„Потенцијални савез Русије и Немачке највећа опасност за САД“

Џорџ Фридман: Власти РФ не могу да дозволе ситуацију у којој ће се западне оружане снаге налазити на стотинак километара од Курска или Вороњежа. Извор: Комерсант.

Џорџ Фридман: Власти РФ не могу да дозволе ситуацију у којој ће се западне оружане снаге налазити на стотинак километара од Курска или Вороњежа. Извор: Комерсант.

У Москви је боравио познати амерички политиколог Џорџ Фридман, шеф обавештајно-аналитичке агенције „Стратфор“. Он је у ексклузивном интервјуу за руски лист „Комерсант“ испричао какви су циљеви САД у Украјини и објаснио зашто су ти циљеви неспојиви са интересима Русије.

У својим аналитичким радовима говорите о процесу фрагментације Европе. У чему се она огледа?

Џорџ Фридман: За време Хладног рата границе у Европи су биле конзервиране. Постојало је схватање да ће њихова промена изазвати дестабилизацију. Чим је Хладни рат завршен, почело је прекрајање граница Југославије. Касније су границе промењене и на Кавказу. А сасвим недавно је 45% Шкота гласало за независност. Каталонци такође теже независности.

У том контексту ја не сматрам да је украјинска ситуација некакав нарочит изузетак. Крим и Донбас се уклапају у „центрифугалне“ тенденције које ми већ извесно време примећујемо у Европи. Украјинска криза је везана и за Русију, и за кризу саме Европе.

Европски политичари кажу да Европу дестабилизују потези Русије према Украјини.

Џ.Ф.: Европљани се веома поносе што су се тобоже ослободили ратова и већ пола века живе у свету стабилности и благостања. Међутим, Европа је све до почетка 1990-их у суштини била окупирана од стране СССР-а и САД. Затим се десила Југославија, а затим Кавказ. На европском континенту никада није заиста владао мир.

Па ипак, представници администрације САД, као и руководство чланица ЕУ, објашњавају оштру политику према РФ тиме што је Русија присаједињењем Крима први пут после Другог светског рата „прекројила границе силом“.

Американци знају да је то глупост. Југославија је била први случај промене граница. Косово је само кулминација тог процеса. САД су директно умешане у те догађаје.

Какав је циљ политике САД у случају са Украјином?

Џ.Ф.: Американци су последњих 100 година водили врло доследну спољну политику. Главни циљ те политике је следећи: не дозволити ниједној сили да стекне сувише велику власт у Европи. САД су најпре тежиле да не дозволе Немачкој да доминира у Европи, затим су ометале јачање утицаја СССР-а.

Суштина те политике је да се што дуже одржава равнотежа снага у Европи пружањем помоћи слабијој страни, а ако тај баланс прети да буде озбиљно нарушен, онда се умешати у последњи час. Тако су се САД умешале у Први светски рат тек када се руски император Николај II одрекао престола 1917, и нису дозволиле да Немачка ојача. И у Другом светском рату су САД отвориле други фронт врло касно (у јуну 1944), када је постало јасно да Руси побеђују Немце.

Треба рећи да су САД увек сматрале да највећа опасност прети од потенцијалног савеза Русије и Немачке. То би био савез немачких технологија и капитала са руским природним и људским ресурсима.

Фрагментација Европе је праћена слабљењем НАТО-а. Европске земље у суштини и немају армију. У контексту слабљења Европе дошла је до изражаја моћ Русије.

Стратешки императив Русије је да има што дубљу тампон-зону на својим западним границама. Због тога је Русија увек имала посебан однос према Белорусији, Украјини, земљама Балтика и другим земљама Источне Европе. Све оне су врло важне за националну безбедност Русије.

Почетком ове године власт у Украјини је била помало проруски настројена, али је била снажно уздрмана. Међутим, Москви је и то одговарало. Русија не жели потпуно да контролише Украјину, нити да је окупира. Довољно је да Украјина не улази у НАТО и ЕУ. Власти РФ не могу да дозволе ситуацију у којој ће се западне оружане снаге налазити на стотинак километара од Курска или Вороњежа.

