Наставак конфронтације са Русијом

Алексеј Арбатов, политиколог, руководилац Центра за међународну безбедност Института за међународну економију и међународне односе Руске академије наука:

Сарадња Русије и НАТО-а у најмањој могућој мери зависи од личности новог генералног секретара. Наши односи су сада у дубокој кризи, која има објективне узроке. Ти узроци су сложени и разнолики. То су и односи у последњих 20 година, и ширење НАТО-а на исток, и агресија Алијансе на Југославију, која је и удаљила Русију од НАТО-а.

Други извор напетости је унутрашња и спољна политика Москве. Та политика је Русију збацила са пута „европског избора“, коме се приближавала током последњих 20 година. Наше узајамно отуђење временом је све више долазило до изражаја, да би на крају догађаји у Украјини коначно постали „јабука раздора“, која нас је поделила у толикој мери да смо се одмах присетили доба Хладног рата.

Више о руско-америчким односима

Нови генерални секретар, ко год он био, лично може мало шта да промени. Односи Русије и НАТО-а зависе од тога како ћемо изаћи из украјинске кризе, како ће Москва изаћи на крај са својим унутрашњим економским и политичким проблемима и када ће моћи да се врати на европски пут. Наглашавам да је Русија европска сила. О томе су изговорени милиони речи и написане су читаве библиотеке књига. Нешто од тога је било на највишем нивоу.

Будућност наше сарадње зависи и од тога у којој мери ће Запад узети у обзир своје грешке и промашаје у односима са Москвом, и што је најважније, у којој мери ће светски лидери моћи да се савладају и почну да заснивају односе са Русијом на новим принципима.

Александар Коновалов, председник Института за стратешке процене

НАТО је кренуо у правцу јачања одбрамбене моћи и стварања јединице за брзо реаговање на граници са Русијом. Нови генерални секретар ће наставити линијом која одговара политичким интересима земаља-чланица. Он неће уводити никакве битне промене.

Алијанса ће наставити да демонстрира земљама Источне и Централне Европе одлучност у намери да испуњава обавезе прописане петим чланом Вашингтонског споразума, чија суштина се своди на принцип „напад на једног је напад на све“. За поједине чланице Алијансе настало је златно доба. Оне су годинама покушавале да докажу да за њихову заштиту треба трошити више средстава и да треба наступати одлучније, јер је Русија много опаснија него што изгледа на први поглед.

Сада је повољан тренутак. Земље Источне и Централне Европе користе га у потпуности не би ли из Старе Европе и САД исцедиле што више обећања и конкретних корака који ће допринети осигурању њихове безбедности.

Даљи развој односа на линији Русија – НАТО у великој мери ће зависити од корака Москве.

Виктор Литовкин, независни војни експерт

Последњи самит НАТО-а у Велсу ушао је у историју Северноатлантске алијансе као самит са најизраженијим антируским усмерењем у последњих двадесет и нешто година. У први план сусрета на највишем нивоу доспела је ситуација у Украјини, као и планови супротстављања Русији, која се третира као агресивна.

Андерс Фог Расмусен, сада већ бивши генерални секретар НАТО-а, рекао је на самиту у Велсу да су Русија и „Исламска држава Ирака и Леванта“ (ИДИЛ) „главни противници“ Алијансе. Ситуација је кристално јасна: период кокетирања Северноатлантске алијансе са Руском Федерацијом је завршен. Долазак Јенса Столтенберга на место генералног секретара неће изменити већ зацртани курс који је усмерен на тражење „непријатеља“ и смисла постојања овог блока.

Брисел је одавно збацио маску. НАТО је створен ради одвраћања Совјетског Савеза, а сада и Русије. Он има урођену ману, и сада се та мана показала у свом правом облику. Алијанси је била потребна слаба и послушна Русија, Русија која је спремна да слуша „савете, односно инструкције“ Беле куће, Стејт департмента и седишта Алијансе у Бриселу. Не треба јој суверена и снажна Русија, која може да штити своје националне интересе како политичким, тако и војним средствима. Због тога се Москви приписују све могуће и немогуће кривице, укључујући и кривицу за пад малезијског Боинга 777 на територији Украјине.

Заиста је немогуће не сагледавати сву озбиљност реакције на суверену политику Русије у новом „Плану спремности за акцију“ (Readiness Action Plan – RAP), усвојеном на самиту НАТО-а у Велсу. Тај план предвиђа да се на територији источних савезника размести 7 хиљада војника у склопу Снага за брзо реаговање, тј. истурених експедиционих снага (Joint Expeditionary Force – JEF), као и додатна војна инфраструктура. Други извор забринутости су редовне војне вежбе Алијансе и летови њених авиона близу руских граница, а такође присуство бродова НАТО-а у Црном и Балтичком мору.

Росијскаја газета. Сва права задржана.