Како очувати мале народе руског Севера?

Ненци насељавају велико подручје на обали Северног леденог океана и Сибира. Фотографија: Alberto Caspani.

Ненци насељавају велико подручје на обали Северног леденог океана и Сибира. Фотографија: Alberto Caspani.

Аутохтони народи Севера, Сибира и Далеког Истока Русије представљају мале етносе који броје од неколико стотина до неколико десетина хиљада људи. Ти народи су од најстаријих времена живели у суровим природним условима, не мењајући начин живота. Данас им је, међутим, све теже да сачувају хармонију са природом. Највећа опасност у том смислу им прети од све лошије еколошке ситуације и постепеног растварања у другим етносима.

Русија је земља са задивљујућом етничком разноликошћу. Стотине народа живе на огромним територијама од Сахалина до Калињинграда, и сваки етнос има свој сопствени језик, своју традицију и културу. Нису изузетак ни мали народи, који хиљадама година живе у хармонији са природом у суровим условима руског Севера.

40 малих народа

У мале народе Севера обично се убрајају етноси који живе на руском Северу, а не броје више од 50 хиљада људи. Други критеријуми по којима се неки етнос може убројати у аутохтоне народе јесу традиционални начин живота и свест о самосвојности своје етничке заједнице. У складу са Концепцијом стабилног развоја малих аутохтоних народа, коју је руска влада усвојила 2009, у категорију „мали аутохтони народ“ убраја се 40 етноса. Веома је велика територија на којој они живе. Саами, на пример, компактно настањују Колско полуострво, поред границе са Финском и Норвешком, док Алеути и Ескими обитавају у најисточнијим крајевима Русије, тј. на истоку Чукотског полуострва и на Острву Врангеља. Поједини народи, као на пример Чукче и Ескими, добро су познати житељима Русије. Са друге стране, има и таквих народа као што су, на пример, Нганасани или Нивхе, за које нису чули чак ни просечни Руси, а о странцима да и не говоримо. Народи руског Севера се разликују и по бројности. Ненци су, на пример, населили велико подручје на обали Северног леденог океана и Сибира, и они се могу похвалити својом бројношћу, јер их има готово 45 хиљада (према попису становништва из 2010). Њима су сродни Енци, којих је по истом попису остало свега нешто више од 200, и многи од њих не знају еначки језик.

Кроз историју је начин живота малих аутохтоних народа Севера зависио од окрутних климатских услова. Занимања аутохтоних народа су била и остала искључиво традиционална: лов, риболов, гајење ирваса (што често подразумева номадски начин живота) и паса. Међутим, како одмиче време урбанизација почиње да захвата и удаљене, па чак и неприступачне области руског Севера. Самим тим и припадници традиционалних номадских народа имају све више могућности да се преселе у градове и постепено асимилују са другим етносима. На то је својевремено утицала и политика приморавања тих народа да се одрекну номадског живота, која је спровођена у совјетско време. Други проблем је све гора еколошка ситуација, а она је повезана са све интензивнијим развојем индустрије. И једно и друго подрива традиционални начин живота северних народа, заснован на тесној вези са природом.

Право на рибу

Григориј Летков, председник Асоцијације малих аутохтоних народа Севера, Сибира и Далеког Истока Русије, прокоментарисао је текућу ситуацију за „Руску реч“. Он је нагласио да у овом тренутку у Русији постоји добра законска база, да држава штити аутохтоне народе руског Севера, и да, за разлику од совјетског доба, нико не инсистира да номади оставе своје ирвасе и оду на рад у пољопривредне задруге.

Летков је истовремено истакао да Русија ипак може још много тога да уради. По његовим речима, у првом реду је потребно да се у законе унесу допуне којима се регулише традиционални лов и риболов, како би се олакшао приступ природним добрима. Поред тога, Летков је обратио посебну пажњу на еколошки аспект, и дипломатским речником објаснио да „поводом развоја пројеката експлоатације нафте и гаса треба прецизирати низ момената везаних за оцену утицаја индустрије на традиционални начин живота“. Другим речима, интереси великих компанија које покрећу производњу у Сибиру, на руском Северу и руском Далеком Истоку, понекад долазе у сукоб са интересима аутохтоних народа.

Летков је поред тога истакао да је неопходно „регулисати редослед утврђивања националне припадности“, што упућује на проблем националног идентитета народа руског Севера, будући да поједини етноси услед склапања мешовитих бракова и постепеног стапања са другим народима могу заувек да нестану са лица земље. То се, на пример, догодило са Керецима, малим народом који се још почетком 20. века у потпуности асимиловао са Чукчама. Подршка и заштита јединствених традиција и обичаја народа руског Севера задатак је од животне важности не само за припаднике тих народа, него и за руску владу.

Са друге стране, Дарја Халтурина, социолог и етнограф, доцент на Руској академији за народну привреду и државну администрацију (РАНХиГС), са великом дозом оптимизма говори о перспективама већине народа руског Севера: „Сада народи Севера имају прилично велики наталитет, тако да им не прети потпуни нестанак, што пружа могућност да се очува њихова древна култура. Неопходно је, међутим, борити се са високом стопом смртности код народа руског Севера. То се пре свега тиче смртности мушкараца услед алкохолизма, али и смртности деце.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“