Пунктови за материјално-техничко опслуживање уместо војних база

„Русија опкољава САД војним базама“, „Руске војне базе Вашингтону испред носа“... Слични наслови су пре пар недеља изазвали буру у америчком информационом простору. То се догодило пошто је министар одбране Русије Сергеј Шојгу у разговору са новинарима поменуо да Москва јача своје војнотехничке везе са низом страних држава и да се руски објекти поред Кубе и Вијетнама ускоро могу појавити и на Сејшелским острвима, на Кипру, у Сингапуру, Венецуели и Никарагви. Затим се у медијима појавила и информација да ће руска војна база бити створена и у Аргентини.

Убрзо је информацију о стварању руске војне базе у Венецуели демантовало Министарство спољних послова те земље, а затим је исту изјаву дало и Министарство спољних послова Никарагве. После свих тих догађаја позицију Русије у вези са њеним војним базама у Латинској Америци објаснио је заменик министра одбране Русије Анатолиј Антонов.

„Нема потребе за сталним присуством руског ратног ваздухопловства или руске ратне морнарице у тим земљама“, рекао је он. Па ипак, по његовим речима, разматра се могућност стварања пунктова за материјално-техничко опслуживање руских бродова.

„Нама је у интересу да се створе услови за снабдевање наших бродова водом и намирницама када су они веома далеко од руских обала, као и за одмор наших морнара“, изјавио је заменик министра одбране, истакавши да стварање таквих услова може бити потребно и за опслуживање стратешке авијације.

По чему се војна база разликује од пункта за материјално и техничко опслуживање (ПМТО)? Укратко: у војној бази се налази велики број војника, борбене технике и оружја, а на ПМТО нема ни војника, ни борбене технике, ни оружја. Тамо се налази само неколико десетина стручњака (њихов број варира у зависности од задатака ПМТО) и налазе се средства за допуњавање резерви воде, горива и мазива на приспелим бродовима или авионима. Поред тога, на таквом пункту се може налазити и мања мобилна или стационарна радионица која може да обави хитну поправку пловила или летелице.

Америчке базе

Да би ситуација била јаснија навешћемо неколико примера. САД имају војне базе на јапанском острву Окинава. На Окинави су размештене копнене трупе, авијација, бродови, системи противваздушне одбране и ценри везе Пентагона, укључујући команду 5. армије ратног ваздухопловства САД: 36 ловаца F-16 и 54 ловца F-15 (и једни и други могу да носе нуклеарно оружје), петнаестак војнотранспортних авиона KC-135, ескадрила „Авакса“ (авиона дугог долета за радарско извиђање и навођење) и мноштво друге борбене и помоћне технике. На Окинави се налази око 13,5 хиљада америчких војника.

У Јапану постоји још једна америчка војнопоморска база. То је Јокосука близу Токија. Тамо се налази штаб 7. америчке Тихоокеанске флоте и 5 хиљада војника. САД имају преко 60 таквих војних база по целом свету: у Европи, Азији, Аустралији, Јужној и Централној Америци.

Руске базе

И Русија има војне базе у иностранству. Истина, све оне се налазе близу њених граница, на територијама бивших република СССР-а. Једна од највећих је 201. база у Таџикистану која је размештена у три града: Душанбеу, Куљабу и Курган Тубеу. Недавно се у бази налазила моторизована бригада са 5 хиљада војника, а данас, када се ближи одлазак трупа НАТО-а и САД из Авганистана и у вези са тим расте опасност од продора радикалних терористичких организација у Централну Азију, база је појачана и сада је у њој размештена дивизија. То је око 9 хиљада војника. Ту је размештено неколико пукова: тенковски, моторизовани, ракетно-противавионски и артиљеријски, затим батаљони за везу, извиђање, инжењеријско-минерске радове, материјално-техничко опслуживање и др. У случају потребе 201. базу може да подржи руска ваздухопловна база у киргиском граду Кант, где су размештени јуришни авиони Су-25, ловци МиГ-29, војнотранспортни авиони Ил-76 и хеликоптери.

Више о ОДКБ

И 201. база, и база у граду Канту укључене су у систем Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), чије су чланице Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан. Русија има војне базе у свакој од тих држава. У Јерменији је то 104. база (моторизоване јединице, авијација, системи противваздушне одбране). У Белорусији се налази авијација, станица система за упозоравање на ракетни напад, као и центар везе далеког домета. У Таџикистану поред 201. базе постоји још и станица Нурек, где се врши оптичка контрола космичког простора. У Киргизији су размештени центри везе, као и истраживачка станица на језеру Исик Кул. У Казахстану постоји полигон Сари Шаган, где се испробава противракетна техника.

Недавно је постојала „страна“ војно-поморска база Црноморске флоте у Севастопољу, али сада су и Крим и Севастопољ територија Русије, тако да то више није војна база наше земље у иностранству, него једноставно штаб руске Црноморске флоте која ће се усавршавати и попуњавати новим бродовима, авионима и другом новом борбеном техником.

Не треба заборавити две руске базе у Абхазији и Јужној Осетији. У свакој је моторизована бригада са око 5,5 хиљада војника. Оне су размештене на Кавказу по билатералним споразумима како се не би поновили догађаји из августа 2008.

Руски пунктови за опслуживање

Више о руској војсци

Што се тиче пунктова за материјално-техничко опслуживање, Русија засада има само један такав пункт у иностранству. То је лука Тартус на северу Сирије. Тамо се донедавно налазила пловећа радионица, резервоари са горивом и мазивима, складишта са резервним деловима за ванредни ремонт бродова који свраћају у луку, као и 30-40 цивилних стручњака који су могли да врше тај ремонт. Истина, тим пунктом за материјално-техничко опслуживање командовао је официр са чином капетана друге класе. Осим њега у Тартусу није било других руских војних лица.

Сада су руски војни бродови после дуге паузе поново испловили у светски океан и дежурају на главним транспортним правцима, исто као и бродови САД и НАТО-а, тако да су нашој ратној морнарици поново потребни пунктови за материјално-техничко опслуживање. Маринци морају имати могућност да сврате у познату луку, попуне резерве намирница, горива и питке воде, да се одморе и да, на крају крајева, осете чврсто тло под ногама.

Русија не мора у свакој од поменутих пријатељских земаља имати исти ПМТО као у Тартусу, мада би то било пожељно. Наравно, у свакој луци се може наточити гориво, питка вода и уље, и могу се купити намирнице, али је то прилично скупо. Све је то далеко јефтиније ако постоји пункт за материјално-техничко опслуживање.

Стварање ПМТО ван граница Русије резултат је билатералних преговора. Ти пунктови не подразумевају присуство руских трупа и не могу да утичу на унутрашњу или међународну политику држава где би могли бити размештени. Њихово оснивање је ствар добре воље и економских интереса сваке конкретне државе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.