Становници Доњецка напуштају град под опсадом

Према различитим проценама, Доњецк напушта хиљаду и по људи дневно. Сви уобичајени канали снабдевања Доњецка су прекинути. Извор: AP.

Према различитим проценама, Доњецк напушта хиљаду и по људи дневно. Сви уобичајени канали снабдевања Доњецка су прекинути. Извор: AP.

Доњецк је изложен све интензивнијој паљби, болнице су препуне, у продавницама влада несташица, а људи одлазе куда могу. Дописник „Руске речи“ извештава о томе како живи град под опсадом.

У Доњецку се људи који живе у кућама од оружане паљбе крију у подрумима, док се они који живе вишеспратницама склањају у купатила. Већина склоништа данас је у тако лошем стању да су неупотребљива. До њих је, осим тога, у случају артиљеријске паљбе немогуће безбедно стићи.

„Ми станујемо у близини Дечје обласне болнице (Калињинградски рејон Доњецка)“, каже Ирина, која живи у Краснофлотској улици. „Код нас је истакнуто обавештење према којем готово у свакој згради постоји склониште, па и у нашој. Али, у ствари, то је подрум са техничким просторијама, тамо ни мачка не може да се се склони, а камоли човек. Тако да седимо у стану и чекамо када ће нас погодити граната.“

Тренутно влада велики дефицит крви и њених деривата. Још мало и једноставно ћемо потрошити све залихе антибиотика, па чак и антисептика. Нећемо имати чиме да испирамо ране.

Петaр Сергејевич, Доњецкa обласној клиници за трауматологију

Притом је Доњецк фактички под опсадом: већину улица и путних прилаза контролише војска, ваздушни саобраћај је обустављен, а директни железнички саобраћај последњих дана такође не функционише. Тако да се град налази у ситуацији у којој су нарушени сви уобичајени канали снабдевања.

Као последица настају озбиљни проблеми. У медицинској сфери је тешка ситуација. У болницама је остало да ради само око 20% особља. Недостају највише хирурзи, анестезиолози, трауматолози, болничари и лекари хитне помоћи. Влада и несташица лекова.

Према речима Петра Сергејевича, дежурног лекара у Доњецкој обласној клиници за трауматологију, у последње време ситуација се знатно погоршала. „Немамо довољно људи. Довозе нам рањене добровољце и цивиле. Особље спава три сата дневно, лекари су једноставно исцрпљени. А у последње време 70% рањавања је од крхотина граната. Често се ради о веома тешким повредама. И са лековима имамо проблем. Тренутно влада велики дефицит крви и њених деривата. Још мало и једноставно ћемо потрошити све залихе антибиотика, па чак и антисептика. Нећемо имати чиме да испирамо ране.“

Отежана је и набавка прехрамбених производа. Тренутно је у граду отворено мање од четвртине продавница, укључујући и велике трговинске ланце. Већ се осећа недостатак многих производа, али засад нема претње глади. На рафовима се могу наћи конзерве меса и рибе, смрзнуте намирнице, свеже и конзервисано воће, слаткиши.

Најтеже је набавити свеже месо, житарице за кашу, тестенине и, што је најважније, воду и хлеб. Хлеб је већ постао озбиљан проблем: већина пекарских радњи је затворена, а у супермаркетима хлеб се може купити само ако објекат има сопствену производњу пецива.

Становници различитих градских рејона овако оцењују ситуацију: „Засад не гладујемо, хране има, али су многе продавнице затворене и морамо да одлазимо у супермаркет, што нам отежава набавку“; „Свеж хлеб се не може наћи. Минералне воде нема у продаји. Мој муж је пушач и цигарете мора посебно да набавља“; „Ја живим са сестричином, она има 12 година и, као свако дете, пожели воће или сладолед. А киосци су склоњени, па се то више не може набавити на улици. Раније се и воће продавало на сваком ћошку, а сада се не могу наћи ни лубенице, ни грожђе, и све је много скупље. Ја сама идем у воћњаке и берем шљиве и јабуке, како би дете узимало неке витамине.“

Многи покушавају да напусте Доњецк

Данас је то могуће само на два начина - железничким и друмским саобраћајем. Железничка пруга на деоници између Доњецка и града Јасиновата уништена је у гранатирањима. Да бисте сели у воз, морате најпре да се превезете до Константиновке. Тамо можете стићи специјалним аутобусом који полази сваких 40-45 минута. Возачи аутобуса користе заобилазне путеве, крећу се по цикцак маршрути, избегавајући делове града који су под артиљеријском ватром. У зависности од околности, пут траје од сат и по до два сата.

На овакве околности људи реагују прилично оштро: „Као да намерно желе да нас сатерају у замку. Најпре су гранатирали нашу железничку станицу и оштетили пругу, а сада су уништили и станицу у Јасиновату. Можда треба под гранатама да идемо пешице, или на таљигама?“; „А где су волонтери? Ми о њима само слушамо на телевизији. Таксисти су наши волонтери, тако нас волонтерски пљачкају. Ми новац одавно нисмо ни видели. А у аутобус је тешко ући, понекад стојимо у реду и по три сата.“

До Константиновке се може стићи и таксијем, али је вожња скупа: таксисти до железничке станице у Константиновки узимају 300 гривни (17 евра) по особи и неће да спусте цену. Па ипак, пошто прођу неколико формалних провера на контролним пунктовима, људи стижу тамо где су кренули. Затим седају у воз и настављају пут у жељеном правцу.

Други начин путовања је аутомобилом. Пошто прођу неколико контролних пунктова добровољачке војске, после провере пртљага и докумената, аутомобили настављају у правцу Мариупоља, где је релативно безбедно, а одатле се разилазе у различитим правцима. Истим путем иду и аутобуси и линијски таксији. Аутобуси углавном возе до Бердјанска и Белосарајске превлаке, туристичких зона које се налазе недалеко од Мариупоља.

Према различитим проценама, Доњецк напушта хиљаду и по људи дневно, а у граду је остало највише 300.000 становника. Узмемо ли у обзир да су гранатирању већ изложени и централни градски рејони и да је жртава сваким даном све више, можемо претпоставити да ће број оних који одлазе наставити да расте.

Млада мајка Вера са деветогодишњом ћерком Алином: „Никако не бих желела да одемо, али постало је страшно, просто ужасно. Већ су почели да гранатирају центар града. Мојој другарици је у кућу улетела граната, остали су сасвим без прозора, али барем нико није страдао. Веома се бринем за ћерку, а она ме још умирује. Идемо у Мариупољ, сачекаћемо тамо, можда ће се све смирити.“

Брачни пар, Олег и Света: „Већ је постало неподношљиво. Веома смо уморни од свега, а не зна се када ће се то завршити. Дете нам је у Полтави, код баке, а ми смо желели овде да останемо док год је могуће. Међутим, већ се плашимо да будемо у стану, а и новац је при крају.“

Ирина Петровна, пензионерка: „Идем код сестре у Белгород, у Русију. Она ме је одавно звала, каже да је тамо све мирно. Никад нисам мислила да ће за мог живота избити рат. Ово је мој родни град, овде сам провела цео живот, радила и одгајила децу. Сада бежим одавде пред бомбама. Хоће ли неко ово зауставити или не?“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“