„Од Русије праве државу-отпадника“

Постоји тачка гледишта према којој Москва просто треба да се навикне на дискриминацију од стране Запада, тј. да су садашње санкције непријатне, али нису смртоносне. Да ли је такав став оправдан?

Санкције, наравно, нису смртоносне, али у случају да буду уведене у пуном обиму, при чему мислим на санкције које се односе на читаве секторе привреде, оне ће знатно урушити економску ситуацију и захтевати примену сасвим другог развојног модела. По мом мишљењу, такав модел засада не постоји и нису развијени механизми који би се могли применити у случају озбиљне блокаде од стране Запада. Без обзира на специфичан развој руске економије, која никада није тако дубоко продрла у савремено глобално тржиште као, на пример, Кина, Русија је веома тесно повезана са светским тржиштима и посебно са Европом. Тако да не треба са омаловажавањем гледати на санкције као на нешто безначајно. Ја се не бих ослањао ни на „похлепу“ Европе. Без сумње, санкције против Русије за њу су крајње неповољне. Али притисак од стране САД је веома снажан, а медијска слика која се формира око Украјине и обарања Боинга постаје веома једнострана. Међународни медији од Русије фактички желе да направе црну овцу или државу-отпадника. Ја заправо не памтим тако снажан медијски напад.

Другим речима, разлога за панику нема, али треба очекивати озбиљан политичко-економски и медијски сукоб, са каквим се Русија од 1991. није сретала.

Може ли „источни заокрет“ - приближавање Кини и другим земљама БРИКС-а - да компензује погоршање односа са Западом?

Може у извесној мери. Али за то су потребни активан рад, предузимљивост и позитивна упорност. Русија од земаља БРИКС-а или других земаља некадашњег „трећег света“ не треба да очекује подршку у својој борби против украјинске владе. Њих то много не интересује. А чињеница да су потези Русије довели до промене међународно признатих граница, а да се притом могу посматрати и као подршка сепаратизму на територији суседне земље, не одговара представама Кине, Индије и других земаља у развоју о томе како се траба понашати у међународним односима.

Међутим, Пекинг, Њу Делхи, Бразилија, Преторија, Техеран и Буенос Ајрес разумеју да су, као прво, потези Русије имали дугу предисторију и да су они, као друго, одговор на отворено мешање Запада, који је без обзира на све једноставно ширио своју сферу утицаја. Зато се они неће прикључити хору оних који осуђују Русију, а који предводи Вашингтон. Осим тога, Кина, на пример, сматра да „битка за Украјину“ није локални конфликт, већ борба за формат будућег светског поретка. И ако Русија изгуби ту битку, то ће довести до јачања САД и пораста притиска на НР Кину. Тако да је извесна подршка са те стране загарантована.

Шта конкретно Запад жели да добије уводећи стално нове санкције против Русије?

Више о руско-америчким односима

Прекид сваке врсте подршке проруским снагама у Украјини. То је непосредан циљ, јер за САД је важно да Кијев однесе војну победу, која ће, највероватније, бити неизбежна у случају затварања границе према Русији. То неће решити украјинску кризу. Наравно, тамо ће се наставити неки други облик сукоба и нестабилности, али ће у том случају украјинске власти успоставити пуну контролу над територијом. Дугорочни циљ, иако се о њему не говори и неће се говорити, по мени је промена политичке ситуације у Русији и, конкретно, промена власти. После свега што се догодило током пролећа и лета нормални односи Москве и Вашингтона на највишем нивоу, по мом мишљењу, нису могући. И то не само за Обаму, већ, највероватније, и за његовог наследника. Кремљ такође САД види као свог отвореног непријатеља. Зато је за САД идеалан сценарио одлазак председника Путина. Тим пре што је степен његове демонизације достигао врхунац и што су напади постали крајње лични. Не ради се, наравно, о директној интервенцији, него се погоршање ситуације у Русији путем санкција посматра као дугорочно средство за слабљење власти.

Израелска операција „Заштитна ивица“ („Operation Protective Edge“) за неколико дана је однела стотине живота. Зашто она изазива много мање негодовања од стране Запада него конфликт у Украјини?

За то постоји неколико разлога. Као прво, сви су навикли на повремено заоштравање палестинско-израелског конфликта. Као друго, у САД има много савезника Израела који подржавају апсолутно сваки потез ове државе, при чему је тај израелски лоби веома утицајан. Као треће, иако је у Европи много више него у Америци оних који саосећају са Палестинцима, Европљани још увек имају дубок осећај кривице због Холокауста. Зато им није сасвим пријатно да критикују Израел који војним путем обезбеђује своју безбедност.

Руски текст на порталу lenta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.