1945. године учествовао на Паради Победе на Црвеном тргу, и у бацању немачких застава на „подножје“ Маузолеја.

Мој прадеда по очевој линији, Владимир Чарски, чије презиме носим, потиче из племићке породице из града Самаре на Волги (у совјетско време град се звао Кујбишев). Репресије племства дотакле су се и његове породице. Представницима рода Чарских одузета је готово сва имовина коју су поседовали. Мој деда Вјачеслав је памтио да је у раном детињству са породицом живео у великој кући у центру Самаре, и да су имали послугу. Прадеда Владимир је служио у Црвеној армији, и то као официр авијације. Летео је у бомбардеру. Погинуо је на ратном задатку у првим месецима рата. Пре тога је његова жена, моја прабаба Зоја, већ умрла од тифуса, тако да је деда Вјачеслав са својих пет година остао сироче. Одгајила га је кућна помоћница породице Чарски.

Други прадеда по очевој линији, Иван Вељмин, отац моје бабе Нине, једини је од четворице мојих прадедова успео да се врати из рата. Служио је као возач камиона и у првим месецима рата се, као и многи црвеноармејци, нашао у обручу и заробљеништву. Касније су га одвели у концентрациони логор у Западној Немачкој. На крају рата га је заједно са свим преживелим логорашима ослободила америчка војска. После заробљеништва одмах су га преузели припадници Народног комесаријата за унутрашње послове и још неколико месеци је провео у логору за пресељена лица. После свих провера прадеда Иван је коначно пуштен на слободу у децембру 1945. године. Међутим, ипак је наставио да живи сам, оставивши своју жену Ану и две ћерке, очигледно зато што је после логора боловао од туберкулозе. Неколико година касније, крајем четрдесетих, породици моје бабе је саопштено да је прадеда умро.

Милан Радовановић

Мој рођени деда Војислав Радовановић добровољно је отишао у рат заједно са двојицом малолетних синова Велибором и Радишом (14 и 12 година), оставивши код куће још троје мале деце, и међу њима најмлађег сина – мог оца. Синови су враћени кући после 15 дана, јер су били сувише млади за ратовање. Деда Војислав је погинуо пред сам крај рата у Вуковару.

Момчило Радовановић

Његов рођени брат Станислав провео је четири године у немачком заробљеништву у Лајпцигу. Деда Цане је нама, деци, често причао догодовштине из заробљеништва, а ми смо га нетремице слушали (можда и отворених уста, не сећам се). Мене је често отегнутим шумадијским нагласком звао: „Миле... официиире!”

Њихов брат од стрица, Момчило Радовановић, још увек је жив, дочекао је унуке и праунуке, хода без штапа и добро се држи, иако ће за пар месеци напунити 93 године. Деда Мошика је ратовао у Трећој пролетерској крајишкој бригади Прве пролетерске дивизије. Два пута је рањен у борби, једном теже – у десно плућно крило, и други пут лакше – у ногу. Одликован је орденом за храброст.

Сачувао је и своју војну књижицу, такозвану „буквицу”. У њој је окарактерисан на следећи начин: „Као борац врло добар. Извршаво наређења с вољом. Имо добар однос према претпостављенима. Дисциплинован, вредан, поштен”.

Деда Момчило прича како се његова јединица у октобру 1944. године срела са „руском војском”, тј. совјетском Црвеном армијом, у селу Међулужје код Младеновца. За младе српске борце, слабо наоружане, необучене и без сопствене униформе, црвеноармејци су са тенковима и пуном опремом деловали веома импозантно.

– Руси су опасни и храбри борци – прича деда. – Нису жалили своје животе, као стреле су јуришали на Немце. Да није било Руса, не бисмо могли да ослободимо Београд. После је наша команда донела одлуку да ми, голобради младићи, сами јуримо Немце на Сремском фронту, без помоћи руске армије. Била је кланица, сви млади... Пуно је изгинуло...

Фотографија деде Момчила била је ношена Црвеним тргом испред зидина Кремља после Параде Победе 9. маја 2015. године, у оквиру акције „Бесмртни пук“, у којој су хиљаде потомака бораца Другог светског рата носили фотографије својих славних дедова.

Јекатерина Туришева

Пелагеја Рибакова

Моју баку по мајци Анастасију Рибакову есесовци су отерали у концентрациони логор када је била у другом стању. У марту 1943. године родила је близанце – девојчице Марију и Пелагеју. Отприлике годину дана касније логор је захватила епидемија богиња, и када се Марија разболела, живу су је спалили. Пелагеја је преживела и касније је причала како је, по мајчиним речима, Немац обилазио бараке, како је ушао у њихову бараку, закачио Марију чакљом, подигао је и убацио у вагонет којим је затим одвезена право у пећ крематоријума.

Убрзо затим је Анастасија умрла од туберкулозе. Пелагеја је после ослобођења, по повратку у родну Белорусију, примљена у дом за незбринуту децу. Старија Анастасијина сестра Ана хтела је да је усвоји, али у то време је усвајање деце у СССР-у било законом забрањено. Сматрало се да совјетску децу треба да васпитава држава.

У мојој фамилији се нико не сећа назива тог концентрационог логора, само се зна да се он налазио у области Рудов код Берлина. Нису се сачувале ни Пелагејине исправе из Немачке, и зато су јој у Белорусији, „по изјавама сведока“ урађене нове, само у њима није заведена као Пелагеја, него као Полина.

Михаил Кучер

Мој прадеда по мајци Михаил Кучер био је војни комесар у украјинском граду Чуднову. Одатле је отишао на фронт, а моја прабаба је заједно са синовима евакуисана у Русију (тамо је 1941. рођен мој деда, и на рођењу су му дали име Михаил по оцу). Прадеда је учествовао у рату од почетка до краја и награђен је Орденом Црвене звезде. Он никада није причао о тим временима.

