„Босанско пролеће“ или „босанска јесен“?

Шта по Вашем мишљењу стоји иза свих тих протеста у БиХ?

Петар Искендеров: Није довољно одговорити зашто је дошло до тих протеста. Треба се запитати зашто су протести избили тек сада. Ствар је у томе што Босна и Херцеговина по објективним социјално-економским показатељима стабилно тавори у последњој европској „тројци“ заједно са Албанијом и Молдавијом, с тим што је по многим политичким факторима ситуација у БиХ још и најгора. У Албанији је ипак формиран какав-такав систем политичког обуздавања и политичке противтеже. Тамо путем избора на власт долазе час Демократска, час Социјалистичка партија. И у Молдавији постоји известан консензус владајућих елита (иако је заснован на национализму), што јој омогућава да спроводи прилично разговетну и бескомпромисну социјално-економску политику. У БиХ не постоји ништа слично. Постоји само раскол унутар елите и неколико спољних фактора, од којих је најопаснији радикални исламизам. Постоји и тешко бреме наслеђених међуетничких конфликата и верских сукоба.

У овом тренутку протести имају превасходно социјално-економску подлогу и заснивају се на борби против незапослености и корупције, на захтевима за повећањем плата и свргавањем непопуларних функционера, све до оставке владе и руководилаца локалних органа власти. Међутим, БиХ је у таквој ситуацији да протести могу попримити и политички, међуетнички и међуконфесионални карактер. У том случају нема сумње да ће одређене спољне силе покушати да искористе те догађаје како би изазвале пожар не само у БиХ, него и на читавом Балкану.

У протеклим годинама је ситуација у БиХ била у фази пригушеног кључања, али су политичке силе ипак успевале да је некако контролишу. Те силе су Савез независних социјалдемократа Милорада Додика у Републици Српској и умерени муслимански националисти Бакира Изетбеговића у муслиманско-хрватској Федерацији БиХ. Међутим, социјално-економска криза је са простора Европске уније стигла и у БиХ, што је ослабило позиције Милорада Додика и умерених муслиманских лидера. Сада на политичку арену срљају радикалније снаге, како у српском, тако и у муслиманском и хрватском табору.

Према томе, протести ће се наставити без обзира на уступке које је власт већ учинила у виду оставке руководилаца многих кантона, међу којима су и Сарајевски, Тузлански и Зеничко-добојски. Протести ће попримати нове облике и сасвим је могуће да ће ситуација прерасти у стање када се већ поставља питање демонтаже постојећег модела „дејтонске“ БиХ са циљем да се формира централизованија држава, тј. да се фактички укине Република Српска. Са друге стране, развој догађаја може кренути и у правцу дезинтеграционих процеса, услед чега Босна и Херцеговина може да се претвори у аморфнију конфедерацију. Сасвим је могуће да би у овој другој варијанти БиХ престала да постоји као независна држава.

Како оцењујете реакцију ЕУ на ову кризу? Да ли је заиста реч о комбинацији која има више потеза и чији је крајњи циљ ликвидација различитих ентитета и стварање унитарне БиХ са доминацијом муслимана, као што сматрају многи српски експерти?

П.И.: Засада нема основа да се говори о томе. Европска унија, НАТО и други западни центри моћи током протеклих година су имали полуге помоћу којих су могли да преобликују Босну и Херцеговину онако како им одговара. Ако те полуге нису биле покренуте, то свакако није било због недостатка повода, него због унутрашњих проблема и опасности споља. По мом мишљењу је управо обрнуто: ескалација насиља у БиХ потпуно је изненадила Европску унију која се сада бави Украјином и Русијом. О томе сведочи и спонтана и нервозна реакција Високог представника међународне заједнице у Сарајеву, аустријског дипломате Валентина Инцка. Он је у интервјуу за бечки лист Kurier изјавио дословце следеће: „Ако ситуација настави да се компликује, ми ћемо можда размислити о слању трупа ЕУ. Додуше, не одмах.“ Према томе, може се догодити да на дневном реду не буде централизација БиХ, него њено спасавање од коначног распада.

Треба имати у виду да је међународна заједница после потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. имала могућност да Босну и Херцеговину без проблема преуреди у функционалну и економски солвентну државу у развоју. Тај тренутак, међутим, није искоришћен. Високи представници међународне заједнице су смењивали један другога и сви су углавном трошили време на борбу против „српског национализма“, укидајући час један, час други законски акт. За све то време нигде у БиХ није створен прави економски, социјални и политички простор. Уместо тога, међународна заједница је сузбијала конфликте између екстремно радикалних и умерених исламиста, између хрватских сепаратиста и хрватских унитариста, и тако даље. Тако је прокоцкано 15 година, колико је прошло од потписивања дејтонског споразума. Уопште не чуди што на последњим изборима у БиХ 2010. дуго није могла да се формира ефикасна влада, и поред свих притисака међународне заједнице.

