Кримски рат: Културна размена на бајонетима

Кримски рат је био први конфликт у коме се Русија отворено сукобила са Енглеском, која је била у коалицији са Француском и Турском. На међународној политичкој сцени ове државе су биле непријатељи, али на бојном пољу су се суочили живи људи, и то не само обични редови, него и официри, за које рат није био разлог да се забораве лепи манири и учтивост. Руски официри су говорили француски и енглески, и у предасима између битака могли су да воде светске разговоре са онима који ће већ сутрадан опет постати њихови смртни непријатељи.

„Таква је воља божја“

После бомбардовања Одесе енглеско-француска ескадра је ради блокаде града оставила енглеску фрегату „Тигар“, а ова се у густој магли насукала у плићаку близу уласка у градску луку. Посада се састојала од 225 официра и морнара. Сви су заробљени и најпре смештени у Одесу, а затим су пуштени кући по личној наредби руског императора Николаја I. Заробљеници су држани у изванредним условима и били су обасути непрекидном пажњом локалног становништва, о чему су енглески морнари писали својим породицама писма пуна одушевљења: „Једном је са заставом примирја дошао руски официр у годинама. Уз елегантан наклон понудио је групи енглеских војника бурмут. А када је са њима попио понуђени рум, рекао је енглеском официру: ‘Руси су врло наклоњени Енглезима, и ми никада не бисмо ратовали против вас. Али, очигледно је то воља божја’“.

Официри су се увек понашали као џентлмени, али зато код обичних војника галантност и морал нису увек били на висини. За разлику од европски образоване руске господе официра, обични руски војници доживљавали су Енглезе и Французе као туђинце у сваком погледу, и третирали су их искључиво као окупаторе које треба протерати по сваку цену. „Једном сам био сведок одвратног случаја“, писао је краљевски нишанџија, наредник Тимоти Гоуинг. „Млади официр је дао руском рањенику мало брендија из своје чутурице, а када се окренуо да иде даље, овај је мирно пуцао у њега и убио га.“

Ни војници коалиције нису били много другачији. Било је доста случајева малтретирања и мучења. У томе су се посебно истицали француски зуави, јер су пре тога већ окорели у рату против домородаца у Алжиру. Кафир, слуга капетана Клифорда, са језивом спонтаношћу је причао да највеће задовољство осећа када се шета по бојном пољу и гледа лешеве непријатељских војника без руку и без ногу, који му тада личе на „јабуке у врту“. Он је једном приликом донео из боја много руских сабаља и шлемова, говорећи: „Ово је много добро! Толико мртвих. На све стране руке и ноге. Све су то непријатељи нашег господина.“

Кримски траг у језику и животу

Кримски рат је оставио трага и у језицима зараћених страна. То се нарочито види на примеру нових одевних предмета. У енглеском језику још увек постоји реч „балаклава“, а означава плетену капу са прорезима за очи и нос. Сматра се да су тај термин увели британски војници, јер у зиму 1854-55 нису имали одговарајуће униформе, па су се смрзавали код града Балаклаве на Криму. Други познати пример је капут са рукавима нарочитог кроја „раглан“, које је носио командант британских снага на Криму Фицрој Сомерсет, први барон од Раглана. Он је на тај начин желео да сакрије недостатак десне руке коју је изгубио још у младости, у бици код Ватерлоа. И плетени џемпер на дугмиће без оковратника од тада се зове „кардиган“, по имену познатог љубитеља луксуза, енглеског генерала Џејмса Барднела, лорда Кардигана. Он је по хладном времену волео да облачи џемпер испод копорана свога мундира. Прилично је било хладно Европљанима на Криму.

Популарна легенда каже да су се чак и цигарете појавиле током Кримског рата. Управо тада су и војници коалиције и Руси преузели од Турака навику да пуше дуван тако што напуне њиме картонске патроне.

Мировни споразум

Крајем 1855. зараћене стране су почеле да схватају бесмисленост даље конфронтације. Огромни губици (само код Севастопоља су снаге коалиције изгубиле око 90 хиљада војника, не рачунајући оне који су умрли од болести) побуђивали су јавност у Француској и Енглеској да се окрене против рата. И Русија се нашла у тешком положају. Преговори су завршени потписивањем Париског мировног споразума 18. марта 1856. То је био компромис на који су готово све велике силе биле принуђене да пристану, јер је однос снага у Европи после рата у суштини остао исти, а нису била решена спорна питања око којих је и букнуо конфликт. Нажалост, и 60 година касније, када је 1914. почео Први светски рат, исти проблеми су поново решавани применом силе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.