У земљи у којој је победио Мајдан

Трг независности у Кијеву (Мајдан) после вишемесечних протеста. Извор: GettyImages / Fotobank.

Трг независности у Кијеву (Мајдан) после вишемесечних протеста. Извор: GettyImages / Fotobank.

Украјински академик, историчар и археолог Петар Толочко говори о финансијским и социокултурним аспектима украјинске „револуције“, о информационој пасивности Русије и активности Запада у Украјини, о новој генерацији Украјинаца који су стасали на новим уџбеницима историје и перспективама своје земље у будућности.
Академик Националне Академије наука Украјине (НАН), директор Института за археологију НАН, доктор историјских наука Петар Толочко. Фотографија: Александар Стручков.

Г. Толочко, шта се данас дешава у Украјини?

Петар Толочко: Дешава се несрећа. Када су на Мајдану почели да се окупљају демонстранти, одмах сам рекао да се они неће мирно разићи. Као и у време „наранџасте револуције“, организатори су имали само један циљ – да путем револуције сруше власт. Веома је непријатно живети данас у Украјини. Избори ће се одржати по диктату Мајдана, по диктату Мајдана формирају се све државне структуре и постављају чиновници, а затим све то формално потврђује Рада, која је деградирана на ниво обичног марионетског позоришта. Све то указује на чињеницу да код нас ипак није дошло до успостављања стабилне, уставне, демократске државности. Оно што се данас дешава за разум је несхватљиво. Место министра неко заузима само зато што је био агитатор и аниматор на Мајдану. Аргументација активиста је следећа: ми смо се три месеца мучили, борили се против мрског режима Јануковича, ми, дакле, треба да будемо награђени. Да ли ми то живимо у раном Средњем веку или у доба самоуправе запорошких козака?

Током последњих двадесет година у Украјини је стасало читаво поколење које је васпитано на новим уџбеницима и којем су све време говорили да нам Русија није ни брат, ни сусед. А руски политиколози и историчари су све то безбрижно посматрали.

У чему је разлика између кијевских и московских протестних акција?

Русија има хиљадугодишњу традицију организоване, понекад апсолутистичке, сурове државности. Украјина такву традицију нема иза себе. Садашњи Мајдан могао је бити заустављен у самом почетку, без икаквих жртава и сасвим мирно, али сви су више волели да се играју ватром. Јанукович се чак одушевљавао тиме колико је украјински народ слободољубив, не схватајући да је Мајдан намерио да га скине са власти. И све се завршило тако што је проливена крв потпуно невиних људи. Жртава је било на обе стране. Данас се све своди на то да је одговоран само режим Јануковича. Сматрам да жртве леже на савести све три стране: вођа опозиције, који су обичне активисте слали у јуриш, режима Јануковича, који је ову ситуацију заоштрио до крајности, и Запада, либералног демократског Запада, који је фарисејски распредао причу о демократским вредностима и слободи говора. Колико је само јавних личности изашло на трибине Мајдана? Они су демонстранте бодрили речима: „Борите се! Ми вас подржавамо!“ Ове три стране треба да сносе подједнаку одговорност за крвопролиће. И биће веома неправедно ако жртве поделимо на оправдане и неоправдане. Обратите пажњу на то да ниједан од вођа опозиције у овој кланици није задобио чак ни огреботину.

Опозиција тврди да су људи изашли на улице борећи се за европске вредности.

Догађаје на Мајдану не посматрам као народну револуцију. Ради се о организованој револуцији. Моћна пропаганда је одиграла своју улогу. И огроман новац. Све је било осмишљено до детаља. Ангажовани су професионални психолози и редитељи.

У ствари се код нас догодила банална ствар – једна елита олигарха заменила је другу елиту олигарха. И то је све. Вештим методама су ускомешали народ, употребивши звучне пароле и велики новац. Оно што се догодило имало је један једини циљ: да се Украјина одвоји од Русије. Истичем да је то моје лично мишљење, мишљење човека који предано воли своју отаџбину. Данас многи на сваком ћошку галаме о свом патриотизму. Ево, и ја волим своју земљу, али не желим да нова власт буде потпуно интегрисана у евроатлантску алијансу и да је неко води као на узди. Не желим да живим по шаблону који намеће Запад. Запад је распарчао снажну, моћну Југославију на неколико минијатурних државица, у којима је успоставио свој утицај. То су амерички методи глобализације: свака земља треба да живи онако како жели Америка и тада се пред целим човечанством може представити као демократска и прогресивна. Догађаје на Мајдану не посматрам као народну револуцију. Ради се о организованој револуцији. Моћна пропаганда је одиграла своју улогу. И огроман новац. Све је било осмишљено до детаља. Ангажовани су професионални психолози и редитељи. Трг је „говорио“, „певао“, „скандирао“ данима и ноћима, без престанка. Био је то карневал.