Други мој прадеда по мајци, Јосиф Циунељ, пред рат је отпутовао из Белорусије на привремени рад у Астрахањ. Тамо је мобилисан као митраљезац. О њему се више ништа није знало. Родитељи су неколико година чекали да им се врати син јединац, док 5. маја 1945. није стигла званична вест о његовој смрти. Писмо са том вешћу није сачувано до данашњег дана. Када се Јосифова мајка Марта упокојила, и писмо је, по њеној жељи, сахрањено заједно са њом.

Тек 2000-их, када су на интернету почели да се појављују дигитализовани војни архиви, испоставило се да је Јосиф погинуо 16. марта 1945. у Чехословачкој и сахрањен је у заједничкој гробници у селу Лесковец (која је касније заједно са другим војним гробницама пресељена у словачки град Зволен). У истим архивима се наводи да је Јосиф награђен медаљом „За храброст“ и Орденом Отаџбинског рата другог степена, али те награде нису стигле до наше породице.

Јелена Племић

Хладни кревети од дасака и сламе, на стотине болесне деце и старих људи... Ова слика је остала урезана у сећању моје баке Савке Чешљевић, која је у логор у Шарвару из војвођанског села Милешево крај Србобрана доведена када је имала само шест година.

Савка Чешљевић

– Био је Спасовдан, сећам се. Мајка је направила празнични ручак и умесила крофне. Када је сто већ био постављен, у кућу уђоше мађарски војници. Истераше нас напоље празних руку, без и једне ствари – прича бака Савка. У логор је стигла камионом који је превозио децу и старе, док су мушкарци и жене до Мађарске ишли пешке.
Заробљеници су ујутру, како прича, добијали кафу „дивку“ и четвртину векне хлеба за цео дан. За ручак су углавном добијали пасуљ или чорбу од рендане репе, у којима су налазили ексере и разну прљавштину.

– Људи су били прљави, вашљиви и мршави. Било је доста болесних стараца, али и деце, и тек рођених беба. Млађе су одводили сваки дан да раде на њивама, док смо се ми, деца, играли у логорском дворишту ограђеном бодљикавом жицом – прича Савка.

Три године је провела у хангарима некадашње фабрике свиле. После тога је била смештена у хранитељску војвођанску породицу са којом је живела скоро до ослобођења Бачке.

– Целу ноћ смо путовали у теретним вагонима до Новог Сада. Стигли смо на свечани ручак који је организовала црква. На столовима је био паприкаш! Први пут после 3 године смо јели месо – прича Савка.

Поред куће у Србобрану, у коју се уселила њена породица после изласка из логора, била је смештена једна руска јединица. У то време се вратио и један њен брат, кога су нацисти одвели у Аушвиц.

– Никада нећу заборавити ту срећу, коју сам осетила када смо сви поново били на окупу. Сећам се и руских војника. Били су веома љубазни према нама. Један се чак и заљубио у моју сестру – сећа се бака Савка. Данас она живи у Београду са мужем и има двоје деце, троје унука и једну праунуку.

Бојана Мишковић

Мој деда по мајци, Михајло Малешевић, рођен је 1926. године у селу Прибеља код Гламоча у данашњој Босни и Херцеговини. Имао је старију сестру и мајку, а отац му је рано умро. Он је тако остао мушка глава у кући. Кад је почео рат дедино село се нашло на територији Независне Државе Хрватске па су многи његови рођаци страдали у усташким покољима. Када су партизански одреди у зиму 1942. пролазили кроз село, мој деда им се придружио. Тада му је било 16 година.

Михајло Малешевић

До краја Другог светског рата препешачио је Босну, а посебно Босанску Крајину, уздуж и попреко. Био је у саставу Прве крајишке пролетерске ударне бригаде, а касније је пребачен у Пратећи батаљон Врховног штаба који је пратио маршала Тита. Учествовао је у борбама око Дрвара приликом немачког десанта у мају и јуну 1944. године, где је рањен, а затим пребачен авионом на лечење у Бари у Италији. Када је ослобођен Београд, у октобру 1944. враћен је у Србију, где је наставио војну службу.

Када се завршио рат, било му је само 19 година. Завршио је школу, оженио се и наставио службу у војсци. После је тешко оболео и једно време био готово непокретан. Зато је пензионисан у чину капетана прве класе већ са 26 година. Касније се опоравио, па се вратио различитим дужностима. Умро је 2007. године у 82. години.

Памтим га као ведрог човека, срдачног, одлучног, поштеног, радног, који је изузетно лепо умео да приповеда. Сваке вечери је нама, унуцима, приповедао догађаје из рата, приче које му је причао његов деда, међу којима је било и прича од његовог прадеде. Памтим такође његове светло-плаве очи, смех и шале које је увек понављао.

Више о Великом отаџбинском рату

Мој деда по оцу, Милан Мишковић, био је учитељ, ожењен поповом ћерком и имао је шесторо деце. Страдао је у рату 1941. у догађају који је познат као Крвави марш. Тада су нацисти због одмазде за убијене немачке војнике покупили све Шапчане старе између 14 и 70 година и потерали их до концентрационог логора код села Јарак у Срему. Међу њима је био и мој деда. Било му је тада 32 године. Касније се сахрањен у заједничкој гробници у Шапцу.

Њега нисам упознала. Имам само стару фотографију и сећање на учитеља који је у оно време био ретко образован човек, који је говорио више језика и знао есперанто.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“