Шта се може очекивати од сусрета Путина и Порошенка у Минску

Алексеј Арбатов, руководилац Центра за међународну безбедност Института за међународну економију и међународне односе (ИМЕМО) Руске академије наука, академик РАН:

Украјина се пре свега труди да створи утисак како она тражи политичке путеве решења проблема. Кијев ће се свим силама потрудити да створи привид како он заправо жели да постигне договор са Москвом.

У Минску ће Украјина захтевати безусловну обуставу подршке добровољаца Луганске и Доњецке Народне Републике. Москва не може прихватити те услове, јер је све време изјављивала да не пружа никакву војну подршку републикама на југоистоку Украјине, а прихватањем услова Кијева она би признала да је ту помоћ ипак пружала.

Русија, са своје стране, захтева од Украјине да прекине борбена дејства на југоистоку и пропусти хуманитарни конвој у републике погођене ратом.

То је безизлазна ситуација и биће веома тешко да се она превазиђе, тако да би било брзоплето очекивати од сусрета у Минску значајан напредак у решавању украјинске кризе.

Алексеј Суздаљцев, водећи научни сарадник Центра за комплексна европска и међународна истраживања Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ (НИУ ВШЕ):

Формално ће се разговарати о санкцијама које је Украјина увела Русији, али фактички ће то бити разговор о економском рату који је Кијев објавио Москви. Такође ће бити размотрени проблеми испоруке гаса Европи. Као што је познато, последње рунде преговора по том питању нису уродиле плодом. У том домену ни овога пута неће бити постигнут напредак.

Порошенко ће допутовати са представницима Европске уније и формално ће свака страна представљати своју позицију, али у кулоарима Кијев и ЕУ имају исто мишљење о томе како треба формулисати уговоре.

Руски медији веома много говоре о узнемирености унутар Европе, о могућим санкцијама Украјине у погледу транзита руског гаса, али реално ствари не стоје тако. Европа ће се управо обрадовати таквом развоју догађаја, јер ће им тај потез Кијева омогућити да искористе још једну полугу за вршење притисака на Москву и да кажу: продајте нам гас на граници, а све остало није ваша брига, потпуно одустаните од транзита и онда нам не треба никакав „Јужни ток“. Према томе, треба очекивати ултиматум од Украјине и ЕУ.

Фјодор Лукјанов, председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и главни уредник листа „Русија у глобалној политици“:

Сусрет у Минску ће се одржати у формату Царинске уније са Украјином уз учешће европских комесара. То је прилично сложен, и што је најважније, нов и нестандардан формат разговора. Очигледне су теме које ће покренути свака страна. Белорусију и Казахстан у оквиру Царинске уније највише интересује како ће се градити економски односи са Украјином после ратификације споразума са ЕУ. Европљанима је важно шта ће се дешавати са уговором о увозу гаса и о његовој испоруци. Русију пак интересује прекид рата на истоку Украјине. Све те теме ће се међусобно прожимати у покушају да се пронађе баланс и припреми нешто што личи на пакет решења. Међутим, нема много шансе да ће се постићи успех, поготово не брзо и ускоро.

Неће бити напретка по питању прекида ватре на југоистоку Украјине, јер су војна дејства за учеснике преговора, нажалост, само својеврстан аргумент у јачању сопствених политичких позиција. Због тога у овом случају не функционише логика да се најпре постигне прекид ватре, па тек онда да се решавају спорна питања. Овде је потребан обрнути приступ. Најпре треба одредити оквире нагодбе која би подразумевала сва та питања, па тек онда инсистирати на прекиду ватре.

Сергеј Михејев, независни политиколог:

Сусрет у Минску је обичан покушај Украјине и Запада, који стоји иза ње, да некако приморају Русију да спонзорише кијевску економију која се сурвава у амбис. Ја не верујем да је Украјина спремна на уступке по политичким питањима која се тамо највероватније неће ни разматрати. Нема смисла разматрати их без Американаца који стоје иза њих. То значи да Кијев жели да искористи сусрет како би извршио притисак на Царинску унију и приморао њу и Русију да поједноставе економску политику према Украјини. Запад у том смислу везује компликовани морнарски чвор, тј. прави овакву рачуницу: они ће можда укинути део својих санкција, па ћемо и ми морати да укинемо наше. Међутим, крива ће у сваком случају бити Русија.

Више о руско-украјинским односима

Запад увек иде на једну исту варијанту. Он хоће да се Украјина у политичком смислу потпуно оријентише на Запад, а у економском смислу Русија треба да сноси свој део одговорности у подршци политичког режима који је према њој непријатељски настројен. То им је одлично полазило за руком 1990-их и почетком 2000-их, а већ средином 2000-их није све ишло тако глатко, па се због тога појавила напетост, која се, по мом мишљењу, преточила у „Мајдан“.

Тај сусрет је потребан Кијеву, Европи и Американцима, који не желе да плаћају украјинске проблеме. Они желе да ми плаћамо уместо њих. Желе да руска тржишта остану отворена за украјинске производе и да одлуке по питању гаса буду донете у корист Украјине. Не знам како ће поступити Кремљ и Путин, али у овој фази ми не треба да подржавамо украјинску економију, јер би то било пружање подршке кијевској власти која је према нама агресивна.

Не треба очекивати напредак по питању почетка политичког процеса унутар Украјине. Кијев ће се постарати да та питања једноставно избегне, а Русија ће их можда покренути. Циљ Кијева је да обмане све остале и издејствује за себе економске повластице, а циљ Москве би бар требало да буде разматрање политичких питања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.