Путин: Било би лоше ако бисмо поново почели да стварамо блокове

Владимире Владимировичу, одлазите на самит Г-20. Колико је формат „двадесеторице“ још увек потребан и актуелан, и колико је логично што земље Г-20 теже да сарађују и развијају глобалну економију, а уводе санкције једној чланици?

В. Путин: Да ли је тај формат потребан? Мислим да је потребан. Зашто? Зато што је то место, односно форум, на коме се можемо састајати, на коме можемо разговарати и о билатералним односима, и о глобалним проблемима, и можемо доћи бар до неког заједничког схватања у чему је проблем и како га решавати, како пронаћи путеве заједничког деловања. То је оно што је најважније, јер је апсолутно нереално очекивати да ће све о чему се тамо говори бити испуњено, с обзиром да и саме те одлуке нису обавезујуће. Оне се делимично заиста и не испуњавају. А не испуњавају се у оним случајевима када то очигледно не одговара нечијим интересима, пре свега интересима глобалних играча. Ево, на пример, на једном самиту је донета одлука о томе да економије у развоју имају већу улогу у раду ММФ-а и да се изврши прерасподела квота. Конгрес САД је блокирао ту одлуку, и на томе се све завршило. Сада преговарачи, наши партнери, кажу: ми бисмо радо то испунили, зато смо и потписали и донели ту одлуку, али Конгрес не дозвољава. Ето како изгледају те одлуке.

Па ипак, сама чињеница да је таква одлука била формулисана и да су сви учесници међународног живота у оквиру Г-20 сматрали да је то исправно и правично, и да одговара садашњим реалијама, већ на неки начин утиче на међународно јавно мњење и на свест експерата, тако да се то не може игнорисати. А то што је Конгрес САД одбио да усвоји тај закон говори да управо САД искачу из општег контекста решавања проблема који стоје пред светском заједницом. Само што то нико и не помиње. Они који имају монопол на светске медије шпекулисањем гуше ту информацију, тако да се она више нигде и не појављује.

Схватате, сви говоре о некаквим текућим проблемима, између осталог и о санкцијама, о Русији, а уствари на глобалном нивоу, у овом конкретном случају, САД не испуњавају одлуке. А у питању је, узгред буди речено, фундаментална ствар. Али она се не испуњава.

То, међутим, никако не значи да је овај формат бескористан, већ сам рекао због чега. Он је користан.

Можда се може учинити да те одлуке постану обавезне?

То није могуће. Такви примери не постоје у међународној пракси. Наравно, ако се изузму одлуке Савета безбедности у сфери саме међународне безбедности. Али то је стварано у веома сложеним условима крвавог Другог светског рата. Ако само замислимо да се данас могу стварати нови механизми са таквим дејством, који би функционисали чак и у сфери економије, схватићемо да то једноставно није реално. Али понављам, то све ипак има морално-политичко-економски карактер, што само по себи већ није лоше.

Сада поводом тога што поједине земље Г-20 уводе санкције Русији од стране Г-20. Наравно, то је у супротности са самим принципом деловања Г-20, али не само са њим. То је у супротности и са међународним правом, јер санкције могу бити уведене у оквиру Организације УН и њеног Савета безбедности. Штавише, то је у супротности чак и са принципима Светске трговинске организације и са Генералним споразумом о царинама и трговини (GATT). Сједињене Америчке Државе су некада стварале ту организацију, а сада саме грубо крше те принципе. То је штетно и, наравно, нама наноси извесну штету, али и за њих је штетно, јер то у суштини подрива читав систем међународних економских односа. Ја се веома надам, и полазим од тога, да ће то на крају бити схваћено и да ће све то остати у прошлости.

Сада је у Г-20 успостављена одређена равнотежа снага: са једне стране је Г-7, а са друге су земље БРИКС-а и неке државе које су им се придружиле. Полазећи од тога да свако, као што сте рекли, штити сопствене интересе, како Ви видите ту равнотежу снага: да ли је то онај спор у коме се рађа истина, или је то принципијелно нова конфронтација двају блокова?

Пре свега, мени се чини да би било врло лоше ако бисмо поново почели да стварамо некакве блокове. То је веома неконструктивно, чак и штетно за светску економију. Ми сада ваљда говоримо о економији, зар не?