САД објашњавају оштру политику према РФ тиме што је Русија присаједињењем Крима први пут после Другог светског рата „прекројила границе силом“. Американци знају да је то глупост. Југославија је била први случај промене граница. Косово је само кулминација тог процеса. САД су директно умешане у те догађаје.

Америка је, међутим, била заинтересована за формирање прозападне владе у Украјини. Она је видела да је Русија у успону и трудила се да јој не дозволи консолидацију позиција на постсовјетском простору. Успех прозападних снага у Украјини омогућио би да се Русија обузда.

Догађаје с почетка године Русија третира као државни преврат који су организовале САД. И то је заиста био најнескривенији државни преврат у историји. САД су отворено, између осталог и новцем, подржавале групе бораца за заштиту људских права у Украјини, а руске специјалне службе нису приметиле такве тенденције. Оне нису ни схватиле шта се дешава. А када су схватиле, нису више могле предузети мере за стабилизацију ситуације. Касније су погрешно процениле и расположење на истоку Украјине.

Другим речима, украјинска криза је резултат конфронтације Русије и САД?

Џ.Ф.: Ево гледајте. Имате две земље. Једна хоће да Украјина буде неутрална, а друга хоће да Украјина буде део линије одвраћања руске експанзије. Обе дејствују полазећи од својих националних интереса.

Американци су у последње време почели озбиљно да брину због потенцијала Русије и њених намера. Русија је, са своје стране, почела да прелази са одбрамбене стратегије, коју је спроводила од 1992, на поновно успостављање некадашње сфере утицаја. Ствар је у фундаменталној неподударности националних интереса двеју великих сила.

Како Ви видите даљи развој догађаја око Украјине?

Џ.Ф.: Русија неће правити уступке када је у питању Крим, али се може суочити са озбиљним проблемима у погледу снабдевања полуострва. Москва, међутим, не може да одустане ни од многих других захтева везаних за Украјину. За Москву је присуство западних војника на територији Украјине прави кошмар. То би ограничило њен простор за маневар. САД ће морати да донесу стратешку одлуку: или да се активније умешају у догађаје у Украјини, што може бити компликовано, или да формирају нову алијансу, унутар НАТО-а или ван њега, уз учешће Пољске, Румуније, балтичких земаља и, рецимо, Турске. То ће бити „санитарни кордон“, и то је оно што Русија не прихвата. Сједињеним Америчким Државама није толико важно да оне контролишу Украјину. Њима је важно да је не контролише Русија. Много тога ће зависити од Кијева. Кијевска власт је слаба тачка Украјине. Ако у њој дође до раскола Русија ће покушати да преокрене ситуацију у своју корист.

Џорџ Фридман: Ја сам још пре три године у једној својој књизи предвидео да ће у Украјини избити криза чим Русија почне да јача и да демонстрира своју снагу. Извор: Комерсант.

Шта је у потезима Руске Федерације могло да узнемири САД?

Џ.Ф.: Русија је почела да предузима одређене кораке, које су САД оцениле као неприхватљиве. То се пре свега односи на Сирију. Тамо су Руси показали Американцима да су у стању да утичу на процесе на Блиском Истоку. САД и без Руса имају доста проблема у том региону. Руси су се умешали у процесе на Блиском Истоку између осталог и због тога што су се надали да ће тако стећи инструмент за вршење утицаја на америчку политику у другим сферама. Међутим, преварили су се. САД су то схватиле као покушај Русије да им нанесе штету. Руси по свему судећи једноставно нису проценили колико ће озбиљно САД схватити њихове потезе, као ни то да ће Америка лако наћи контра-мере.

Хоћете рећи да је Украјина освета за Сирију?

