Тони Блер и вектори српске политике

Именовање Тонија Блера, бившег премијера Велике Британије, за саветника актуелног шефа српске владе Александра Вучића ускомешало је духове у српским и међународним средствима јавног информисања. Емоције се тешко могу измерити, а тоналност оцена иде до потпуне супротности. Руски телевизијски канал RT назвао је ово кадровско решење покушајем „политичког самоубиства“ премијера Вучића. Александар Антић, министар за енергетику у Влади Србије, сматра да је питање вештачки исполитизовано због геополитичке затегнутости у Европи и у односима Истока и Запада. Александра Јоксимовић, директорка београдског Центра за спољну политику, покушала је да сведе проблем на „институцију лобирања“ која постоји у савременом свету. Према њеном мишљењу, Тони Блер због свог ауторитета и искуства може бити користан Србији. Према речима Александре Јоксимовић, чињеница да је управо Блер био један од главних поборника бомбардовања Југославије 1999. не треба да се узима у обзир, јер је то просто „ретроградно“.

Међутим, постављање Тонија Блера за саветника председника Владе Србије је много више од једног – несумњиво скандалозно-сензационалног – кадровског решења. Ако се проанализира политичка историја Србије у последњих 15 година, није тешко доћи до закључка да у њој постоје бар два супротно оријентисана и понекад узајамно искључива вектора.

Први вектор је одлучна одбрана српских национално-државних интереса. У овом координантном систему налази се Устав, у чијој преамбули стоји да су Косово и Метохија неотуђиви део српске територије. Овде спадају и изјаве о подршци руско-српској сарадњи, што одговара историјским традицијама и садашњим интересима Србије у свету. Нема сумње да конкретни потези представљају важне манифестације овог политичког дискурса – посебно мислимо на комплекс споразума потписаних са Русијом 2008. у области енергетике, отварање центра за превенцију природних катастрофа у Нишу, одржавање заједничких војних вежби, одбијање Београда да се придружи антируским санкцијама, учешће Србије у раду Парламентарне скупштине Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ).

Међутим, иста владајућа елита активно – иако не толико отворено, узимајући у обзир расположење у сопственој земљи – реализује супротан вектор државне политике. Овде спада отворена политика интеграције земље у евроатлантске структуре (коју је започео бивши министр одбране Драган Шутановац) и убрзано прилагођавање националне армије стандардима НАТО-а (што је - хвала WikiLeaks! - признао бивши председник Борис Тадић). Споразуми са Приштином у слабој су корелацији са преамбулом Устава Србије – исто као и гласање Влада Дивца, представника Србије у Међународном олимпијском комитету, поводом пријема Косова у ту организацију. По завршетку заједничких вежби са руским падобранцима, војно руководство Србије је буквално сутрадан почело аналогне вежбе са НАТО-ом. Иако јавно осуђујује санкције против Русије, кабинет Александра Вучића одбија да обезбеди субвенције сопственим произвођачима који рачунају на проширење извоза на руско тржиште. И ко, ако не министар енергетике Антић, не зна смисао сигнала упућених Вашингтону о спремности Србије да узме амерички гас у замену за руски.

Само у том контексту постављање Тонија Блера за владиног саветника само неколико месеци после посете Владимира Путина Београду не изгледа сензационално. Чињеница да су управо британско-руске противречности можда кључне у систему међународних односа чини да политика Србије личи на тежњу да се створи некакав систем суздржаности и равнотеже.

Међутим, пракса обезбеђивања суздржаности и равнотеже оправдана је само у случају ако је примењују моћне државе са сложеним геополитичким интересима. Тако је било и на Берлинском конгресу 1878, као и у периоду после завршетка Првог светског рата. Класичан и веома успешан систем суздржаности и равнотеже имала је и дипломатија држава антихитлеровске коалиције за време Другог светског рата.

Видео: Експерт: Србија чини себи медвеђу услугу именујући Тонија Блера за саветника Владе

Међутим, данашња Србија није ни Русија, ни Велика Британија, чак ни Аустро-Угарска – и због тога мора крајње опрезно да води рачуна о својим корацима. Слепо придржавање праксе „и ваши и њихови“, безумно „седење на две столице“, има мало заједничког са дипломатском умешношћу. Несумњиво, Тони Блер се може сматрати лобистом, иако нам његови миротворачки напори на Блиском истоку одмах после оставке на место премијера дају за право да сумњамо у његову дипломатску умешност. Али најважније је питање: за шта он заправо лобира? У садашњј геополитичкој ситуацији Тони Блер ће наступати са позиције најагресиивнијих британско-америчких кругова, оних који су распирили ратни пожар у Украјини, увукли ЕУ у „санкцијски рат“ са Русијом и који сада намеравају да „навуку“ Еропљане на скупи амерички гас.

Ако влада Александра Вучића заиста има сличан приступ – тада бољег лобисту од Блера (осим можда Била Клинтона) не може наћи. Ако је реч о симболичном сигналу Западу и западно оријентисаном сегменту српског друштва – онда Београду можемо само пожелети да пажљиво слуша британског саветника и чини све супротно.

Занимљив детаљ: управо је Тони Блер на функцији британског премијера спровео оригиналну реформу Дома лордова (горњег дома британског парламента). Оптуживши лордове да теже „феудалној доминацији“, он је заменио велики број наследних лордова људима из сфере бизниса, или, како су их подругљиво назвали премијерови опоненти, лордовима из „оф-шор фонда“ (The Wall Street Journal, 21.11.2014).

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Овај текст је адаптирана верзија материјала са сајта fsksrb.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.