Шојгуов рад на грешкама

28. новембар 2013. Петар Искендеров
Постигнути договор министара одбране Русије и Србије даје одговоре на многа стара питања и отвара нове изазове у односима Русије, НАТО-а, ЕУ и Србије. Какво значење има посета Сергеја Шојгуа Београду у контексту контексту развоја руско-српских односа од 1990-их до данас?
Шојгу је отворено рекао да је за последњих 15–20 година ниво руско-српске војне сарадње пао на „непристојан ниво“. Фотографија: Вадим Савицки.
Шојгу је отворено рекао да је за последњих 15–20 година ниво руско-српске војне сарадње пао на „непристојан ниво“. Фотографија: Вадим Савицки.

Посета новог министра одбране Русије Сергеја Шојгуа Србији (13. новембра) изазвала је у српским медијима дијаметрално супротне коментаре, од очекивања новог војнополитичког савеза између Београда и Москве, попут оног од пре сто година, до тврдње да у данашњим условима није могуће успоставити српско-руску сарадњу у војној области. Оба ова приступа делују неосновано, јер игноришу читав низ кључних фактора који утичу на развој војне сарадње Русије и Србије у овом тренутку и који могу бити још значајнији у наредним годинама. Са тог гледишта значај посете Сергеја Шојгуа далеко превазилази оквире постигнутог договора и заиста може постати полазиште за одређивање конвергенције војних стратегија Русије и Србије.

Војнотехничка сарадња са Србијом може се разматрати као сигнал седиштима ЕУ и НАТО-а у Бриселу.

Али, пре свега треба нешто конкретно рећи о постигнутом договору. Министар Шојгу је потврдио да је потписан споразум о војној сарадњи. Поред тога, по његовим речима, „у фази разматрања су још три споразума, међу којима је главни споразум о војнотехничкој сарадњи“. Такође је постигнут договор о продубљивању сарадње на линији генералштаба двеју земаља, као и о различитим видовима оружаних снага: ратном ваздухопловству, противваздушној одбрани и копненој војсци. Према томе, речи руског министра одбране да „у последње време контакти и односи између Русије и Србије добијају квалитативно нови карактер“ несумњиво се односе и на војну сферу.

То је што се тиче постигнутог договора. Сада можемо размотрити и дубље факторе који конкретно у војној сфери компликују односе између Русије и Србије или, напротив, објективно „наводе“ и једну и другу на тешњу међусобну сарадњу.

Први фактор у војној сарадњи двеју земаља везан је за период 1998–99. и за чињеницу да је тадашње југословенско руководство на челу са Слободаном Милошевићем одбацило пројекте које је нудила Русија, а који су били усмерени на јачање одбрамбене способности Србије и Југославије, укључујући и испоруку противавионских система С-300. Каснији војни пораз Београда у конфронтацији са НАТО-ом био је непосредна последица тежње владе Слободана Милошевића да „седи на две столице“ и да не прихвати реализацију конкретних војнотехничких пројеката са Русијом, јер би такав потез изазвао незадовољство Запада.

Политичку основу антируског курса формулисао је некадашњи министар одбране Србије Драган Шутановац кроз тезу да на територији његове земље „нема и неће бити страних војних база“, што је значило или да на територији Косова не постоји америчка војна база „Бондстил“, или да министар одбране није третирао Косово као територију Србије.

Други фактор је везан за прву деценију 21. века, када је руководство Србије спроводило политику „пузеће“ интеграције у евроатлантске структуре, између осталог и упућивањем перспективних официрских кадрова на стажирање у земље-чланице НАТО-а, и максимално интензивно се укључивало у програм „Партнерство за мир“. Истовремено су доследно игнорисане могућности о јачању билатералне сарадње са Русијом, укључујући и евентуално стварање руске војне базе на територији Србије, које је могуће поготово у контексту успостављања односа Београда са Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС) и Организацијом Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). (Наравно, питање статуса Србије у ОДКБ није било најважније у процесу припреме и реализације најновије посете Сергеја Шојгуа Београду. Поред тога, Русија и иначе опрезно приступа проблему подизања статуса земаља у организацијама као што су ОДКБ или ШОС.)

