Опсада Лењинграда: 872 дана борбе против нациста, глади и хладноће

Те јануарске вечери сви који су могли да се крећу изашли су на улице да испрате почасну паљбу у част ослобођења, али ретко ко је поред себе имао своје комшије, пријатеље и породицу. Од готово три милиона становника тада највећег совјетског града остала је само једна шестина. Од почетка рата милион и по људи је евакуисано, а преко 650 хиљада је умрло, највише од глади. Зашто је Лењинград био тако значајан за Хитлера? Овај град не само да је представљао претњу левом крилу нацистичке војске, већ је био значајан и са тачке гледишта логистике. Освајањем Лењинграда Немци би завладали поморском луком и великим железничким чвором за снабдевање.

Град се јуначки бранио. Око пола милиона грађана Лењинграда било је ангажовано на изградњи одбрамбених појасева који су град претворили у утврђење. Немачке снаге непрекидно су биле изложене паљби из бродске артиљерије Балтичке флоте и тешке артиљерије са утврђења Красна горка. Учесталост противваздушне паљбе током одбране била је 10 пута већа него приликом одбране Лондона. Онемогућени да заузму град, војници немачке групе армија „Север“ опколили су Лењинград, који су Финци већ опколили са севера.

Совјетска војска је од јесени 1941. више пута покушавала да пробије опсаду града, али без успеха.

Евакуација

Евакуација становника Лењинграда, као и многих других великих градова на западу СССР-а, организована је убрзо после почетка рата. Већ 29. јуна 1941. прве избеглице су возовима напустиле град у правцу истока. У то време борбе су биле далеко и многи становници су одлучно одбијали да напусте своје домове.

Када су 27. августа снаге Вермахта заузеле железничку пругу која води из Лењинграда, тим путем нису више могли да се евакуишу грађани. Настала је криза у снабдевању. Било је немогуће нахранити оне који су остали.

Ситуација је почела да се мења тек пошто се језеро Ладога заледило. Само у периоду до октобра 1942. из Лењинграда је тзв. „Путем живота“ преко залеђеног језера град напустило преко милион људи.

Глад

У сваком великом граду, како некада, тако и данас, чувају се залихе хране за највише две недеље. Тако је било и у Лењинграду под опсадом. Пожари у магацинима које су бомбардовали немачки авиони убрзали су долазак неизбежног. Већ у октобру 1941. у граду су почели озбиљни проблеми са снабдевањем намирницама, а у новембру је наступила глад.

Није било могуће да се снабдевање града обезбеди ваздушним путем. Најтеже време опсаде био је период између прекидања пловидбе по језеру Ладога и његовог замрзавања. Тада бродови више нису пловили, а камиони још нису могли да возе преко леда.

Систем бонова за поделу хране само је регулисао глад, али није могао да је савлада. Почело је смањивање следовања. Најнижа тачка је достигнута 20. новембра 1941, када су војници у првим борбеним редовима добијали само 500 грама хлеба, радници 250 грама, а чиновници, деца и болесни 125 грама.

У току прве зиме од глади и хладноће свакодневно су умирале хиљаде људи.

Масовно умирање од глади наставило се до лета 1942, али и касније су следовања била сувише мала, тако да су чак и војници, који су добијали појачана следовања, често били изнурени глађу.

Живот у граду под опсадом

Без обзира на глад и непрекидно бомбардовање град је наставио свој живот.

Линија фронта се пружала 16 km од Зимског дворца, самог срца града. Тенкови су се из постројења фабрике „Киров“, која се налазила под непрекидном непријатељском паљбом, упућивали директно на фронт, а из центра града до линије фронта је возио трамвај.

Упркос свему, у граду се одржавао ред. Када је у новембру 1941. умирање од глади постало масовна појава, организовани су специјални тимови који су свакодневно са улица односили десетине и стотине лешева. У марту 1942. сво радно способно становништво изашло је на улице да очисти град од смећа, а у априлу је почело поновно успостављање комуналних служби. Без обзира на то што водовод и канализација током Опсаде нису функционисали, у граду није избила ниједна епидемија захваљујући херојским залагањима лењинградских инфектолога.

Без обзира на непрекидну паљбу и опсаду, у Лењинграду је наставио да се одвија и културни живот. Чак је и током прве зиме под опсадом радило неколико позоришта и библиотека, а у лето 1942. почеле су са радом неке школе и још нека позоришта. Први концерт градске филхармоније под опсадом одржан је 9. августа 1942. На њему је изведена чувена Лењинградска симфонија Дмитрија Шостаковича, која се често назива и Херојска симфонија. Она је постала музички симбол Опсаде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.