Тријумф љубави у страхотама рата

Фотографија: РИА „Новости“

Фотографија: РИА „Новости“

Други светски рат је од 1941. до 1945. године у Совјетском Савезу однео 19,5 милиона мушких и 6 милиона женских живота. Диспропорција становништва по полној припадности и ужаси рата довели су до наглог пада наталитета и смањења броја бракова. Али чак ни у тим страшним годинама људи нису престали да се воле.

У Совјетском Савезу је 1941. године живело 195,4 милиона људи. Према подацима Федералног завода за статистику, да није било рата број становника би у Совјетском Савезу 1946. године износио 209,9 милиона. Међутим, говорећи о историјским догађајима неумесно је нагађати „шта би било кад би било”. Чињеница је да је 1946. године број совјетских грађана опао на 170,5 милиона. Рат је однео животе 25,5 милиона људи. Највише су били на удару мушкарци у радно способном узрасту. Русија је изгубила 19,5 милиона бранилаца Отаџбине. 

„Рат је изазвао огромну диспропорцију у односу броја мушкараца и жена, али у првим годинама рата људи нису ни размишљали о заснивању породице”, прича психолог Јелена Галицка. „Ужаси бомбардовања, смрти ближњих, евакуације и глад – у тим ситуацијама се једино мислило о томе како преживети”. 

Дана 23. јуна 1941. године објављена је мобилизација војних обвезника од 23 до 36 година, а у августу исте године у армију су позвани младићи од 18 и мушкарци до 51 године. Затим је доња граница за мобилизацију спуштена на 17 година, а у народне одреде су примани добровољци свих узраста. По целој земљи је спровођена евакуација жена, деце и стараца. 

Венчаћемо се кад се вратим” 

Успомене на то доба евоцира 88-годишња московљанка Лариса Зубова. Она их је забележила пре неколико година. 

„Имала сам матурско вече 22. јуна 1941. године”, прича пензионерка. „Као што је уобичајено, шетали смо се сву ноћ Москвом. Када сам се ујутру враћала кући, на аутобуској станици сам сазнала да је почео рат. Тачно месец дана након тога почела су бомбардовања, и мајка и ја смо евакуисане у Ташкент. Москва је постала затворени град”. 

Лариса је уписала факултет, запослила се, а 1943. године и њој и мајци је дозвољено да се врате у престоницу. У Москви их је чекао посао у фабрици и дежурање у улазима зграда. Даљи рођаци су замолили Ларису да води бригу о дечаку коме су погинули родитељи. Своју љубав је она срела тамо, у „комуналци”, где је у једној соби живео њен васпитаник.

„Једном сам отишла у кухињу и тамо ме је видео мој будући муж. Он је са мајком и сестром живео у истом стану, у другим двема собама. Погледао ме је и одмах рекао: ’Ја сада одлазим у Кујбишев, а венчаћемо се кад се вратим’”. 

Конструктор у фабрици авиона Виктор Зубов одржао је дату реч – 18. априла 1944. године они су званично постали муж и жена. 

„С обзиром да је рат био у току, није постојала никаква претходна процедура. Само смо дошли и регистровали се. Сећам се да је матична служба била у некаквом прљавом подруму, а венчани лист је издат на тако лошем папиру, да је само годину дана касније сасвим пропао и морали смо га мењати. Али све су то биле ситнице. Најважније је да смо ми били срећни”. 

Чак и за време рата људи су били жељни љубави 

Према подацима Управе матичне службе Москве 1941. године у престоници је регистровано скоро 44 хиљаде бракова, а само годину дана касније тек нешто више од 12,5 хиљада, док је 1943. склопљено 17,5 хиљада, а 1944. већ 33 хиљаде бракова. У првој послератној години број бракова је достигао скоро 85 хиљада. 

„Та динамика се лако објашњава”, каже психолог. „Почетком рата су се људи надали да он неће потрајати и само су се трудили да преживе. Међутим, годину-две дана касније постало је јасно да се рат неће брзо завршити и да је потребно предузети нешто по питању породичног живота. Човек не може све време да страда. Он чак и за време рата жели да се заљуби”. 

И поред глади и тешкоћа, у јануару 1945. године Лариса и Виктор Зубов добили су сина, а у мају исте године завршен је рат.

„Наравно, желели смо дете. Можда звучи страшно, али ми смо били навикли на рат и нисмо били спремни да одлажемо живот за касније. Били смо млади и заљубљени. Данас многи не схватају како је наша генерација доносила одлуку да рађа децу, а тада је то било природно. Ми смо само желели да будемо срећни људи”. 

Годину дана пре почетка рата у Москви је рођено скоро 110 хиљада малишана, а у највећем јеку рата број рођених је опао за више од 70%. Затим је, наравно, нагло порастао 1946. године, када су се мушкарци вратили из рата и када је наступио мир. Рођено је преко 102 хиљаде беба и постало је јасно да се живот враћа у уобичајени колосек.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“