Неком рат, неком брат

Други светски рат је умногоме био предодређен специфичношћу међународног поретка насталог после Првог светског рата. Појавиле су се нове словенске земље (Југославија и Чехословачка), које су имале нерешена територијална питања практично са свим суседним државама. Поред тога, у земљама Централне и Југоисточне Европе акутни проблем је било питање националних мањина, и тај проблем су имале све земље у региону. Ово питање је било судбоносно за Чехословачку, која је 1938. године постала жртва Минхенског споразума.

Поменути споразум је у суштини потпуно анулирао напоре Москве усмерене на стварање делотворног система колективне безбедности, а и без тога су њени напори били отежани дискриминационом политиком према Немачкој и Совјетском Савезу коју су 20-их и 30-их година 20. века спроводиле Велика Британија и Француска. Резултат такве политике у извесном смислу је био и совјетско-немачки споразум Молотов – Рибентроп о ненападању, потписан 23. августа 1939. године. Тај пакт је у последње време постао омиљена тема многих дискусија, али се најчешће превиђа да је то био изнуђен корак, будући да се Совјетски Савез фактички нашао у међународној изолацији.

Битка за Рајхстаг у 3D: како је то било пре 70 година

У суштини, Енглеска, Француска и САД су у великој мери саме подстакле фашистичку Немачку на агресију, док је, са друге стране, Совјетском Савезу ускраћено савезништво. Међутим, управо је СССР-у било суђено да постане кључни противник Немачке у Другом светском рату. Преломни тренутак у рату и победа која је уследила били су резултат реорганизације економије, невероватних напора и масовног херојства совјетског народа.

Совјетски Савез је из рата изашао са најбројнијом армијом у Европи (око 11 милиона војника) и проширеним границама, али и са највећим и неповратним демографским губицима (бројке варирају од 26 до 38 милиона, што се може поредити са укупним становништвом данашње Пољске). Највеће губитке је поднело цивилно становништво. Само је опсада Лењинграда однела преко 600 хиљада живота, од тога је 97% људи умрло од глади. Ради поређења, Немачка и њени сателити су у рату изгубили око 12 милиона становника, САД су имале 405 хиљада жртава, а Велика Британија 350 хиљада. Те бројке довољно сведоче не само о доприносу СССР-а заједничкој победи, него и о значају који Други светски рат има за савремену Русију и друге земље бившег Совјетског Савеза. Источни фронт је био главно поприште конфронтације у Другом светском рату. 

Cui prodest? 

Ако погледамо која земља је била у најповољнијем положају после Другог светског рата, видећемо да су то Сједињене Америчке Државе. У ратним годинама економски потенцијал САД увећан је за 50%. Само је индустријска производња увећана 2,5 пута у односу на претходно стање, и 5 пута у односу на СССР.

Године 1948. у САД је било концентрисано преко 55% укупне индустријске производње капиталистичког света и готово 75% светских резерви злата. Преимућство САД потврђено је новим системом међународних монетарних односа. Наиме, 1944. су основани Међународни монетарни фонд (ММФ) и Међународна банка за реконструкцију и развој. Чланови ММФ-а су фиксирали паритете својих националних валута у односу на долар и нису их могли мењати без дозволе руководства ММФ-а, у коме су одлучујућу улогу имали представници САД. СССР и његови савезници уопште нису учествовали у тим организацијама.

Може ли се платити Велики отаџбински рат?
Доњи дом руског парламента ће основати радну групу са задатком да израчуна штету коју је Совјетском Савезу нанела Немачка током Великог отаџбинског рата.

После рата су САД и даље имале најјачу морнарицу и авијацију на свету. Штавише, 1945. године је Америка имала нуклеарно оружје, а то је осетно утицало на развој међународних односа у послератним годинама. У децембру 1945. године у Америци је чак састављен план бомбардовања индустријских центара СССР-а и Транссибирске магистрале нуклеарним бојевим главама.

Почетак Хладног рата проузроковао је трку у наоружавању и конфронтацију двеју суперсила, уместо да се међу њима успостави сарадња на обострано задовољство. Тако је већ 19. децембра 1945. године председник Труман у обраћању америчком конгресу изјавио: „Свиђало се то вама или не, сви ми морамо признати да је победа коју смо извојевали донела америчком народу трајно бреме одговорности за руковођење светом“. 

Наличје победе 

Црвена армија је ослободила сопствену земљу, а поред ње потпуно или делимично још 13 земаља Европе и Азије. Ту ослободилачку мисију животом је платило преко милион совјетских војника чије кости почивају у Пољској (преко 600 хиљада), Мађарској (преко 140 хиљада), Чехословачкој (око 140 хиљада), Немачкој (102 хиљаде), Румунији (69 хиљада), Аустрији (26 хиљада), Кини (9,3 хиљаде), Југославији (8 хиљада), Норвешкој (3,4 хиљаде), Бугарској (977 људи) и Северној Кореји (691 војник). Међутим, када се данас у појединим државама Источне Европе говори о совјетској окупацији, а не о ослобођењу тих земаља од фашистичког јарма, најчешће се заборавља цена која је плаћена за сваки метар ослобођене територије.

Осим тога, у последње време се не говори само о подвизима Црвене армије, него често и о негативним епизодама којих има у сваком рату: о случајевима злостављања, пљачкања и убијања цивила. И поред тога што архивски документи потврђују да су такви случајеви били ретки и да су војне власти строго кажњавале починиоце, понекад и стрељањем, на ту тему се ипак стално појављују спекулације које се понекад граниче са пропагандом. 

Више о Великом отаџбинском рату

Са друге стране, нико и не помиње руски обичај да се указује поштовање чак и побеђеном противнику, а поготово ослобођеном становништву. Тај обичај води порекло још из царског периода. Узмимо, рецимо, поход руске армије у Европу после рата са Наполеоном, или руско-турски рат 1877-1878. То своје наслеђе демонстрирала је и савремена руска армија 2008. године за време конфликата у Апхазији и Јужној Осетији, а такође у мировним мисијама на Балкану, где су се руски мировњаци борили против бујања криминала и где су учествовали у чишћењу терена од мина. Кроз руску војну болницу, која је на Косову радила под заставом Црвеног крста, прошло је преко 15 хиљада пацијената, већином мештана. Да ли тако изгледа портрет бруталног „совјетског окупатора“?

Аутор је доктор историјских наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.