„Не могу да заборавим људе који су 1999. стајали на мостовима“

Када у Русији почне разговор о томе чему нас учи историја, увек се цитирају речи Александра Пушкина који нам поручује: „искуство, дете тешких погрешака“. Историчари, политичари, али не само они, упорно нас саветују да се окренемо историји, од које можемо да научимо много тога корисног, како не бисмо правили сопствене грешке. У тренутку када у свету влада економска криза и води се жестока борба за доминацију, посебно је значајно вратити се у прошлост и донети одговарајуће закључке. Управо тиме су се у Београду бавили учесници Међународне научно-друштвене конференције „Велики рат и почетак новог света: актуелна порука човечанству“, која је посвећена обележавању 100-годишњице од почетка Првог светског рата.

Више о Првом светском рату

Готово сви учесници, а било их је преко четрдесет (међу којима су заменик министра спољних послова Руске Федерације Алексеј Мешков, други председник Чешке Вацлав Клаус, бивши генерални секретар Савета Европе Валтер Швимер, патријарх СПЦ Иринеј), повукли су историјске паралеле између савремене ситуације у свету и ситуације од пре сто година. Главна порука говорника била је да нам историја поручује да рат не нуди излаз из безизлазне ситуације, али да може бити у интересу оних земаља које интензивно раде на томе да до њега дође. Јер, као и пре сто година, данас је у току борба за светску доминацију.

„Руска реч“ је у сарадњи са медијским центром „Руски експрес“ разговарала са главним учесником конференције Владимиром Јакуњином, председником компаније „Руске железнице“, председником Покровитељског савета Центра националне славе и Фонда Андреја Првозваног, под чијим покровитељством је одржан овај значајан догађај.

Шта је основни циљ Ваше београдске конференције посвећене Првом светском рату?

Ово није историјска конференција на којој се наводе познате или мање познате чињенице. Покушали смо да повучемо паралелу између догађаја у прошлости и данашњице, покушали смо да схватимо шта се налази у основи конфликата, криза и ратова, ко је од њих реално највише имао користи. Јер данас има много беспослених људи који сматрају да је Први светски рат почео због руског империјализма и српског национализма. То су потпуне глупости, апсолутно неутемељене тврдње. Па ипак, све то је нам је омогућило да у сарадњи са нашим српским партнерима реализујемо пројекат који је умногоме испунио свој задатак истражујући ова питања. Сматрам да то неће остати непримећено од стране научне јавности како код нас, тако и у иностранству. Знате, ја се не бавим политиком, већ политику проучавам. Ја то морам да чиним из простог разлога што се бавим научним радом и то ми веома помаже у мом раду на месту председника „Руских железница“. То је огромна компанија са огромним бројем међународних контаката и пројеката. Тако да је све то узајамно повезано.

Зашто је за Вас тако важна Србија, шта Вас је довело овамо?

Као прво, овде сам пре свега јер овде реализујемо огроман инфраструктурни [железнички - прим. ред.] пројекат, државни и међудржавни пројекат. Услед извесних околности, због друштвеног рада којим се бавимо, паралелно са тим смо одржали и конференцију. Ова конференција, у оквиру које је откривен споменик српским и руским војницима погинулим у Првом светском рату приликом одбране Београда, показује да су овом друштву изузетно потребни управо овакви односи. Још важнији аспект је то што Србима као трн у оку стоји одлука донета још за време Бориса Јељцина, када смо гласали за санкције. Ми, Русија, гласали смо за санкције против Србије. Али Срби нису злопамтила и они узвраћају добром на онај труд који наше руководство и наша јавност данас улажу у развој сарадње са нашим српским пријатељима и браћом.

Више о агресији НАТО-а на СРЈ 1999

Значи ли то да је бомбардовање за Вас преломни тренутак када сте обратили пажњу на Србију?

Наравно, Србија је за мене у време бомбардовања Београда добила изузетно на значају. Пре тога ствари су биле једноставне: постоји, рецимо, Србија, постоји Словачка, постоји Кина и друге земље. Бомбардовање 1999. је све променило – и до данас ме душа боли због тога. Не могу да заборавим снимке људи који су стајали на мостовима, чувајући их од рушења. Што се тиче мојих конкретних односа са Србијом, они су се развијали сами од себе. Ја сам у Србију долазио и за време дешавања на Косову: тада смо 560 деце са Косова повели на одмор у наше дечје кампове. Касније ми је речено да Срби желе са Русима да реализују инфраструктурни пројекат, али им је за то потребан кредит од Русије. То јест појавила се професионална потреба и заинтересованост, а уз то су оживеле и старе везе. Почео сам чешће да долазим у Србију, а данас већ реализујемо конкретан пројекат.

Како бисте описали оно што данас раде проамеричке снаге у свету?

Има неколико политичких термина које ја не признајем и који код мене изазивају бес. То су „северноатлантска солидарност“ и „политичка коректност“. Ова два термина се користе као маљ којим се у главе Европљана утувљује „неоспорна истина“ о томе да само Америка може да заштити Европу и да ће сутра или прекосутра Русија почети окупацију европских земаља. И многи људи у то озбиљно верују. Што је најважније, њима су врло брзо показали шта ће се десити са онима који имају другачије мишљење. За време конференције у Београду разговарао сам са једним уваженим бившим дипломатом који ми је испричао не измишљену, него реалну причу коју зна, такорећи, из прве руке. Када се припремало бомбардовање Београда, Мадлен Олбрајт је телефонирала министру спољних послова Велике Британије тражећи од њега да подржи ову одлуку. Џентлмен је на то одговорио да су му његови правници рекли да би то представљало кршење Статута УН и било, уопште узев, незаконит чин. Реакција Олбрајт на то говори много. Она је рекла:„У том случају промените правнике.

Можете ли предвидети како ће се развијати садашња ситуација?

Нисам вољан да дајем предвиђања. Чини ми се да се човечанство данас суочава са ситуацијом у којој је једна светска политичка елита уобразила да има ексклузивна права и доминантан положај у свету, и без устезања о томе говори. Исто тако без устезања говори о способности и могућности да примењује оружје у свакој тачки света онда када сматра да је то потребно. Западни политички народ се уситнио, јер се налази под притиском, под теретом. Дај Боже да се тамо роде млади политичари којима ће дојадити да једу кашу коју им по свим питањима сервира америчка пропагандна машинерија.

Росијскаја газета. Сва права задржана.