Али народ се одазвао на овај карневал, зато што су они који су били на власти прекорачили црту?

Револуција је изазвана на вештачки начин. Телевизија, новине, међународни фондови у стању су да манипулишу свешћу људи.

Протест присталица евроинтеграције у Кијеву. Извор: AP.

Mлади људи који су учили [из садашњих украјинских уџбеника историје], а данас стоје на Мајдану, убеђени су да се најважнији догађај у историји њихове земље одиграо у Западној Украјини под сумњивим заставама Степана Бандере.

Надам се да нећете рећи да је личност Виктора Јануковича била прихватљива за Украјину.

Наравно, режим је био корумпиран и власт састављена од проневеритеља. О томе сведоче њихове палате и виле, које сада сви могу да виде. У сиромашној земљи елита је апсолутно неморална. Није ми нимало жао што су те виле одузете. Међутим, ту постоји једно „али“. Наиме, исто тако живе и вође опозиције. У истим таквим дворцима, које исто тако нису подигли од своје плате. Зато се поставља следеће питање: зашто учесници Мајдана нису кренули даље и нису питали своје вође од ког новца су они подигли своје палате? Требало је блокирати рачуне Јануковича и његовог окружења у иностранству и добро је што је то учињено. Међутим, било би једнако исправно блокирати и рачуне вођа опозиције. И све заједно вратити у Украјину. Иначе долази до тога да се један клан обрачунава с другим, а да притом гину невини млади људи.

Међутим, циљеви револуције су формулисани на другачији начин.

Да, иза свега тога могла се уочити намера да се Украјина претвори у Велику Галицију. Ту се и крије опасност. Као прво, то једноставно није могуће учинити. Као друго, покушаји такве врсте ће изазвати бесконачне унутрашње сукобе у земљи. Ми ћемо се стално налазити у стању пружања отпора. Западна, централна и југоисточна Украјина имају сасвим различито историјско искуство. Ми треба да научимо да живимо заједно, поштујући туђе вредности. Код нас сваки клан који долази на власт, покушава да наметне своје вредности целој Украјини. Некада је то био дњепропетровски клан, затим га је сменио галицијски, затим је дошао доњецки. Данас је поново на власти галицијски клан.

И свака таква смена доводи до грађанског сукоба?

Да, данас се бавимо рецидивима грађанских конфликата 20. века. Не знам да ли ће овај Мајдан довести до формирања стабилнијег државног система или ће га дефинитивно разорити. Али чини ми се да је историјска лекција Мајдана, коју нико не жели да чује, у томе да Украјина у унитарном државном облику не може да постоји. Украјина своју државност треба да гради као федерација. Али не на основу садашњих двадесет пет области, него према историјским регионима. Њих би било девет или десет. Као, на пример, у Немачкој, где их има 16. У случају такве државне структуре, сви региони ће бити концентрисани на своје унутрашње проблеме.

Узмимо за пример Галицију. Лавовска, Тернопољска и Ивано-Франковска Област су ментално, етнички и социјално сродне. За њих треба створити услове нормалног живота, оне треба да постигну такав обим производње на својој територији, који је неопходан за стабилан и самодовољан развој. Ако желе, они притом имају право да поштују Бандеру и Шухевича, да истичу црно-црвене заставе и иду у гркокатоличке цркве. Али исто право треба дати и Донбасу [историјски регион који обухвата северни део Доњецке и јужни део Луганске Области - прим. прев.], Криму и другим регионима, право да поштују своје хероје, да говоре на руском језику, да негују своје културне традиције и свој начин живота.

Дечак са заставом Ратне морнарице Совјетског Савеза и Георгијевском лентом (црно-наранџастом траком којом се исказује поштовање према учесницима Великог отаџбинског рата) испред здања Парламента Крима у Симферопољу. Извор: Reuters.

Какву улогу у конфликту имају интелектуалци и власт? 