Џ.Ф.: Не, није то освета. Руси су се умешали у процесе у Сирији док су САД решавале проблеме у Ираку и преговарале са Ираном... У Вашингтону су многи стекли утисак да Руси желе да дестабилизују ионако нестабилне позиције САД на Блиском Истоку, тј. у региону који за Америку има кључну улогу. У Вашингтону су по том питању постојала два гледишта: или се Руси глупирају, или су пронашли слабу тачку САД и покушавају то да искористе. Ја не тврдим да је мешање Русије у сиријски конфликт било узрок појаве украјинске кризе. Таква тврдња би била натегнута. Па ипак, у Вашингтону су многи констатовали да су Руси проблем. А шта у том случају треба урадити? Треба одвући Русима пажњу на други проблем у региону на који су они осетљиви. Ја сада мало поједностављујем. Јасно је да је све то сложеније, али узрочно-последична веза је таква. Углавном, стратешки интереси САД састоје се у томе да се Русији не дозволи да постане хегемон. А стратешки интереси Русије су да се САД не приближи њеним границама. У томе је суштина.

А какав је по Вашем мишљењу смисао америчких санкција? Руске власти кажу да САД желе да изазову смену режима.

Џ.Ф.: Циљ санкција је у томе да се уз минималне губитке САД и нешто веће губитке Европске уније нанесе бол Русији и тако изазове њена капитулација, тј. прихватање америчких захтева. Санкције су демонстрација моћи Сједињених Америчких Држава. САД радо користе ту моћ према земљама које немају чиме адекватно да узврате. То је уједно и прилика за „постројавање“ Европљана. Не мислим да је главни циљ САД смена режима у Русији. Главни циљ је био да се руским властима ограничи простор за маневар, што ми сада и видимо. Али ту су имали удела и други фактори, као на пример пад руске економије и пад цене нафте.

Многи у Русији кажу да је нафта појефтинила због тајног договора САД са земљама Персијског залива.

Џ.Ф.: Непријатности је увек лакше објаснити нечијим намерним деловањем. Али ми видимо да су многе земље, укључујући Кину, Индију и Бразил, ублажиле прогнозе везане за темпо раста своје економије. У Европи је раст економије сведен на нулу. Уз све то, сада је у току нафтна револуција. Нафта је све доступнија на тржишту. Пад цене нафте је био неминован. Шта сте друго очекивали? А ви сте формулисали своју економску стратегију оријентишући се не само на високе цене нафте, него у целини на извоз енергената. Због тога сте постали рањиви! Требало је искористити последњих 10-15 година високих прихода од продаје енергената за диверзификацију економије, али ваше власти то нису учиниле.

Треба ли очекивати побољшање руско-америчких односа после следећих председничких избора у САД?

Џ.Ф.: У Русији се америчка политика претерано персонификује. У САД је председник само једна од многих институција власти. Он нема сву власт. Обами су везане руке и ноге, као и његовим претходницима. Ако на Блиском Истоку брзо јачају групације као што је „Исламска држава“, онда није важно да ли је председник САД демократа или републиканац, он ће морати да их бомбардује. Ниједан амерички председник не може себи приуштити да седи скрштених руку ако Русија постаје све утицајнија. Дејства Русије на Блиском Истоку и, рецимо, у случају са давањем азила Едварду Сноудену САД су доживеле као кораке усмерене против америчких интереса. Ко год да је председник САД, он би био принуђен да на тако нешто реагује. Ја сам још пре три године у једној својој књизи предвидео да ће у Украјини избити криза чим Русија почне да јача и да демонстрира своју снагу. То је било очигледно.

Колико је по Вашем мишљењу реално зближавање Русије са Кином?

Џ.Ф.: Сада Кина и сама има много проблема. Раст економије је све спорији, ниво инфлације и незапослености је висок. Од Пекинга не треба очекивати никакве поклоне. Изградња цевовода према Кини, на коју ће власти РФ морати да потроше много новца, највероватније неће битније утицати на руску економију.

Како видите даљи развој догађаја?

Џ.Ф.: Главно питање је хоће ли Русија моћи сама да опстане. Она се сада суочила са многим факторима који су изазвали распад СССР-а. То је и одсуство ефикасног система саобраћајница, то је и скептичан однос према престоници у многим регионима од Кавказа до руског Далеког Истока. И што је најважније: то је економија, која функционише само у одређеним околностима, тј. када су цене енергената високе. Имате само један производ, а њега сада на светском тржишту има на претек.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“