Са обе стране Украјине: Придњестровље као прототип будућег Донбаса?

Тираспољ веома подсећа на донбаске градове пре „антитерористичке операције“ Кијева. Ту совјетске осмоспратнице са траговима времена у бетону стоје поред предратних грађевина, а модерне приватне зграде се уздижу између индустријских зона. И као некада у супермаркетима Донбаса, у Придњестровљу је огромна већина производа на рафовима украјинске производње.

Сличност између Придњестровља и Донбаса није само спољашња. У Молдавији је некада, почетком последње деценије прошлог века, такође све почело наглим „буђењем националне свести“, протестима пољопривредника по градовима и „окретањем према Западу“. И, што је најважније, почело је са усвајањем државног закона о језику, о једном језику за све – молдавском.

Поглед у будућност

О ономе што се затим догађало зна се много више него о позадини трагичних догађаја, на које подсећа борбено возило пешадије под црвено-зеленом заставом у граду Бендери [споменик посвећен заштитницима придњестровског града Бендери који су погинули у окршајима 1992. – прим. прев.]. И зато је ово најбоље место на којем се може видети будућност Донбаса.

Да ли је Придњестровље део руског света?
Непризната Придњестровска Молдавска Република (ПМР) је 2. септембра обележила 24-годишњицу своје државности. „Руска реч“ објављује интервју са замеником министра спољних послова Придњестровља Игором Шорниковом, који објашњава са каквим тешкоћама се данас сусреће ПМР и какву помоћ очекује од Русије.

„И ми смо у почетку мислили: ‘Ура, код нас је готово половина молдавске индустрије. Добро ћемо живети’. А када смо се отрезнили, схватили смо да није све тако једноставно. Ни данас није лако, ви то схватате. Опстајемо не захваљући нечему, него упркос нечему. Понекад и упркос Русији. Узмимо само ембарго уведен на увоз молдавских прехрамбених производа и вина. То је у чисто правном смислу ембарго и на наше пољопривредне производе и вино.“

Иља Миљман је декан Правног факултета Придњестровског државног универзитета „Тарас Шевченко“, некадашњи посланик Врховног савета Придњестровске Молдавске Републике и председник републичког Арбитражног суда. Некада се он заједно са десетинама других међу првима борио за независност Придњестровља.

Разговарамо о Донбасу. „Они би сад требало да избегавају револуционарне фразе и спекулације око појма ‘млада република’. Сећам се како изгледа револуционарна ситуација, управо у њој се направи највећи број грешака. А право на грешку постоји тек када се ситуација стабилизује. Тачније, грешка се тада не плаћа тако скупо.“

Међутим, на питање шта може очекивати Донбас, ако не одустане од пута независности од Кијева, већ сад се може без двоумљења одговорити: очекује га непризнавање од стране међународне заједнице и, самим тим, немогућност да самостално остварује спољноекономску активност.

Минуси и плусеви непризнатости

Непризнавање значи, на пример, да не постоје мобилне телекомуникационе везе у уобичајеном GSM формату, што значи да се користе давно превазиђене телефонске говорнице. Непризнавање такође значи ограничену употребу банковних картица – оне постоје, али издају их само две-три локалне банке и новац помоћу њих се може подићи само у Придњестровљу. Непризнавање проузрокује и нужност да се преплати све што долази из увоза – од бензина до микровлакана, као и да се мање заради приликом извоза, јер „двоструко царињење“ држи Придњестровље као у оковима. Тираспољ је принуђен да царинским таксама „потплаћује“ Кишињов и Кијев, како би могао да се бави трговином. Наиме, услед тога што молдавско-придњестровски конфликт није решен, правна лица која остварују спољноекономску делатност принуђена су да се региструју изван граница Републике, док физички остају на њеној територији. И засад не постоји други начин ни за Тираспољ, а, очигледно, ни за Луганск и Доњецк.

Међутим, свако зло има и своју добру страну. На пример, спољна изолација јача придњестовску рубљу и, док молдавски леј и украјинска гривна јуре у суноврат, новчанице са ликом Александра Суворова, оснивача Тираспоља, мењају се по стабилном курсу од 11 рубаља за долар.

„Љубазна“ изолација

Изолација не значи пораз, и ма шта им то доносило, грађани Придњестровске Молдавске Републике не осећају да су ускраћени и несрећни, то је сигурно. Они су спокојни, љубазни и добронамерни. И не без разлога. Просечна плата у Украјини, према подацима Статистичке службе ЕУ, ове године је износила скоро 173 евра, а у Молдавији 181 евро, док је у Придњестровљу скоро 270 евра. Истина, ово су подаци локалне државне статистике, јер Придњестровље не улази у европска рангирања.

Придњестровље после Крима?
После догађаја на Криму велику пажњу светске заједнице привлачи Придњестровље, регион Молдавије у коме становништво говори руски и који је своју независност прогласио још 1990, а дефакто је стекао после оружаног конфликта 1992. Како се ситуација у Придњестровљу оцењује у Москви и Кишињову после кијевског Мајдана и присаједињења Крима Русији?

Патриотизам за грађане Придњестровља није само празна реч. Током 22 године постојања Република је, упркос смени генерација у политици, успела да сачува и ојача дух интернационализма, или, ако желимо да будемо прецизни, антинационализма, и да не изгуби осећај да је тада, почетком 1990-их, све било исправно учињено, да је Суворов херој и да су ветерани Великог отаџбинског рата часни људи, којима њихови унуци треба да буду захвални. И зато су део пејзажа у Придњестровљу и билборди са портретима придњестровских војника и натписима „Јунаци свих времена“. И зато се општа војна обавеза у Придњестровљу не доживљава као терет, него као дуг части.

„Придњестровски идентитет постоји. Руско, украјинско, молдавско – све оно што је најбоље у сваком од ових народа код нас је присутно у отприлике једнакој мери и добијена је синергија, посебан карактер, који не пати од греха национализма. Немојте то мешати са мултикултуралношћу. То је нешто што је настало кроз векове, и то је, како показује пракса, константа која не пропада“, каже ректор државног универзитета Вјачеслав Степанов убедљиво, као да држи предавање.

Ректор је сигуран у народни идентитет, али га брине колико студената ће се вратити на студије после годину дана војне службе и колико њих ће остати у Придњестровљу када заврши школовање. Млади заиста напуштају Придњестровље, а велика већина одлази у Русију. Многи од њих са собом носе и признату диплому универзитета са 80 година традиције.

Добар дан

У Придњестровљу се данас и не говори ни о чему другом него о Украјини, Донбасу и Русији. Русију једноставно воле, надају се и чекају. За Донбас су забринути, а на Украјину љути.

„Добар дан“, поздравља ме мајор придњестровске полиције, који је свратио у обичну мензу, у којој комплетан и укусан оброк кошта око 80 рубаља. Када сте ви последњи пут видели мајора у мензи? Када вам се последњи пут јавио, као сасвим непознатом човеку, и једноставно наставио даље по свој послужавник.

Постоји нада да ће се нешто слично једног дана догодити и у Донбасу. Јер придњестровска полиција је такође потекла од добровољачких јединица. И ако чувар закона поштује грађанина, а грађанин њега, значи да држава постоји.

Росијскаја газета. Сва права задржана.