Па ипак, вероватно ће Запад искористити садашње догађаје да форсира евроатлантску интеграцију БиХ на штету интереса босанских Срба. Министар спољних послова Велике Британије Вилијем Хејг већ је позвао своје колеге из ЕУ и НАТО-а „да учине велике напоре како би помогли БиХ да напредује ка чланству у Европској унији и НАТО-у“.

Могу ли се повући некакве паралеле са Евромајданом?

П.И.: Примећују се паралеле, поготово у смислу контрапродуктивне политике ЕУ, како према Босни и Херцеговини, тако и према Украјини. БиХ је још 2008. потписала Споразум о асоцијацији са Европском унијом. Тај документ је сличан оном који је Брисел у новембру 2013. понудио Украјини. Последице потписивања су очигледне: у Босни и Херцеговини пропада чак и она индустрија која је преживела етно-грађански рат 1992-1995. Национални завод за статистику саопштава да је незапосленост достигла 44% и да је сваки пети становник БиХ испод границе сиромаштва. И поред тога, ЕУ и њени антикризни фондови немају ни могућности ни жеље да помажу земљи која чак није ни званичан кандидат за ступање у ЕУ. Основано се може тврдити да је Брисел сличан сценарио припремио и за Украјину уколико би Кијев пристао да потпише Споразум о асоцијацији са Европском унијом 2013. на самиту у оквиру програма „Источно партнерство“ у Вилњусу.

Колико је озбиљна улога исламиста у тим догађајима?

П.И.: У овом тренутку је „интернет-омладина“ главна покретачка снага протеста, али ће екстремно радикални исламисти изаћи на сцену у другој фази „босанског пролећа“, јер у случају распада БиХ њени делови могу да се припоје суседним државама. Конкретно, Хрвати нису скривали своју жељу да живе у Хрватској. Утолико пре им је до тога стало данас, када је Хрватска ступила у Европску унију, а БиХ засада не може рачунати на чланство у ЕУ. Босански Срби свакако гравитирају према Србији. Остаће муслиманска енклава са центром у Сарајеву. То ће бити муслиманска квазидржава попут данашњег самопроглашеног Косова, али још опаснија по стабилност у читавој Европи. Власт ће у њој припасти екстремно радикалним исламистима које финансијски подржавају исламске државе из целог света. Те државе ће подржавати БиХ још више него што сада подржавају Косово.

Постоји ли опасност да се криза пренесе и на Републику Српску и колико је та опасност велика? Може ли то додатно дестабилизовати ситуацију у региону?

П.И.: У случају даље ескалације кризе Република Српска неће моћи да остане по страни, и поред тога што је по социјално-економским показатељима ситуација у њој боља него у Федерацији БиХ. Главна опасност по Бањалуку крије се пре свега у тежњи Запада да се активно умеша у конфликт и покуша да га „угаси“ новим политичким и административним уступцима муслиманима, а затим и у самој радикализацији исламског табора, јер ће социјално-економски захтеви неизбежно прерасти у захтеве политичке природе у смислу демонтаже дејтонских темеља БиХ, а ти темељи су гаранција постојања Републике Српске као ентитета.

Да ли су границе још увек догма?
Гагауска аутономија у оквиру Републике Молдавије одржала је референдум о односу према различитим векторима интеграције и о „одложеној“ самосталности. Резултат се могао предвидети: већина становника се изјаснила за Царинску унију Русије, Белорусије и Казахстана, против Европске уније и за проглашавање независности уколико Молдавија изгуби суверенитет (тј. уколико се уједини са Румунијом).

Какав је став Русије према кризи? Ако не постоји никакав разговетан став, како по Вашем мишљењу Русија треба да се постави према овој кризи?

П.И.: Русија по овом питању не може да заузме званичан став у фази социјално-економских протеста, јер се они односе на унутрашње компетенције босанских власти. Москва, међутим, треба на време да уочи сваки покушај коришћења акција протеста за „подривање“ темеља „дејтонске“ БиХ и њеног преформатирања науштрб постојеће равнотеже између Републике Српске и Федерације БиХ.

Колико све што се догађа може угрозити стратешке интересе Русије у овом региону?

П.И.: То ће се догодити уколико ЕУ и НАТО почну да форсирају увлачење БиХ у евроатлантске структуре. Убрзо затим ће уследити захтеви да Сарајево и Бањалука преиспитају постојеће уговоре о сарадњи са Русијом у енергетској и другим сферама. Поред тога, Русији није у интересу да Република Српска буде лишена постојећих „дејтонских“ овлашћења и конкретно права на склапање билатералних споразума са Србијом. И најзад, Москва треба да се супротстави сваком покушају да јој се одузме одлучујући глас у међународним структурама које контролишу ситуацију у БиХ у оквиру „бонских овлашћења“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.