„Мистрал“ плови против санкција

Крајем јуна је на школском броду „Смољни“ стигло 400 руских морнара из Кронштата у француску луку Сен Назар, која се налази на атлантској обали европског континента. Током неколико наредних месеци они ће проучавати изградњу, процедуре експлоатације и управљања француским десантно-хеликоптерским бродовима-доковима класе „Мистрал“. Један од њих, под именом „Владивoсток“, већ је фактички изграђен и неколико пута је излазио на море на испитивања, a други, под називом „Севастопољ“, чека из руског „Балтичког завода“ крмени одсек који је тамо израђен. Сада га из Санкт Петербурга у фабрику француске компаније DCNS вуче холандски океански тегљач.

Рекло би се, обична ствар: једна земља гради ратни брод за другу земљу. Колико је таквих уговора потписано по читавом свету? Али прича o „Мистралима“ неочекивано је постала врло гласна. О њој не нагађа само штампа – о њој говоре председници, министри и политичари на високим положајима најутицајнијих земаља на планети.

Уцена против обавеза

На пример, недавно се група америчких сенатора обратила руководству НАТО-а са предлогом да се од Француске откупе ти „Мистрали“ како не би припали Русији. А председник САД Барак Обама је на састанку у Бриселу са својим колегама из G7 изразио забринутост чињеницом да Париз гради носаче хеликоптера за руску Ратну морнарицу (ВМФ). Министар иностраних послова Француске Лоран Фабиус био је чак принуђен да дâ изјаву о могућности привремене обуставе споразума са Москвом у вези са бродовима-доковима. На састанку са амбасадорима Русије председник Владимир Путин је тим поводом приметио: „Ми знамо за притисак који наши амерички партери врше на Француску у циљу неиспоручивања ‘Мистрала’ у Русију. И знамо да су алудирали на то, да ако Французи не испоруче ‘Мистрале’, они ће банкама прећутно полако укинути санкције, у сваком случају ће их минимизирати. Шта је то, ако није уцена? Зар се тако ради на међународној сцени?“

Шеф француске републике Франсоа Оланд био је ипак пословнији: „Француска ће испунити свој уговор и не види разлоге да се бродови не испоруче у року“, изјавио је он. „Наравно, у случају ванредних околности, ако буду примењене [према РФ] заједничке економске санкције ЕУ, онда је то другачија ситуација.“

Али никакве заједничке санкције ЕУ нису примењене. И компанија DCNS, као и француска влада, савесно настављају да извршавају своје уговорне обавезе са Москвом.

Да ли су „Мистрали“ заправо толико потребни?

Међутим, и у самој Русији многи не поздрављају уговор који је на иницијативу тадашњег председника Николе Саркозија закључен у јуну 2011. између Москве и Париза. Неки војни експерти и даље тврде да такви бродови нису потребни Ратној морнарици РФ. Прво – они су намењени за десантна слетања на туђе обале, а такве задатке Војна доктрина Русије не предвиђа. Друго, бродови су грађени за јужне ширине, а у руским северним морима, посебно зими, велике санте могу претити њиховим не баш чврстим труповима. И треће – ти бродови имају превише слабо наоружање. Нису заштићени ни из ваздуха, ни са воде – потребна им је пратња ратних бродова, што повлачи и велике трошкове. Председник Комитета Државне думе за одбрану, бивши командант Црноморске флоте, адмирал Владимир Комоједов, чак је изјавио да „Французима треба рећи хвала ако одустану од уговора“.

Војне санкције према Русији: ко губи више?
Забрана испоруке наоружања и војне технике из земаља Европске уније у Русију после догађаја на Криму неће постати ефикасни елемент у притиску на Кремљ. Руска предузећа имају потпуни циклус производње, од елементне базе до потпуног готовог производа, док извоз европског наоружања не износи више од 1% укупног обима извозно-увозних уговора „Рособоронекспорта“.

Примера ради, бивши командант РМ Русије, адмирал флоте Владимир Висоцки, сматрао је да cу француски носачи хеликоптера изузетно погодни за управљање групацијом бродова. Ту се мисли и на оне у Средоземном мору, где у сталном поретку сада присуствују руски војни поморци. Осим тога, „Мистрал“ може да се користи и као пловећа болница, као транспортно средство за превожење борбене технике из једног у други регион. Брод може да носи готово петнаест тенкова и шездесет оклопних транспортера, а то је безмало појачани мотострељачки батаљон.

Постоји још један јак аргумент у корист „Мистрала“. Пошто учествује у градњи ових бродова (а крмени део носача хеликоптера се израђује у руским бродоградилиштима, где ће се они и опремати руским наоружањем), Русија добија нове технологије, учи да гради бродове брзо и квалитетно (Французи граде „Мистрал“ годину и по дана: за такав темпо руска бродоградња засад не зна).

Ствар није само у политици

За то време, док се спорови око „Мистрала“ не стишају, у Москви се још нису тачно одлучили у вези са њиховом дислокацијом. „Владивосток“ треба да се упути у Тихоокеанску флоту 2015, пошто буде опремљен новим наоружањем. А „Севастопољу“, пак, који ће бити готов 2017, предвиђају девети док у Севастопољском заливу Крима, у својству базе.

Не зна се да ли ће тако бити или не, али главно је то да се бродови и даље граде. И Париз, упркос озбиљном притиску прекоокеанских и европских савезника, савесно извршава своје обавезе.

Истина, неки зли језици говоркају о томе да се у датом случају политика повлачи пред економијом: за одбијање извршења обавеза по уговору Париз би Русији морао да врати 1,2 милијарде евра, колико је уплаћено за бродове, а уз то још и да плати високе пенале због раскинутог међународног споразума. Сем тога, у игри је и имиџ француске владе као предвидљивог и одговорног комерцијалног партнера, а таквим ауторитетом нико не жели да се коцка.

Росијскаја газета. Сва права задржана.