О економији у коју се данас све више уплиће политика.

То је тачно. Али ипак је Г-20 пре свега економски форум. Зато предлажем да тежиште нашег разговора померимо у ту сферу. Ево на шта бих хтео да скренем пажњу. Већ сам помињао Светску трговинску организацију (СТО), која је формулисала одређена правила игре. Створен је и такав механизам као што је ММФ. Воде се дискусије о усавршавању међународних финансијских механизама и трговинских односа. Ви знате да је рунда преговора из Дохе у оквиру СТО у суштини доспела у ћорсокак. Зашто? Због разлике у приступу и разлике у интересима између економија у развоју и развијених економија. Док у једном случају долази до дисбаланса у области капитала, у другом се појављују дисбаланси у области кретања робе. У развијеним економијама има доста слободног капитала и питање је како да се тај капитал ефикасно, поуздано и безбедно размести у оним регионима и у оним светским економијама које ће обезбедити стабилност, заштитити имовину и генерисати некакву добит, која развијеним економијама доноси известан приход. Због тога они извозе капитал, а земље у развоју формирају кретање робе. Једни треба да буду сигурни да ће њихов капитал бити безбедан, а други, који су реципијенти тог капитала, треба да буду сигурни да се правила игре неће мењати како се прохте ономе ко извози капитал, из било којих, па и политичких разлога.

Али сви треба да схвате да су сва та питања, читава светска економија и финансије, данас у искључивој међусобној зависности. Узмимо, на пример, наш случај. Партнери су, рецимо, нашим финансијским институцијама ограничили приступ међународним финансијским тржиштима. Ми привлачимо капитал са међународних финансијских тржишта и тако наше финансијске институције финансирају наше компаније, које затим купују готове производе од истих тих развијених економија и подржавају тамо радна места, социјалну сферу и раст економије. Ако ми не будемо то чинили, то значи да тај систем неће функционисати. То су дубинске ствари, само што се можда на први поглед не виде на површини.

Наш заједнички рад са Немачком обезбеђује тој земљи 300 хиљада радних места. Ако не буде наруџбина, значи да је и тамо све готово. Да, они ће се вероватно преоријентисати на нешто друго, али тек треба схватити шта је то друго. Није то тако једноставно.

Више о Г-20

Због тога све те задатке који се појављују, те потешкоће (а има их много) треба решавати заједнички. Ако, међутим, кренемо другим путем... Ево сада Сједињене Америчке Државе говоре о стварању двеју заједница: једне трансатлантске, а друге транстихоокеанске. Ако то буду некакве затворене групације, то на крају неће довести до отклањања, него до јачања дисбаланса у светској економији. И наравно, ми смо за то да тих дисбаланса не буде, да ми заједно радимо. Али та питања се могу решити само заједнички.

Пре само 20, 30 или 50 година ситуација је била сасвим другачија. Зашто ја тако самоуверено говорим да та питања можемо решити само заједнички? По паритету куповне моћи укупни бруто домаћи производ БРИКС-а већ премашује исти тај показатељ у Г-7. Мислим да је он у земљама БРИКС-а 37,4 билиона долара, а у Г-7 износи 34,5 билиона долара. И сада замислите да ми кажемо: „Нећемо тако. Ми ћемо сепаратно код нас да радимо овако или онако, а ви тамо радите како хоћете“. То ће донети само још већи дисбаланс, и ништа више. Ако хоћемо нешто да решавамо, треба то да радимо заједно.

Сада се говори о појави нове групе Г-7, коју ће чинити земље БРИКС-а, Индонезија, Турска и Мексико. Шта Ви мислите, има ли тај формат будућност?

Већ сам рекао да све треба решавати заједнички, јер је у савременом свету све узајамно повезано, и ако се стварају некакве регионалне заједнице, као што ми сада са Белорусијом и Казахстаном стварамо регионалну Евроазијску економску унију, то може бити само додатак постојећим глобалним инструментима, који треба да функционишу по глобалним правилима.

Руски текст на порталу ТАСС.

Росијскаја газета. Сва права задржана.