За време еуфорије уочи нереализованог потписивања споразума о придруживању са Европском унијом људе је убеђивала не само опозиција, него и Влада: „Идемо у Европу, живећемо као у Европи“. Али нико није говорио о томе да за то треба радити као у Европи. Треба се понашати као у Европи. Треба најпре у главама створити Европу, а тек затим се тамо интегрисати. Али људима су напунили главе, посебно омладини, о томе како је амерички или европски начин живота изузетан.

Постоји ли опасност да Украјинци изневере духовне приоритете својих предака?

Иза [Мајдана] могла се уочити намера да се Украјина претвори у Велику Галицију.

Ми по природи нисмо верни! Ако је окружење Јануковича њега издало, зашто онда сви ми не бисмо изневерили своје претке? У свакој новој етапи историје ми се бавимо стерилизацијом своје сопствене прошлости, са пиједестала скидамо дотадашње идоле и уздижемо нове. Када је срушена Руска Империја, совјетска власт је одбацила све што је било пре тога. У годинама перестројке смо, опет, проклињали све што је совјетско, иако је тамо било много добрих ствари. Али ако нам је циљ Европа, треба да разумемо једноставну чињеницу да у Европи нису у свим периодима историје на власти били светитељи. Имали су они и инквизиторе, и просто сурове владаре, али они нису вршили периодичну „чистку“ у својој историји, већ своју прошлост посматрају онакву каква је била.

Да ли је то утицало на систем образовања?

У највећој могућој мери! У уџбеницима има веома мало материјала о украјинским херојима из [Руског] Грађанског и Великог отаџбинског рата, о правим херојима ове земље, нека се она тада и звала СССР. Тај део историје једноставно је избрисан из уџбеника и они млади људи који су из њих учили, а данас стоје на Мајдану, убеђени су да се најважнији догађај у историји њихове земље одиграо у Западној Украјини под сумњивим заставама Степана Бандере. Зашто се чудити идеологији такозваних протестних акција, ако у земљи друга идеологија и не постоји?

Та идеологија је у знатној мери антируска. Да ли то значи да је Русија изгубила медијски рат?

Нажалост, Русија се у одређеној етапи развоја концентрисала на своје унутрашње проблеме и много тога је пропустила да учини. Током последњих двадесет година у Украјини је стасало читаво поколење које је васпитано на новим уџбеницима и којем су све време говорили да нам Русија није ни брат, ни сусед. А руски политиколози и историчари су све то безбрижно посматрали. Русија није учествовала у процесу преоријентације украјинске свести. Код нас, у Украјини, постоје стотине разноразних фондова које плаћају западне земље. У то се улаже огроман новац. И ако је неко још до јуче имао позитиван однос према Русији, а данас је примљен у Европски истраживачки центар, у којем је постао секретар и добио велику плату, онда он одмах постаје гласноговорник западних вредности.

Према званичној верзији, ми са Русијом немамо заједничку историју. Остаје православна црква, али и на том пољу се одигравају веома забрињавајући процеси. Једном сам разговарао са амбасадором Русије Виктором Черномирдином. Рекао сам му: „Викторе Степановичу, погледајте како западне земље активно делују на територији Украјине, колико имају различитих фондова, асоцијација, института! Зашто и Русија не би организовала такве активности?“ Он ми је одговорио: „Оно што вам Запад даје у тим фондовима је ситниш, копејке. Ми сваке године донирамо 3,5 милијарде долара. Ми вам дајемо јефтин гас и јефтину нафту.“ Замислите, они други нам нису давали ништа јефтино, већ су радили са појединачним људима. А од новца који нам је давала Русија такозвани државници су градили себи палате. Али изгледа да у Русији то нико није схватао.

Хоћете ли да кажете да обични Украјинци нису осећали присуство Русије у Украјини?

Управо тако! И то је велика грешка Русије. Не знам може ли се сада нешто поправити. Желео бих да наша деца и унуци знају да смо ми део Европе још од времена Кијевске Русије, која је била једна од великих држава Средњег века, са којом су желеле да се повежу многе европске земље. Руски кнезови су били свекри и тастови европских дворова. Наши потомци, како не би изгубили своје дубоке духовне корене, треба да схвате да се ми налазимо у граничној зони. Ми смо и Европа и Азија истовремено. Половина Украјине је одувек била насељена туранским азијским племенима. Вековима се све то интегрисало, растварало у нашем етносу. А са Русима смо, у суштини, током читаве своје историје чинили један народ.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“