Снег над Аушвицем

Освјенћим је пољски назив места, док су Немци логор назвали Аушвиц. Руси и место и логор називају Освенцим. То није био само један комплекс грађевина. Концентрациони логор Аушвиц се састојао од пет главних логора и једног затвора. У пречнику од 20-30 километара на територији Домбровског басена угља налазило се још 18 одељења концентрационог логора. У сваком је било до 80 барака, у којима је било смештено по 200-300 логораша. Према информацијама од локалних житеља, логор је основан 1940. На ово место је депортован огроман број Јевреја и припадника других народа који нису „имали среће“ да се роде као „истински аријевци“. Они су масовно убијани, као животиње, док су делови њихових тела – коса, кожа и сл. - коришћени у сасвим практичне сврхе. Косом су пуњени јастуци за одважне морнаре немачких подморница, а од коже су се шиле рукавице, док је од масти из људских тела прављен сапун итд. Све је било употребљено – чак су им вађени златни зуби и крунице, на живим „представницима ниже расе“ вежбали су немачки хирурзи, а фармацеути су вршили експерименте.

Људи су у Аушвиц депортовани возовима из целе Европе. Стизало је по 10 композиција дневно, у свакој по 40-50 вагона, а у сваком вагону од 50 до 100 људи. Први дан би преживело само од 10 до 30% новопридошлих. Немци чак нису ни бројали колико је људи убијено. Рудолф Хес, командант Аушвица 1940-43, током Нирнбершког процеса је изјавио да „није бројао убијене“. О онима који су одмах по доласку у логор слати у гасне коморе није се водила документација. Према савременим проценама историчара, током постојања логора смрти убијено је 1.100.000 Јевреја, 140.000-150.000 Пољака, 100.000 Руса и 23.000 Цигана.

Пре доласка ослободилачких јединица Црвене армије пећи у којима су спаљивана тела су порушене, а сви логораши који су могли да ходају и нису успели да побегну били су одведени на запад. Совјетски војници су тако ослободили само 7600 људи. А за то је Црвена армија платила скупу цену: Први украјински фронт је у борбама током те зиме изгубио 26 хиљада војника, а само у борбама за Аушвиц погинуло је од 234 до 350 црвеноармејаца.

Прво сведочанство војске о постојању логора налази се у извештају начелника политичког одељења 60. армије генерал-мајора Гришајева упућеном начелнику политичке управе Првог украјинског фронта генерал-мајору Јашечкину од 26. јануара 1945: „На станици Лебионж југозападно од Хжанува открили смо одељење концентрационог логора Аушвиц са преживелим затвореницима. Међу њима је 30 Јевреја, остали су Мађари, Французи, Чеси, Пољаци и Руси – сви који су успели да се сакрију у рударско окно. Остале затворенике Немци су убили. Један од преживелих, Јевреј Левер, испричао је да се пре Лебионжа налазио у Аушвицу. Тамо се у једном тренутку налазило од 25 до 30 хиљада Јевреја из многих земаља Европе. Они су у Аушвиц депортовани непрекидно током четири године. Сви који нису могли да раде – жене, старци, деца и болесни – одвајани су од здравих мушкараца и одмах ликвидирани. Упућени су у посебне бараке у јужном делу логора, тамо су свлачили одећу, затим су их у специјалним просторијама убијали гасом, а лешеве спаљивали у крематоријумима. […] Током последње две године убијени су и мушки затвореници. Логораши су веома слабо храњени: једном дневно су добијали ретку супу и 150-200 грама хлеба. Од октобра 1944, када је логор Аушвиц евакуисан у Немачку, пећи су радиле посебно интензивно, 24 часа дневно. У децембру 1944. Немци су их порушили.“

Део затвореника се разбежао по околини, искористивши метеж до којег је дошло током борби. Красноармејци су већ прилазећи Аушвицу на путевима наилазили на поједине групе заробљеника. Након што су ушли на територију логора, совјетски војници су најпре поставили пољске кухиње, како би нахранили логораше.

Росијскаја газета. Сва права задржана.