Политичку основу антируског курса у поменутом периоду формулисао је тадашњи министар одбране Србије Драган Шутановац кроз тезу да на територији његове земље „нема и неће бити страних војних база“. Таква констатација је фактички означавала или да на територији Косова не постоји америчка војна база „Бондстил“, или да министар одбране није третирао Косово као територију Србије. Министар Шутановац је јасно давао до знања да „не види алтернативу“ зближавању земље са НАТО-ом, јер „Србија не треба да остане изолована у било ком смислу — безбедносном, политичком или економском“. Он је подсећао да се Србија још 2006. укључила у програм НАТО-а „Партнерство за мир“ и чак се изјашњавао против референдума о овом питању, јер „о стратешки важним питањима не можемо да одлучујемо у атмосфери опште хајке испуњене емоцијама“.

Шојгуова посета Београду може постати полазиште за одређивање конвергенције војних стратегија Русије и Србије. Фотографија: Вадим Савицки.

Другачија обећања су током разговора у Београду октобра 2010. давали генерал армије Николај Макаров, тадашњи начелник Генералштаба Оружаних снага РФ, и његов српски колега генерал-потпуковник Милоје Милетић. Они су говорили да ће Русија и Србија и даље развијати војну сарадњу и да „постоје могућности за интензиван развој“ такве сарадње „у обостраном интересу“. Међутим, с обзиром на поменуте околности, није чудо што су та њихова обећања неколико година била само мртво слово на папиру. Трећи фактор је везан за специфику односа у троуглу НАТО-ЕУ-Србија. Према неписаном правилу земља која је кандидат за ступање у ЕУ најпре треба да постане чланица НАТО-а. Курс садашњих српских власти на што скорије ступање у ЕУ заиста значи потенцијално пристајање на истовремено или чак претходно ступање у Северноатлантску алијансу. Русија неизбежно мора разматрати перспективе сарадње са Београдом управо кроз ту „НАТО-ову призму“. Шојгу је сасвим отворено рекао да је „за последњих 15–20 година“ ниво руско-српске сарадње у војној области пао на „непристојан ниво“, и те његове речи не одражавају само ситуацију у појединим правцима ове сарадње, него и опште расположење руководства Србије у претходном периоду.

Даље, Шојгу је посетио Србију у време када се у извесној мери погоршавају односи непосредно на линији Русија-ЕУ у вези са предстојећим самитом који ће бити одржан 28. и 29. новембра у Вилњусу према програму ЕУ „Источно партнерство“. Главни циљ политике Брисела у овом тренутку био је форсирање склапања уговора о асоцијацији и зони слободне трговине са Украјином. Одлука Кијева да одложи потписивање тог уговора неизбежно ће довести до појачавања конфронтације на линији ЕУ – Царинска унија (Русија, Белорусија, Казахстан). У новонасталој ситуацији продубљивање војнотехничке сарадње Русије са Србијом може се разматрати као важан и недвосмислен сигнал Москве седиштима ЕУ и НАТО-а у Бриселу.

Постоји још један фактор, а он је већ објективно позитиван и везан је за унутрашње процесе реорганизације руске политике у војној и одбрамбеној сфери коју је покренуо нови министар одбране Сергеј Шојгу. Реч је, конкретно, о одбацивању ранијег курса, усмереног на укрупњавање војнотехничких и територијалних структура, и о преласку на њихову максималну разгранатост и мобилност у складу са реалним регионалним изазовима и претњама. Са тог гледишта стварање војнополитичких структура на Балкану може бити врло важно средство у обезбеђивању националних и државних интереса Русије у овом стратешки важном региону који се граничи са југоисточним крилом НАТО-а, а оно се формира између осталог и око поменуте копнене базе „Бондстил“, а такође око нове војно-поморске базе коју САД стварају у румунској луци Констанца на Црном мору.

Узимајући у обзир све горепоменуте факторе, односи Русије и Србије се у времену које долази могу градити у више праваца. Прво, може бити говора о реорганизацији базе Министарства за ванредне ситуације (МЧС) РФ у Нишу са циљем да она постане база за брзо реаговање у случају заоштравања ситуације у југоисточној Европи, тј. уколико дође до избијања међунационалних сукоба или терористичких напада. Таква реорганизација може бити условљена потребом осигурања националне безбедности Србије, што ће омогућити да се узме у обзир статус Србије као неутралне државе, који је раније прокламован, а сада потврђен у разговорима министара одбране двеју земаља.

Друго, реални потенцијал билатералних односа подразумева сарадњу у питањима обнављања постојећег српског наоружања, пре свега противваздушне одбране, као и у погледу развоја раније разматраних могућности да Србија купи руске тенкове Т-72 и Т-90.

Треће, судећи по доступним информацијама, треба очекивати активније укључивање српске војске, поготово њених виших официра, у различите војне вежбе како унутар Русије, тако и на нивоу снага ОДКБ.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!